Akcident“, reč nedelje! Onomad, kad je voz sa tovarom amonijaka iskliznuo iz šina, kad je iz dveju cisterni iscurio oblak otrovnog gasa - i kad je potom usledilo šta je usledilo - novinčine serbske su objavile vest da se dogodio „akcident“. Ne znam koja je majka novindžijske intencije prva pustila „akcident“ u promet (sumnjam na Novu.rs), bilo kako bilo sve ostale novine, uključujući Rotopalalanku, stale su da izveštavaju o „akcidentu“.
Novinčine u suštini nisu grešile, ali nisu grešile na engleskom (ili francuskom). „Akcident“ se na srpskom kaže „udes“, što je doslovan prevod reči akcident. Kad ste, pitam ja vas, poslednji put čuli da je neko napisao „udes“. Naići ćete, doduše, na „nesreću“ ili „nezgodu“, ali to su široki pojmovi. Ono što se dogodilo u Pirotu je upravu udes: sadejstvo mnoštva faktora koji mic po mic dovedu... Recimo, da iskliznuća voza iz koloseka.
Osnovano sumnjam da najmanje 80% novindžijskog kora uopšte ne zna da postoji reč udes, a eto, piskaraju i nepristrasno i objektivno informišu javnost na francuskom i engleskom, koje takođe ne znaju. Ali jao ti ga majci ako „akcident“ ne napišeš srpskom ćirilicom.
Idemo dalje. Koliko ste puta pročitali „incident“, a koliko puta „izgred“ ili - alternativa - „ispad“. To što čitate zato što tupoumni novindžiluk smatra da „udes“, „izgred“ i „ispad“ ne zvuče onoliko katastrofalno i senzacionalno koliko akcident i incident. Pre nego što pređem na meritum stvari citiraću mog omiljenog mračnjaka De Mestra, koji je vaktile napisao: „Propasti jednog naroda prethodi propast njegovog jezika.“
Kad god zakeram na ovu ili slične teme, 90% onih koji pročitaju Famozno odmahnu rukom i kažu „tera mak na konac“ ili „filozofira“ (čitaj: sere). Svejedno, ja i sada držim čas. Nebriga o jeziku majka je svih ostalih nebriga, od kojih je jedna dovela do pirotskog „akcidenta“, koji je odneo dve ljudske žrtve. Ili do strmopizda onog ovčarbanjskog mosta, koji je, zbog nebrige, takođe odneo dva života.
Igrom slučaja, preko inkriminisanog mosta sam prešao godine 2007. i još tada je delovao klimavo, derutno, oguljeno, zarđalo. Praktično je još tada visio o koncu, koji se prekinuo 2022. Pirotska pruga nije održavana, voz je u jednom momentu iskliznuo iz šina, ovčarbanjski most svih ovih godina nije zamenjen novim, dvoje ljudi umrlo, dvoje se utopilo. I nikom ništa. „Istraga je u toku“.
Ali jao ti ga majci ako treba poseći „stari hrast“, koji se bio isprečio na trasi auto-puta Milos the Great. To je bio udar na (neku) tradiciju; umalo nije izbio drugi takovski ustanak, umalo trasa puta nije pomerena. Isto tako jao ti ga majci ako naumiš da demontiraš dotrajali Savski most i umesto njega sagradiš novi. Tu ćupriju sam poslednji put prešao pre, da kažemo, 10-12 godina i još tada je izgledala kao ovčarbanjski most, samo na mnogo većoj skali. I savska ćuprija ispade neka „svetinja“, demontaža te rugobe se u boljim društvima shvata kao „ruženje Beograda“, skrnavljenje neke tradicije, šta li.
Umalo da zaboravim. Vlast je krivicu za pirotski akcident pripisala opoziciji, opozicija nije ostala dužna pa ju je upisala na raboš vlasti.
NE PROPUSTITE
