Gvozdeno je pravilo da svaki intervju Vladete Jankovića bude (pokretni) praznik demokratskog praznoslovlja i mrsomudnjave. U izvesnom smislu, ti intervjui su kao Vladeta (i vino): što su stariji, sve su praznoslovniji i mrsomudniji. Sledstveno ni ovaj najrecentniji, objavljen u Danasu, koji ćemo podvrgnuti kritičkoj metodi close reading, nije izuzetak. Zlatno čaršijsko pravilo je da nema izuzetaka.
Vladeta već u naslovu postavlja fatalnu dijagnozu: „Dalji smo od demokratije nego u Miloševićevo vreme“. Sklon sam da se s tom dijagnozom delimično složim. Za Miloševića vakta srpska opozicija je - uprkos represiji i „medijskom mraku“ neuporedivim sa današnjim - nedremano radila na demokratizacije Srbije, sa izuzetkom DSS na čelu s Koštunicom, koji je glumatao „građansku“ opoziciju, kunjao po mutlacima i čekao signal čaršije da srpsku demokratiju vrati na fabrička podešavanja.
Pisac hoće da kaže da za fakat žalosno stanje demokratije, uljuđenosti uopšte - bez koje nema demokratije - odgovornost pada podjednako na vlast i na opoziciju. Pisac u stvari hoće da kaže da je vlast onoliko nedemokratska koliko joj to opozicija dozvoli. To je pogotovo tako ako se preko kolena smandrljani opozicioni politički programi ni po čemu ne razlikuju od vladajućeg, a nađe se i poprilično programa zaumnijih od Visokog Programa.
Lepo je to postavio Zoran Vuletić, predsednik GDF, citiram: „Genral(isimus) Ponoš se na samom početku kampanje potrudio da me ubedi da ne izađem na izbore kad sam čuo kakav mu je stav o Ratku Mladiću i nastanku RS, a u sledećoj fazi me poziva da glasam za Vučića tako što mi obećava da će Vučić posle izbora da uvede sankcije Rusiji“. Kraj citata. (Verovatno i kraj demokratije.)
Vratimo se mi na opoziciju iz devedesetih. Tadašnja opozicija, koja je inače počela od nule, deset godina se odlučno suprotstavljala (što je u prevodu opoziciji i posao) Miloševićevoj autoritarnosti (i eskadronima smrti) da bi konačno petog oktobra stala Miloševićevoj guji na rep.
Nenad Čanak reče onomad u „Crvenom kartonu“ da je beogradska čaršija klupko zmija u kome, kad nekoj guji staneš na rep, nikad ne znaš koja će te glava ujesti. U datom slučaju to je bila glava (ako „glava“ nije prejaka reč) Koštunice dr Vojislava - kome je Vladeta udarnički zanosio muda - a koja je momentalno smislila da je najvažnije „sačuvati državni kontinuitet s Miloševićevim režimom“ i na položajima zadržati najudarnije Miloševićeve pesnice.
I - šta da vam kažem a da vas ne ubijem: motor demokratskih promena Đinđić streljan, stvar vraćena na fabrička podešavanja, mission accopmplished. I eto ti sad Vladete gde lamentira da smo „dalje od demokratskih promena nego u Miloševićevo vreme“. Pogrešno bi, međutim, bilo našu današnju kolumnu shvatiti kao sredstvo odvraćanja pučanstva od namere da glasaju za Vladetu. Daleko od toga. Naprotiv. Pozivam građane varoši beogradske da u što većem broju izađu na birališta i da svoj glas daju Vladeti. Debelo ga je zaslužio.
NE PROPUSTITE
