Nakon nezapamćene tragedije u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", samo 40 sati kasnije u selima kod Mladenovca i Smedereva, 4. maja pre godinu dana, dogodio se još jedan masakr u kojem je stradalo 9 i ranjeno 12 ljudi.
Tuga ne jenjava, a bol je sve veća. Na godišnjicu nezapamćenog zločina, majka i rođena sestra stradalog Dalibora Todorovića iz Dubone utisnule su svoje suze na papir.
Pismo rođene sestre ubijenog Dalibora, Suzane Ranković
Rođeni moj i najlepše oko moje. Nezaboravni osmehu i snažni zagrljaju moj, nedostaje mi onaj mio glas tvoj. Nedostaje mi sve i svaki dan je teže, od kada te nema svaka uspomena naša za tebe još više me veže. Znam da ovo pismo pročitati nikada nećeš, ali znam da si samnom i uz mene, ja se za tebe molim i stalno palim kandilo i sveću i nikada te rođeni zaboraviti neću. Da tvoja duša uvek ima mir, za mene je tvoj spomenik svet kao za nekog manastir. Sada si moj anđeo čuvar koji mi vetar u leđa daje, koji me gura kad krenem da tonem i veru za život mi daje. Htela sam ti reći da duša mi je ostala ista, da ovo srce što nepravilno u meni kuca, u leđima ima noževa trista. Da ti kažem da sam danju sve što moram, a noću sve što jesam. Podnosim jer imam razlog da živim iako bih kod tebe rado, ali zbog jednih mališana zlu ne dam i ružnim mislima ni da nagviri. Samo mi je jedna muka, kad vidim majku koliko pored spomenika kuka, i sa korpom ide ka tebi, a znam da kad treba da krene kući vratila se ne bi. I koliko proklinje svaki dan zašto nisi pokraj nje i što si tamo sam. Teško je slušati majčine reči, čak je ne mogu utešiti i da hoću ali svaku noć otplačem jer njen glas kroz suze ja kao da čujem i ne mogu zbog svega da spavam. Noć je puna tišine, tuge i bola. Noću ti svaku pesmu pišem i tako već godina prolazi i sa svakom nizaće se po neka bora, naše uspomene čuvam i živim kroz njih, pa ti često posvetim stih. Još uvek kad zatvorim oči mogu te videti, u svakom vidu, u autu, na traktoru, u kamionu, na korpi i kao malog u svome krilu.
U našoj kući sve je isto, ništa se promenilo nije, samo slike po policama se nižu i doliva se u kandilo ulje koje se godinu dana ugasilo nije. U svakom kutku kuće te zamisliti mogu. Još uvek plamen trepti i kroz prozor može se videti noću i ta tišina koja danonoćno oko kuće se vije, dok ni roditeljima do života nam nije. I tvoja soba ostala je ista, svaka stvar koju si ostavio stoji da te čeka, mi se nadamo uvek doći ćeš, ali samo nada ostala je neka. Tvoja Jana već uveliko priča i stalno ti dolazi i pali sveću, ljubi tvoje slike i žao mi je što videti svoga ujku nikada neće ali ću joj uvek pričati kako si bio srećan kad se rodila i da si rekao „Daliborka moja mala sada se rodila“. Žalim za onim našim poslednjim pozivom na koji mi se nisi javio. Znam, pozvala sam kasno jer tada, u tom trenutku, bio je kraj, ni slutila rodjeni nisam da si tada otišo u raj. Volela bih da te sanjam onako stvarno kao da si tu, da ti ovo sve kažem što pišem i da te ja neprestano volim i ako više nisu tu. Za mene si samo otišao na put, i znam da ćemo se jednog dana sresti i mnogo više novosti sa sobom poneću, da ti pričam šta je sve bilo otkad nisi na našoj adresi. Tata još u tvoju sobu ušao nije, već godinu dana u sebi ogromnu tugu krije, osećam dok sedim pored njega da mu se duša u suzama guši, želi da bude jak ali u njegovom pogledu i svet mu se ruši. Beti još uvek reaguje na zvuk tvog automobila iako ga sada vozi tata, još uvek na tvoje ime otrči do vrata ali se brzo vrati. Imam osećaj da i ona ovu tugu shvata. Mica nam i dalje dolazi često i njeni snovi su se srušili te noći kad je čula da tebe nema i da ni njoj više nećeš doći. Ali da znaš, divne bukete tebi donosi, a kako sam je zamišljala sa cvetom i belim velom u toj njenoj loknastoj kosi. Sve su naše snove uzeli i sreći našoj preprečili put, koliko je teško živeti sa ovim to znamo mi koji smo ovako nešto doživeli prvi put. Mislim da novo ništa nema, a i da ima, mene više ne zanima ta tema. Društvo ti dolazi često, niko te nije zaboravio znaj. Toliko si bio jedinstven i dobar i zaslužio si samo Božiji raj. I ne brini za mamu i tatu, tu sam za njih, sve što treba. Stalno sam kod tebe i njih, i verujem da sve to pratiš i gledaš sa neba. Voli te sestra tvoja, znaš da si bio prva ljubav moja i hvala ti za 25 godina ljubavi, sreće i smeha. Bio si moj ponos i žao mi je što nam je ovakva sudbina prokleta. Tvoja rođena.
