Nakon duge potrage za biološkim roditeljima, Maraja Mils iz SAD šokirala se saznavši da joj je biološki otac vrlo poznat kao heroj. Odnosno više ju je šokirala činjenica kako je osetila da joj je on otac nakon što je videla njegove fotografije na televiziji i u novinama. To je čak rekla roditeljima koji su je usvojili, ali mislili su da umišlja.
Pokazalo se da je bila u pravu, ali umesto sreće što ga je pronašla, obuzela ju je prevelika tuga jer je umro i neće imati prilike da ga upozna i zagrli. Ali, saznala je i da ima tri sestre.
Ovo je njena ispovest:
Oduvek sam znala kako sam usvojena. Moja mama i tata lepo su mi objasnili da su me moji pravi roditelji zaista voleli, ali nisu bili spremni da se brinu o bebi. Imala sam srećno, normalno detinjstvo u porodici koja me voli, ali mene je nešto mučilo, želela sam odgovore na neka pitanja. U Sent Polu u Minesoti, gde sam odrasla, usvojena deca imaju pristup podacima o biološkim roditeljima tek nakon 19. rođendana.
Sve što sam znala je da su imali 19 i 21 godinu i smeđu kosu kao i ja. Kako sam bivala starija, sve više me zanimalo ko su oni, ko su moji preci, od koga sam dobila ovakav fizički izgled. Odrasla sam kako jedno dete u porodici i silno me zanimalo imam li braće i sestara. O svojim biološkim roditelja najviše sam razmišljala za rođendane.
Pitala sam se razmišljaju li na taj dan šta je s njihovom ćerkom. Čak sam i fantazirala kako će me potražiti, pozvati na večeru na kojoj će biti puno članova porodice i svi će biti oduševljeni nakon što me vide. Zvuči glupo, ali zaista sam želela da se to dogodi.
Tokom moje treće godine srednje škole, bilo je to 2001, direktor je preko razglasa javio kako su dva aviona udarila u World Trade Center. Svi su se uzrujali, ali ja sam se osećala nekako čudno, osetila sam duboku tugu koju nisam mogla da objasnim. Čim sam došla kući rekla sam mami kako mislim da je jedan od mojih pravih roditelja umro u toj tragediji. Nikad pre nisam imala jaku intuiciju. Mama me uveravala kako su izgledi za to vrlo mali, ali ta zastrašujuća intuicija me i dalje progonila.
U nedeljama koje su usledile moj strah postajao je sve veći dok sam slušala kako ljudi koji su stradali nisu imali nikakvu šansu za beg. Na vestima su govorili o Tomu Bernetu, jednom od putnika koji su omeli otmičare u planu da United flight 93 sruše na kongres ili na Belu kuću. On je odrastao u blizini, pa su svi pričali o njemu. Videla sam i njegovu fotografiju na vestima. Ali, vreme je prolazilo i nastavila sam s uobičajenim životom, odlascima u školu i druženju s prijateljima.
U januaru 2004. napunila sam 19 godina i zatražila sam kopiju mog izvoda iz knjige rođenih. Šest nedelja kasnije mama je nazvala da je napokon stigao i priznala mi je da je moju poštu otvorila. Zatražila sam da mi kaže kako se zovu, ali ona je insistirala da o tome razgovaramo nakon što dođem kući tokom proljećnih praznika. Iznenadio me ton njenog glasa jer je oduvek podržavala moje traganje za biološkim roditeljima.
Pitala sam je da li je to neko poznat, a ona je odgovorila: "Recimo". Pitala sam i da li je jedan od mojih roditelja mrtav, a ona je uporno ponavljala kako ćemo o tome razgovarati nakon mog dolaska kući. Spustila sam slušalicu i počela da plačem. Odjednom sam nekako znala kako je moj otac bio na letu 93 i da je on junak Tom iz vesti o kom sam slušala.
Roditelji su mi napokon pokazali izvod iz knjige rođenih i bili su šokirani što sam već znala da mi je on otac. Pokušavali su da me uteše, ali bila sam previše uznemirena. Toliko sam dugo želela i čekala da upoznam svog oca, a sad je za to prekasno.
Otišla sam u njegovu srednju školu da vidim njegove slike u godišnjaku. Tamo sam naišla na fotografije svoje biološke majke - zajedno su išli u školu, a vezu su započeli nakon završetka škole.
Guglala sam njeno ime, ali je nisam nigde pronašla, pa sam se više orijentisala na Toma. U nedeljama koje su usledile, spavala sam po ceo dane ili buljila u sebe u ogledalo, u potrazi za sličnošću s Tomom. Naše oči i nos bili su slični.
Moji roditelji su želeli nekako da pomognu, pa je mama nazvala lokalnog sveštenika za kog je čitala da je bio dobar prijatelj s Tomom i s njegovim roditeljima. Pitala ga je šta misli o sastanku s njima. Moji biološki baka i deda nazvali su me nekoliko dana kasnije i pozvali na ručak. Bila sam strašno nervozna i uzbuđena. Želela sam da sve bude savršeno, baš kao u mojim snovima.
Ali, u stvarnosti, sve to je bilo neprijatno. Upoznala sam dedu i baku, tete, i ostale rođake. Gledali smo porodične fotografije i pričali, ali nisam osećala toplinu od bake i dede kao što sam očekivala. Tomova sestra, s kojom sam postala bliska, rekla mi je jednom da je Tom silno želeo da me upozna. Nakon tog susreta, baka i deda ignorisali su moje pozive, što me je povredilo.
Mesec dana kasnije, Tomova udovica, Dina, javila mi se mejlom. Rekla mi je ponešto o sebi, o Tomu i o njihove tri male ćerke, te o tome kako su se preselili i žive u blizini San Franciska. Dopisivale smo se mesecima, a tog decembra Dina me je pitala da li želim da upoznam svoje polusestre jer su došli u grad za praznike.
Bili su to jedni od najsrećnijih dana u mom životu. Moje sestre su pojurile do mene, zgrabile su me za ruke i nisu se želele da se odvajaju od mene. Njihova toplina bilo je upravo ono za čime sam oduvek čeznula.
Tokom te posete, Dina mi je dala pismo koje je Tom napisao za mene 1987. godine, kada sam imala samo dve godine, nakon što je raskinuo vezu s mojom biološkom mamom.
Pisao je o svojim osećanjima, o tome kako se osećao jako loše zato što su me dali na usvajanje. Pismo nije završio, ali ja ga svejedno jako cenim jer ga je posvetio baš meni. Sve to što sam proživela je ojačalo i moju vezu s roditeljima koji su me odgojili i uvek bili uz mene, piše Country Living.
(Kurir.rs/ 24sata.hr/ Country Living)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
