Vidim da su novinčine serbske - bar one čije portale pohodim - po ko zna koji put ponovo pustile u opticaj magičnu reč „dijalog“. Misli se, naravno, na dijalog vlasti i opozicije. Ovo što ću sad reći nije baš povezano sa temom naše današnje kolumne, ali je dušekorisno.
Nije, naime, bez neke što moja neznatnost - koja nije jezički purista - insistira na izbacivanju iz javne upotrebe svih stranih reči za koje postoje odgovarajuće srpske, od koji su mnoge doslovni prevodi stranih. Jedna od takvih je i reč „dijalog“, koja bukvalno znači „razgovor“. E, ali „dijalog“ zvuči otmenije, pa se valjda zato od njega i očekuje da čuda stvara.
U ovdašnjem političkom i novindžijskom žargonu pod dijalogom se podrazumeva susret predstavnika vlasti i opozicije koji bi, bajagi, trebalo da doprinese smirivanju „tenzija“ - još jedne reči za koju postoji srpska alternativa „napetost“ - i koja bi trebalo da rezultira nekim dogovorom. (Ne znam zašto se vrapci grohotom smeju u off-u).
U suštini, kad se na srpskoj političkoj sceni pomene dijalog/razgovor, misli se na pregovaranje i dogovaranje, što su pojmovi koji one naše vrapce tera na još gromoglasniji smeh. Dijaloga - tj. razgovora vlasti i opozicije što se tiče - ne oskudeva, štaviše, ima ga isuviše za moj ukus.
Nije, dakle, problem kvantitet dijaloga, nego njegov kvalitet. Pisac hoće da kaže da nikakav dogovor nije moguć u razgovorima/pregovorima političkih (i analitičkih) persona dramatis (svih boja), koje se međusobno nazivaju fašistima, a čije su se babe karale sa ustašama ili kriminalcima, lopovima i uzurpatorima.
Prosečnom čitaocu se može učiniti - političari na to i računaju - da su raskoli i prepičkavanja među zavađenim političkim plemenima zacementirani za vek vekova, da tu nikakvog pomaka ne može biti, ali ako tako misli, prosečni čitalac je, kao i krle22, samo polovično u pravu.
I ja sam svojevremeno bio prosečan čitalac sve dok jednom zgodom nisam nekim poslom otišao kod mog pokojnog druga Vladana Batića u (staru) Kozačku skupštinu. Nakon što smo završili posao zbog koga sam prvi i poslednji put ušao u Skupštinu, Vladan me je odveo na ručak u skupštinski restoran, to vam je, znate, ono mesto gde bečka šnicla ne košta 180 evra kao u Nemačkoj, nego 35 RSD. Bar je tada toliko koštala.
Ušavši u restoran, video sam čudo neviđeno: poslanike (tadašnje) vlasti i opozicije koji se za skupštinskom govornicom i u javnosti najstrašnije vređaju i pičkaraju kako se u kulturnom dijalogu najsrdačnije pozdravljaju, razgovaraju, tapšu se po ramenima, čak „viču“ piće jedni drugima.
Ništa mi nije bilo jasno, Vladan je video da mi ništa nije jasno, pa mi je rekao da poslanici (bilo vlasti, bilo opozicije) intimno ne misle jedni o drugima ono što po službenoj dužnosti govore u javnosti, ali da isto tako nisu iskreni ni kad srdačno razgovaraju i „viču“ jedni drugima piće i da je to, naprosto, politika.
Tako je bilo krajem devedesetih ili početkom dvehiljaditih - ne sećam se tačno kada - čisto sumnjam da je drugačije i sada.
NE PROPUSTITE
