Jana Milosavljević je još kao dete sa 11 godina osvojila srce publike u najgledanijem srpskom filmu svih vremena "Zona Zamfirova". U međuvremenu, završila je glumu u Novom Sadu kod Jasne Đuričić, postala je i majka, a sada uspešno nosi repertoar Beogradskog dramskog pozorišta. Za Kurir mlada glumica, koju čeka gostovanje u Novom Sadu na festivalu Naši dani i učešće na Sterijinom pozorju, otkriva u čemu pronalazi smisao i kako danas gleda na svoj filmski prvenac.
U vašem matičnom pozorištu BDP u aprilu ste imali čak tri uspešne premijere - "Tiho teče Misisipi", "Baal" i "Divlje meso". Kakvi su vam utisci? Publika je oduševljena, a kritika je očekivala više.
- Volim i poštujem konstruktivnu kritiku koja me nečemu nauči i otvori mi oči. Trudim se da uvek dam sve od sebe, najviše što mogu i umem u datom trenutku, to me čuva od toga da ne potonem kad dobijem negativnu kritiku, ali i da ne uzletim na pozitivnu. Mišljenja su uvek podeljena, ali na kraju, ja sam ta koja uvek zna da li sam i koliko napredovala i koliki sam pomak napravila. Onog trenutka kada sam se oslobodila toga da se svima dopadnem, počela sam da trčim svoju trku. Na tom putu će biti i dobrih i lošijih uloga, uspešnih i neuspešnih, ali to me više ne plaši, sada me samo raduje. Ima jedna divna pesma Konstantina Kavafija "Itaka", nju čitam uvek da me sumnja ne savlada.
Reditelj Dijego de Breja je kazao da vas je u radu na "Baalu" dovodio do ruba kako bi iz vas izvukao istinu. Gde je vaša ivica?
- Još uvek ne znam. Granice se valjda čitavog života probijaju...
Kod Jagoša, opet, dolazite na kraju i čak u jednom trenutku zapevate i nije prvi put. Da li ste razmišljali zašto mnogi reditelji u vama vide i pevačicu?
- Ne mislim da vide u meni pevačicu. Mi na akademiji imamo časove pevanja, plesa, scenskog pokreta... glumac bi trebalo da vlada i telom i glasom. Nisam jedina koja peva u predstavi, takav je koncept.
Šta je presudilo da gluma postane vaše životno opredeljenje, a ne muzika, i da odete u Novi Sad na studije?
- U Novi Sad sam otišla na nagovor Kokana Mladenovića, nakon što sam pala prijemni u Beogradu. Novi Sad mi do tada nije ni bio opcija, ali ispostavilo se da je to najbolji potez koji sam napravila. Studiranje tamo mi je donelo samostalnost koju do tada nisam imala i glumačku školu o kojoj sam samo mogla da sanjam.
Vaša profesorka Jasna Đuričić kaže da je glumački posao čudo i da jedan poziv menja sve. Šta je to bilo u vašem slučaju?
- Recimo, poziv mladog reditelja Marka Torlakovića za predstavu "Plastelin" u BDP. Tada je upravnik bio Slobodan Ćustić. U toku procesa došao je Jug Radivojević na mesto upravnika, a nakon premijere je mene i Aleksandra Vučkovića pozvao da se priključimo ansamblu. Bio je to težak i neizvestan proces, koji nam je na kraju doneo više nego što smo očekivali.
Prva filmska uloga bila vam je u filmu "Zona Zamfirova". Da li ste očekivali da će ona da vas na neki način obeleži? Kako ste na ovo ostvarenje gledali pre 20 godina, a šta vam znači danas?
- To je bio naš najgledaniji film i moje prvo pojavljivanje pred kamerom. To je za mene, koja sam tada imala 11 godina, bilo zabavno iskustvo koje nisam shvatila previše ozbiljno. Danas mi je drago što sam bila deo te ekipe, ali ipak se nadam da će biti drugih uloga koje će me obeležiti u budućnosti.
Mnoge je iznenadila vaša izjava da već sedam godina nemate televizor. Kakav život živite? U čemu pronalazite smisao? Kakve stvari vas raduju?
- Živim kao i drugi, najviše uživam u vremenu provedenom sa sinom. Zbog prirode posla, umem da budem odsutna često, dok radim predstavu ili snimam. Ali dobra strana ove profesije je ta što, kad završim projekat, imam mnogo slobodnog vremena koje posvetim njemu. Uglavnom smo retko kod kuće, uvek negde skitamo. Smisao pronalazim u porodici, prijateljima i poslu.
Svaka serija ima svoju publiku
Poslednjih godina se snima dosta serija. Je li to dobro ili ta hiperprodukcija utiče na kvalitet?
- Uvek je dobro kad za veliki broj glumaca ima posla, i kad mladi dobiju priliku da rade i pokažu svoj talenat. Zahvaljujući hiperprodukciji, pojavilo se mnogo novih lica i to je najveći plus. Način na koji se radi i ciljevi koji se jure određuju kvalitet. Ima serija koje su postavile nove standarde, a ima i onih koje su gledane, a nisu mnogo kvalitetne. Svaka ima svoju publiku, a glumci biraju šta je njihov afinitet i ka čemu streme.
Kurir.rs Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
