Zbog preovlađujuće crno-bele optike i sveopšte bipolarne poremećenosti našeg društva - koje od milja zovu i „srpske podele“ - u Srbiji se istaknuti političari doživljavaju ili kao „moralne gromade i spasitelji“ ili kao „propalice i strani plaćenici“.
Ni Zoran Đinđić nije bio izuzetak od tog gvozdenog pravila. Za jedan (ubedljivo manji) deo populacije Đinđić je bio genije, vitez bez mane i straha, za drugi (nesrazmerno veći) bio je mutikaša i prodana duša. Đinđića je, inače, savršeno boleo qwrz i za jedne i za druge, pet para nije davao za kolektivna mišljenja - bila ona „leva“ ili „desna“ - iako je imao razumevanje i empatiju i za jedne i za druge.
Njegov politički projekat u suštini se svodio na iniciranje procesa ubrzanog nadoknađivanja propuštenih iskustava prosvetiteljstva, što će reći na buđenje ljudi iz mamurluka kolektivizma - bio on plemenski ili partijski - i izgradnju individualnosti.
Dobro je on znao da mu taj projekat neće doneti popularnost, ali nije znao - u stvari niko nije znao - da su opskurantizam i kolektivizam do te mere pustili korenje u našem društvu da ogromna većina - ne samo miloševićevske nego i tzv. građanske Srbije - jednostavno ne želi slobodu i odgovornost koju ona sa sobom donosi. Rečnikom Famoznog: Đinđić je džaba krečio i to džaba krečenje platio glavom.
Kako rekoh, Lakićevićeva politička biografija Zorana Đinđića je pisana subjektivno - Mijat uostalom ne krije simpatije prema Đinđiću - ali nepristrasno, nehagiografski. Nabrojaće Lakićević neke Đinđićeve greške, poneku i kardinalnu, ali će, sa druge strane, opravdati neke iznuđene ili dalekovide poteze, u demokratskoj javnosti percipirane kao katastrofe ili čak izdaje.
Saznaćemo iz Mijatove knjige (po običaju prekasno) da Zoran Đinđić nije išao na Pale da „ždere vola“ - što mu i mrtvom nabijaju na nos - nego u pokušaju da Karadžića nagovori da zaustavi rat i da ga time udalji od Miloševića. Treba li uopšte reći da je džaba krečio, a da vola nije ni okusio.
Ništa bolje, ako ne i gore, Đinđić nije prošao ni kad je otišao na famozni razgovor s Miloševićem, toga što se tiče - a znajući persone dramatis koje su to doživele kao izdaju - tvrd vam stojim da je razlog uzibrećenosti opozicionih kolega bio to što oni nisu otišli kod Miloševića na razgovor.
Đinđić je znao ono što znaju i vrapci, ali što ne znaju - niti će, kako stvari stoje, ikada saznati - srpske opozicije (svih boja): društvo je nemoguće izvući iz negativne spirale i krenuti putem modernizacije, ako je ušančeno u dva velika rova - sa mnoštvom malih rovova unutar svake polovine - koji međusobno komuniciraju u boljem slučaju manevarskom municijom razulazrenih tabloida, u gorem bojevom municijom, kad zatreba i kamom.
Ko pročita Mijatovu knjigu, saznaće još nešto: naime da je Đinđić bio Srbin ništa manje „tvrd“ od nabavljača srpske atomske bombe Jovanovića, ali da je, za razliku od Jovanovića, znao puteve koji vode do Srbije onakve kakvu Jovanović vlažno sanja. Srbija (svih boja) nije htela da krene tim putem. Zato skupljajte dobrovoljne priloge za atomsku bombu.
NE PROPUSTITE
