Opštepoznato je da je svaki navijač u Srbiji čvrsto uveren da bi on bio najbolji, najpobedonosniji i najtrofejniji selektor fudbalske reprezentacije, ali „najvažnija sporedna stvar na svetu“ je isuviše važna da bi bila prepuštena amaterima, sledstveno dužnost selektora uvek zapadne nekom od nekadašnjih dobrih igrača i potom dokazanih trenera, dakle ljudima koji dobro poznaju fudbalsku materiju.
U srpskoj politici - koja je za srpsku istoriju i život mnogo važnija od fudbala - uopšte nije tako. Ako neki ambiciozni dilber poželi da postane „lider“, nisu mu potrebna nikakva znanja o politici - dozlaboga komplikovanom zanatu - dovoljno je da namakne neku kintu ili da - isplativije - savata neku budalu da ga finansira ili - najisplativije - da proda dupe nekoj bratskoj velikoj sili da bi ga sponzorisala.
Đilas, Dragan spada među retke srpske „lidere o svom trošku“, doduše, ima može. Problem sa Đidom nije samo to što (višekratno dokazano) nema pojma o politici, stvar je komplikovanija: ne pada mu na pamet da nešto nauči, a najkomplikovanije je to što njega politika u stvari i ne interesuje.
Političara od formata - kakvi su u Srbiji muzejska retkost - nepogrešivo ćete prepoznati po tome što se politikom bavi sa istim, ako ne i većim, žarom kad je u opoziciji, a ne na vlasti.
Osim političke teorije i prakse, Đilasu fale i neke stvari koje, ako ih nemaš, bolje - naročito za okolinu - da se držiš podalje od politike. Navešću neke za političare neophodne stvari: demagogija, tj. talenat za pridobijanje (laganje i mašćenje) ljudi, neophodna i najboljim političarima i - ponajviše od svega - jaki živci, strpljenje i veština gutanja knedli i tako da se ne vidi da ti je zastala u grlu.
Iz napred rečenog ne treba izvući zaključak da je Đido najveći politički ignorant u srbskoj opoziciji - daleko od toga - pisac hoće da kaže da su mu živci najtanji, a fitilj najkraći. Političko neznanje ga je navelo na pomisao da je Amerika apriori u obavezi da pomaže/podržava raznorazne „pravedne“ opozicije, kratkoća fitilja ga je navela da napuši ambasadora Hila - stilom i rečnikom seljačke svadbe - zato što je US ambasador na veselje došao sa „mladine strane“.
Dibidus wrong. Hil je došao „sa strane“ američke administracije, koja - iz svojih razumljivih razloga, koje nije u obavezi da obrazlaže - američki interes vidi u saradnji sa aktuelnom srpskom administracijom sa Visokim Mestom na čelu. Američka administracija se u toj stvari - i ne samo u Srbiji - ne rukovodi emocijama, ljudskim pravima i slobodama, nego političkim realnostima na terenu, kao, uostalom, i njeni karadušmani, Rusija i Kina. I šta? Đido se naljutio na američko selo i odsekao qwrz. Sad će neki naivčina pomisliti: puca baš Americi qwrz što je Đido odsekao qwrz. Ali to uopšte nije tako. Nije baš da će po Vašingotonu odjekivati eksplozije od detonacija diplomatskog qwrza, ali će se dogoditi nešto drugo: Đilas će biti otpisan kao relevantan politički faktor. Ako je ikada i bio upisan.
NE PROPUSTITE
