Stana Vuković je dobro poznato ime ljubiteljima sporta. Proslavljena rukometašica član je zlatne generacije Radničkog i osvojila je srebrnu medalju sa Jugoslavijom na Svetskom prvenstvu u Seulu, ali u privatnom životu još je veći borac i pobednik. Ona od svojih snova nikada nije odustala, pa je u pedesetoj godini uspela da ostvari svoju želju i postane majka.
- Nikola će uskoro napuniti tri godine. Život mi se, otkad sam ga dobila, potpuno promenio - započinje svoju ispovest Stana za magazin Lena.
Nije sve baš išlo lako?
- Želela sam da se udam, da se ostvarim kao roditelj, da imam divan brak i porodicu. Međutim, nije mi se dalo. Sudbina je valjda tako htela... Želela sam da rodim devojčicu i da je nazovem Ana, ali stigao je Nikola i sada mi je drago što je baš on tu. On je, često umem da kažem, božje dete. Kada sam, jako kasno, u 48. godini shvatila da se ne pojavljuje čovek mog života, onda sam odlučila da pokušam vantelesnu oplodnju.
Niste uspeli iz prvog puta?
- Odlučila sam da pokušam u inostranstvu i svi su me uputili na Prag. Tada sam već imala 49 godina. U Češkoj su me odbili jer njihov zakon ne dozvoljava vantelesnu oplodnju u tim godinama. Otišla sam u Grčku. Prvi put nije uspelo. Ipak, ja verujem da neka sila postoji i nekako sam znala da ću ipak uspeti, nisam se dala obeshrabriti. Borila sam se. Drugi put sam uspela da ostanem trudna. Pozitivan test na trudnoću dobila sam 17. juna, a 30. juna sam napunila 50 godina.
Imali ste veoma i rizičnu trudnoću?
- Zbog mojih godina, najveći deo trudnoće sam preležala na klinici "Dr Dragiša Mišović". Moram da se zahvalim divnim doktorima Draganu i Maji Antić, kao i osoblju bolnice. Svi su bili divni prema meni i bodrili su me. Nikada neću zaboraviti svoj prvi susret sa doktorom Antićem. On mi je rekao: "Stano, mi sada igramo utakmicu. Ovo je životni meč." Prošli smo prvo, pa drugo poluvreme, i kada sam ušla u deveti mesec, rekao je da sudija može da svira kraj. I definitivno, iako sam imala mnogo pobeda u karijeri, Nikola je moj najveći trijumf u životu.
Šta biste danas poručili drugim ženama?
- Želim da poručim svim ženama ovog sveta da ne odustaju nikada. Granice ne postoje. Treba samo verovati i moliti se Bogu.
Da li će i Nikola biti rukometaš?
- U šali kažem: "Nidžo, ti si mamin pivotmen." Međutim, njega izgleda više zanima nauka.
Fale li vam sport i novinarstvo, kojim ste se dugo godina bavili?
- Ne fali. Loptu sam uzela u ruke samo za neke humanitarne mečeve. Rukometnu karijeru sam završila 2000. godine. Spletom okolnosti počela sam da radim kao novinar. Otišla sam iz medija da budem portparol Rukometnom savezu Srbije. A sada sam postala majka i planiram da budem samo mama. Uživam svakog dana sa svojim sinom. Iako ustajem u pet ujutru, nije mi mrsko. Želim da budem za njega 24 sata. I baka Borka i ja. Jedino mi je krivo što moj tata Momir nije doživeo da nas vidi srećne.
Rukomet ste odabrali prilično kasno?
- Odrasla sam u Rakovici. Bila sam srećno dete. Do sedme godine živela sam kod babe i dede u Nakovu, nedaleko od Kikinde. Roditelji Momir i Borka su radili u preduzeću "25. maj". Bila sam odličan đak. U sedmom razredu sam počela da igram rukomet, najpre u svojoj školi "Nikola Tesla", a onda u rukometnom klubu u Rakovici. Moj prvi trener bio je Gradimir Petrović. Treninzi su bila jako kasno i mama Borka htela je da mi zabrani da igram rukomet. Međutim, on je došao kod mene kući i rekao roditeljima da sam veoma talentovana i da me puste da nastavim da treniram. Ubrzo su me zapazili ljudi iz Radničkog, i tu sam prešla 1983. Stavili su me odmah na desno krilo. Nisam imala masu za beka.
Kako su vas prihvatili u novoj sredini?
- Na prvom treningu sam odmah dobila da se dobacujem sa Svetlanom Cecom Kitić. Istog dana dobila sam i nadimak Koska. Došao je Cecu da odvede kući njen bivši suprug Dragan Dašić i pitao je trenera: "Ko vam je ova koska, mršava?" Ostala sam Koska do danas. I danas sam mršava.
Da li je Ceca već tada bila zvezda?
- Provela sam s njom divne godine u Radničkom i reprezentaciji. Ona mi je uvek pomagala, a na utakmicama davala lopte. Igrala sam sa velikim igračicama, sa Milenom Delić, Mirjanom Vermezović, Draganom Pešić Belojević, Slavicom Đukić i mnogim drugima.
Od koga ste nasledili talenat za sport?
- Verovatno od svog pokojnog ujaka Boška Bursaća. On je bio fudbaler, i to dobar. Igrao je najpre u Rijeci, a posle u Viteseu u Holandiji. Od njega sam povukla taj gen da sam dobra sa loptom.
Da li vam je žao što nešto niste ostvarili u karijeri?
- Nisam učestvovala na Olimpijskim igrama, i jako mi je žao zbog toga. Bila sam deo reprezentacije 1992. godine i pripremali smo se tri meseca za nastup u Barseloni. Međutim, zbog sankcija i zabrane nismo mogli da odemo. Mi smo bili spakovani, imali smo opremu, sve je bilo spremno. Dan pred put su nam javili da kolektivni sportovi zbog sankcija neće putovati. To otvaranje Olimpijskih igara u Barseloni sam preplakala. Toliko sam želela da budem tamo, i to bi bila kruna moje karijere. Imali smo mnogo dobru ekipu tada i verujem da bismo osvojili zlatnu medalju.
Na šta ste posebno ponosni?
- Uspela sam da 1992. završim Ekonomski fakultet. Sve se može. Na pripreme sam nosila knjige i učila. Radila sam samo jednu godinu u struci, ali život me je posle odveo u novinarstvo.
Na šta ste posebno ponosni iz tog dela karijere?
- Na intervju sa sagovornicima koji ne vole da se pojavljuju u medijima. Meni kao bivšem sportisti bilo je lako da dođem i do Jasne Šekarić i Olivere Jevtić. Ponosna sam i na razgovor s Novakom Đokovićem. Mislim da sam uradila jedan od prvih intervjua s njim za neki tinejdžerski časopis.
Kurir/ Lena/ Ljubomir Radanov, foto: Nemanja Nikolić
NE PROPUSTITE
