Naučnici su neopozivo utvrdili zbog čega paradajz više nema nikakav ukus. Kažu da su odgajivači tokom selekcije, nastojeći da mu poprave sjaj i boju, i učine ga otpornijim na spoljne uticaje - ukratko, da iz njega izvuku najveću moguću ekonomsku dobit - iz paradajza odstranili gen koji je ovo povrće činio primamljivim za naša nepca.
Na vlas isto desilo se sa SPS!
Šta god mi mislili o ovoj partiji i posledicama njene vladavine, činjenica je da je devedesetih imala milione pristalica koji su u njenom programu videli garanta svoje budućnosti. Upravo to, brojnost članstva i njihova privrženost socijalističkoj ideji omogućili su SPS da preživi Peti oktobar i godine tranzicije koje su za njim došle. Setimo se samo koliko je partija - naizgled moćnih dok su postojale! - prošlo preko političke pozornice Srbije u ovom milenijumu: G17 (činilo se da je Labusu i Dinkiću more do kolena), Nova demokratija Dušana Mihajlovića, Demokratska alternativa Nebojše Čovića... pa Draškovićev SPO, koji zamalo nije celu Srbiju preveo u četnike... i nikog od njih danas nema ni u tragovima, a SPS - partija čijeg su lidera ovi napred pobrojani poslali u Hag, a članovima pretili linčom - i dalje je tu. I ne samo to, nego predstavlja ozbiljnog činioca u predizbornim kalkulacijama.
Njihov postizborni koalicioni potencijal jedan je analitičar opisao kao „širok, do promiskuitetnosti“.
I zaista, nepunih osam godina pošto su istaknute es-pe-esovce jurili po čaršiji da ih biju jer je bilo došlo „novo vreme“, SPS je ušao u vladu, a Ivica Dačić postao ministar unutrašnjih poslova. I od tada su na vlasti.
Bili bi i da su se karte drugim partijama na izborima drugačije podelile, i to se najbolje videlo uoči glasanja prošle godine, kada su otvoreno koketirali i s levima i s desnima, ostavljajući većeg partnera s kojim su bili u koaliciji da vodi računa o interesima države a oni su se busali u prsa u stilu „nema toga koji smije razdvojit nas od Rusije“ i skupljali glasove rusofila. Zato sadašnje namigivanje desničarima nikoga ne iznenađuje. Cilj je ostati na vlasti i nastaviti sa izvlačenjem maksimalne ekonomske dobiti. (Vredi se podsetiti da najveću platu u zemlji među direktorima koji se postavljaju po političkom ključu ima jedan socijalista - Dušan Bajatović!)
Ali, kao i u slučaju paradajza, to se plaća. Godine borbe, prvo za fizički, zatim i politički opstanak, pa godine truda da se uđe i bude u vlasti, učinile su da SPS više ni za koga nema ukus.
A uz to ide i gubitak stida. Od toliko četnika u Srbiji, baš su se socijalisti našli da podižu spomenik Draži!
Izdali su Slobu!
Naravno, svako ima pravo da promeni politička uverenja tokom života.
Ali onda bi bilo pošteno da SPS vrati i poslovni prostor i sve ostalo što je preuzeo od Saveza komunista u ostavinskoj raspravi nakon raspada Jugoslavije. Biračima koji su im omogućili da prežive Peti oktobar - kad nije bilo lako biti socijalista - najmanje to duguju.
A oni, rukovodstvo koje je izdalo partiju, neka se posle svi učlane u Zavetnike. Ionako ih Milica Zavetnica na sva usta hvali...
Ali hoće li se tako opet dokopati vlasti?
Odgovor je: „Malo morgen!“
N. N.
NE PROPUSTITE
