Tamo negde krajem 19. veka, nastao je filozofski pravac koji je u svojoj biti potencirao odnos između teorije i prakse, odnosno koji je isticao bitnost iskustva kao polazne tačke za razmišljanje. Taj pravac je dobio ime pragmatizam, a pragmatici su tvrdili da pragmatično saznanje vodi interesima i vrednostima. Po njima, istinske tvrdnje nemoguće je potvrditi bez ispunjavanja određenih eksperimentalnih uslova. Za pragmatike ideje su dobre samo kao plan za delovanje, a njihova vrednost ceni se po učinku, tj. prema koristi. Suštinski, dobra je i istinita samo ona ideja koja je korisna, što bi praktično značilo da možeš imati na stotine filozofskih teorija, ali su one, ako nemaju korist, bezvredne.
Da budem iskren, nisam do kraja pristalica njihovog učenja, ali što se tiče političkih odnosa, posebno na polju međunarodne politike, kao i na polju međupartijskih relacija, pragmatizam je neminovan. Svaka država kao i svaka partija imaju svoj interes. Do ostvarenja tog interesa neretko se ne može glavom kroz zid, već se mora biti pragmatičan. Otuda, sklapanje raznoraznih koalicija i stvaranje do juče nemogućih saveza nije nešto što bi trebalo da nas iznenadi, niti da nas pokoleba u politici. Do cilja se u politici uvek dolazi kroz pragmatizam. To nikako ne znači da bi na tom polju trebalo biti brutalan, pa gaziti protivnike ili gaziti sopstvene principe. Naprotiv, samo bi trebalo biti dovoljno inteligentan i nikom ne zatvarati zadnjicom vrata. Danas ste protivnici, sutra možete i morate da budete saveznici, jer kao što je to Čerčil lepo ustanovio za Veliku Britaniju - da ona nema stalnih prijatelja, niti stalnih neprijatelja, već samo stalne interese, tako je to zaista u politici. Sazrevajući, i sam se kroz život, mimo politike, rukovodim time. Lično, smatram da samo blesavi ljudi zbog svoje gordosti ulaze u duboke konflikte i prekidaju međusobne odnose. Kad-tad, posebno kada se glave ohlade, normalni ljudi sednu i reše problem. Otuda su i ratovi ozbiljna glupost, posebno građanski ratovi, jer svaki rat mora da se završi nekim primirjem, odnosno dogovorom. Zato je uvek bolje činiti sve da sprečiš rat i da ne pokazuješ neprijateljski stav prema onom sa druge strane.
Naša politička scena je besmisleno zagađena. Pojedinci doživljavaju protivnike kao neprijatelje. To je nenormalno. Nikada mi niko ko je u drugoj političkoj stranci neće biti neprijatelj. Možemo da se danas ne slažemo, sutra ćemo se možda složiti. Nemam taj problem da s ljutim protivnikom sutra sarađujem, posebno ako je to za opšte dobro države. Pitali su me nedavno u nekoj emisiji da li bih sutra prihvatio Đilasa za koalicionog partnera. Naravno da bih ako bismo usaglasili zajedničke ciljeve i ako bi to bilo za opšte dobro države. Nemam taj problem, to i jeste suština politike. Kampanje i optužbe, ponekad i preterano žestoke, sastavni su deo politike. Kada se glave ohlade, kada se posle bitke prebrojimo, onda se sedne i razgovara se na pragmatičan način. Tako to rade normalni i civilizovani ljudi. Verujem da će Srbija ubrzo tako nešto doživeti.
NE PROPUSTITE
