Ovoga jutra sam na Tviteru pročitala objavu žene koju je bivši muž, misleći da ju je ubio od batina, ostavio da leži na zemlji, da bi onda pokušao da pobegne iz zemlje. Za to je, po svemu sudeći nakon povlačenja različitih veza i vezica, osuđen na tri godine zatvora. Sada je, nakon što mu je stigla tužba za naknadu štete, njihovom mlađem sinu, koji ima deset godina, rekao da poruči mami da će on ostati bez oba roditelja ukoliko ona ne povuče tužbu, da neće biti kao prošli put, da će je izbosti nožem i da je za pravdu spreman da ubije i dvadeset ljudi i robija 40 godina ako treba. Ona je sve ponovo prijavila policiji, koja mu je izrekla zabranu prilaska, a najpotresnije od svega je što je napisala i da za svoj život više uopšte ne mari i da je sigurna da ga ništa neće sprečiti u nameri da je ubije. Ova žena je na Tviteru zamolila da joj se omogući da dođe do medija da bi, „dok je još živa“, podelila svoju priču i pokazala kako se postupa u ovoj zemlji.
Istraživanja u Srbiji pokazuju da je svaka treća žrtva porodičnog nasilja prethodno to nasilje prijavljivala policiji. Gotovo da nema komšije koji daje izjavu za medije nakon tragedije a da ne napominje da se iz stana u kom se desilo ubistvo „često čula svađa i buka, pa i bacanje stvari i tuča“ i da je „policija često dolazila da interveniše“.
Istraživanja, a i praksa, dakle, pokazuju da u Srbiji i dalje nema zaštite za žene koje žive s nasilnicima. Ne, sigurna kuća nije rešenje. Nije jer je, pre svega, to privremeno, jer su žene s decom tamo u bekstvu, jer nasilni muževi i dalje dolaze kod njih na posao i maltretiraju ih po autobuskim stanicama, radnim mestima, dečjim školama, dolaze kod članova porodice. Nije jer nema nikakvih mera kontrole za nasilnike kojima je izrečena zabrana prilaska, nije jer i policajci i sudije u velikoj meri i dalje smatraju da je to privatni problem i porodična svađa, a ne ozbiljno krivično delo koje se često završi ubistvom.
Kad je u Skupštini Srbije usvajan Zakon o borbi protiv nasilja u porodici, svi pokušaji udruženja i organizacija koje decenijama rade sa žrtvama da poprave predložena rešenja i poboljšaju zakon smatrani su za napad na državu i rušenje vlasti, a nije pomoglo ni to što se u godinama koje su usledile dešavalo upravo to na šta su stručnjaci upozoravali da će biti najveći problem. Ostaje nepoznato da li je sprovedena ozbiljna analiza od strane onih koji su dužni da sprovode zakon. Ukoliko je toliko žena prijavilo nasilje pre nego što su ubijene, gde je nastao propust u sistemu? Da li je neko pregledao zapisnike i izveštaje policajaca koji su reagovali po tim pozivima i ostavili žene s nasilnicima u stanovima da ih oni kasnije ubiju? Koliko puta su policajci morali, ali nisu, izrekli meru udaljenja iz stana nasilnicima jer „nisu znali šta da rade s njima“?
O slučaju žene sa početka priče izvestili su svi mediji. Mnogi sa uputstvima drugim ženama koje trpe nasilje kome da se obrate za pomoć. Malo njih je ušlo, međutim, u suštinu problema - zbog čega ta pomoć veoma često ne stiže? Zbog čega neko ko je šutirao i udarao ženu koja leži bez svesti na ulici i zatim pokušao da pobegne iz zemlje i dalje ima pristup njoj i deci? Znam da nemamo baš običaj da se sistemski bavimo stvarima, da zadiremo u srž problema i probleme rešavamo na izvoru i tamo gde oni nastaju, ali možda baš sada da napravimo izuzetak, ne bi bilo loše.
NE PROPUSTITE
