Današnju subotu, dan za kulturu, posvetićemo kulturi glume i tako se nadovezati na našu jučerašnju kolumnu. Nadam se da ćete se setiti o čemu sam pisao. Sedim, dakle, s Mijačem na probi „Oksimorona“, glumci na pozornici nikako ne uspevaju da odigraju scenu onako kako je Dejan zamislio. Mijaču puca film, izlazi na scenu, maestralno odglumi ulogu A, potom uloge B i C, pa se vrati na mesto, a ja mu kažem: Jebote, Dejane, da si umesto režije studirao glumu, bio bi megazvezda. Dejan me na to pogleda ko poslednjeg rapalja i sav zgranut kaže: Ja da studiram glumu, pa na šta ja tebi ličim.
Mijač je, bog da mu dušu prosti, hteo da kaže - a to će vam svaki ozbiljan reditelj reći - da glumce, bez obzira na to što se među njima nađe (doduše, retko) i vrlo obrazovanih i (još ređe) trezvenih ljudi - izvan scene ne treba uzimati ozbiljno. Izuzetak od tog pravila, koji je potvrđivao pravilo, bio je Lane Gutović, poglavito zahvaljujući tome što ni glumački zanat, ni samog sebe nije uzimao preterano ozbiljno.
Pitanje za one koji su poznavali Laneta: možete li zamisliti Laneta kako prima orden iz ruke Putina, Bajdena, Žaka Širaka, Vučića... Zemlja ordenovog porekla i boja državnika potpuno su nebitni. Nemoguće je to zamisliti. Sve da su se, recimo, Putin, Bajden, Širak ili Vučić najeli gljiva ludara, odlučili da odlikuju Laneta, pa naredili službama bezbednosti da ga silom privedu na dodelu ordena, smem se kladiti da bi Lane od ceremonije dodele ordena napravio takvu cirkusijadu - ništa spektakularno, ništa nepristojno, samo bi „napravio facu“ - da bi kneževi ovog sveta zažalili što su ga odlikovali.
Pisac hoće da kaže da, osim crkve, i umetnost treba da bude odvojena od države - i to za dobro umetnosti - a da su države (i politike) koje teže simfoniji sa crkvom i umetnošću po pravilu polumračna i sumnjiva mesta. Takve države pokušavaju da poprave imidž pridobijajući za svoju stvar slavne umetnike - a to su iz napred podastrtih razloga uglavnom glumci - u čemu, naravno, ne uspevaju, ali uspevaju da pokvare imidž glumca.
Napred rečeno ne znači da bi umetnici - naročito glumci - trebalo da podržavaju „pravedne“ države i „pravedne“ opozicije, jer se to uvek završi kao i u slučaju davanja podrške rogue statesima: „pravedne“ države/opozicije nemaju nikakvu koristi, umetnici/glumci imaju samo štete.
Kao ilustracija kako to izgleda kad glumci gledaju samo umetnička posla, neka posluži istinita anegdota u koju je, opet, umešan Dejan Mijač. Elem, režira Mijač na budvanskim zidinama neku antičku tragediju, Josif Tatić vreme do izlaska na scenu prekraćuje u obližnjoj kafanici, scene se ponavljaju, proba se odužila, sunce pripeklo, dolazi konačno i čas da Tale izađe na pozornicu. Mijač viče sa zidina: „Tale, ajde, ide scena dvoboja“, a Tale, koga je u međuvremenu uhvatila mala snaga, drekne: „Predajem bez borbe!“
Eto, to je kultura glume, eto tako se dobijaju dvoboji.
NE PROPUSTITE