Pismo Daliborove majke
Sine moj jedini, nikada neprežaljeni. Pišem ti ovo pismo u nadi da ću ti ga ja doneti i sa tobom zajedno pročitati. Nekada sam volela mesec maj, to proleće gde sve cveta i priroda se budi, ali od 4. maja 2023. godine ne volim i proklinjem svako sledeće proleće koje mi te uze i vratiti više neće. I svaki naredni neće postojati jer je uzeo moje zlato. Sine moj, evo već godina će kako nisi sa nama, u kući našoj ništa se promenilo nije, samo tišina i tuga koja se kućom vije i slike sa kojima razgovaram često. Uz svu bol ređale su se njene reči upućene sinu, a kako kaže, i posle godinu dana u njihovom domu ništa se nije promenilo, osim što njega nema. Soba ti je ostala ista, sve onako kako si ostavio to veče, samo uđem da obrišem prašinu i osećam suzu koja mi niz obraz teče, dok se u njoj tvoj miris širi i ja uđem na kratko da ti poželim dobro jutro i laku noć i to radim svako veče, kako bi se tvoj miris u sobi mogao sačuvati tako, zato ti sine u sobi ostajem vrlo kratko. Još se u ormaru oseća tvoj miris kao da si među stvarima jedini sine moj. Ikono majkina lepa, posle tebe mi svaki smeh i gala smeta. Tata ti nikada od te noći u sobu ušao nije, od tuge ne može ući, ne može da zamisli da kad ti otvori vrata da iz te sobe nikada neće čuti „tata“. Mišica tvoj, kako si ga znao zvati, i on ti jedini u sebi puno pati, onako muški, bori se sa sobom ali se ne miri da više nije sa tobom. Tvoji drugovi i drugarice dolaze ti često, obilaze sine tvoje grobno mesto pa često svraćaju kod nas da nas vide, kako smo i drago nam je što misle i nisu zaboravili na nas. A naša Mica je svaki drugi dan sa nama, toliko je sine volim, kao da sam joj druga mama. Kad nju vidim samo čekam kada ćeš i ti pored nje stati, koliko bi mi srce bilo puno, ljubavi majkina, kad bi mogao znati. Koliko imam želju da te zagrlim jako, da ti kažem da mi je bez tebe život pakao. Koliko sam te se sine poželela, pa se jutrom budim jer stvaran čujem ti glas, dal je to želja moja ili majčinska prevelika neraskidiva ljubav moja i tvoja koja je vezivala nas. Sve sine živi skoro po starom, neki su prežalili a neki pate za tobom odavno. Neki veselja prave, dok godina prošla nije, a neki čekaju samo da se godina izda što pre. Ali ljudi su sine, nek žive kad mogu, meni sve lepo i srećno sada je na grobu. Najsrećnija ću biti kad budem bila sa tobom. Maštali smo da ove godine bude svadba tvoja, da oženiš našu Micu i ona da bude snaja moja. Sve ispite sine u roku je dala da ubrza školu i sa tobom stoji ispred oltara. Maštali smo kakvo bi slavlje bilo, kad zasvira muzika u dvorištu našem da jednog dana unučiće imam i da mi ništa ne bude od toga draže. I da ti kažem šta ima jos novo, Suza je zbog tebe položila da bi ti sestra često nad grobom bdila. I auto je dobila od nas, i tu ti je sestra mnogo često i mnogo misli na nas. Janu sa njom stalno vodi da je samo vidiš kakva je slatka, priča dosta i svaki običaj pamti, zove te vika, jer ne zna da kaže ujka. Pali sveću i deli na grobu, krsti se pred tobom i sliku ti ljubi i kaže ovde „vuki spava“, i onako stavi prstić psssst da te ne probudi. Koliko si bio srećan kad se rodila, rekao si da je ista ti i zvao je Daliborkom svojom.
Godinu dana tu je sa nama i Suza joj stalno priča o tebi i plaši se da te ne zaboravi Jana, jer mnogo je mala i možda neće znati ali ćemo joj o tebi mnogo mi pričati. Konstantin i Vuk slabije dolaze jer su bili za tebe previše vezani i ne mogu da podnesu poraze. Ne mogu prihvatiti da te nema, pa dosta pate, ali to su deca i jednoga dana moraju da shvate. Vuk je pre par dana poželeo doći, i na grobu ti je bio, priča mi sestra tvoja koliko je suza on prolio i nije mogao da se smiri i morala je da ga dovede kući kod nas. Kaže Suza plako je na sav glas. A onda je otvorio tvoja vrata i pogledao u ormar, ali ne shvata, i opet krenuo da kuka i meni kaže: „Zašto si ga pustila da ode. zašto nisi zaključala vrata?“. Ne mogu mu ništa reći, a kad bi znao da te nikada pustila ne bih da sam znala samo šta će se desiti tebi. Veruj mi jedva sam ga smirila jer do sada u sebi je patio, ali tog dana tugu kao da je kroz suze izbacio. I rekla sam da ga ne dovode neko vreme, da se dete ne traumira i da sestri dodajem jos veće probleme. Sestra ti tuguje, svoju tugu piše, tebi sve pesme posvećuje i često te sanja. Sa tobom priča u snu i sutra dan zove da san prepriča nama. Za tobom svi patimo i svima nam teško pada jer onaj tvoj smeh i glas nećemo čuti nikada. Tata je krenuo po nešto da radi, tako mu je sine lakše jer u ova četiri zida da sedi ne može više. Nekako iz bola čupa se, sa narodom priča i neku drugu priču jer mene kad čuje da za tobom kukam, on mi ne može promeniti neku drugu priču jer bolna si rana naša za život celi. Pričaću ti sve anđele majkin kad se budemo sreli. Ja ti ne idem nigde i stalno sam kući ili sam kod tebe na grobu i stalno kažem kako moje srce od tuge te noći nije moglo zbog tebe pući. A noću sa tvojom slikom pričam i molim te da mi dođes u san jer od te noći kad sam izgubila tebe za mene je svaki i bezvredan i nebitan dan
NE PROPUSTITE
