Kineski demokratski san je ugašen 3. juna 1989, kada je pala noć, što je bio jedan od ključnih trenutaka svetske istorije u kom je politička sudbina najmnogoljudnije zemlje krenula u surovom i brutalnom smeru.
Sredinom aprila 1989. hiljade studenata su se okupile u centru Pekinga da odaju počast preminulom proreformskom zvaničniku Komunističke partije, ali se u narednim nedeljama njihovo bdenje pretvorilo u protest sa zahtevom za većim političkim slobodama.
Protesti su na vrhuncu privukli više od milion ljudi, ali i gnev Komunističke partije koja je strahovala da njena vlast popušta, posle čega su na trg ušli tenkovi a bezbednosne snage pucale na demonstrante. Do kraja 4. juna protest je razbijen, a do danas da niko ne zna koliko je ljudi ubijeno, procene idu od nekoliko stotina do hiljada.
Aktivisti i istraživački novinari sada nestaju, završavaju u pritvoru ili se ućutkuju na druge načine, dok nova kineska digitalna moć znači da je državna represija naprednija i čvršća nego ikada, s veštačkom inteligencijom, tehnologijama prepoznavanja lica i dronovima iskorišćenim za orvelovsku kontrolu 21. veka.
Trideset godina od protesta na Tjenanmenu, kineska privreda je druga po veličini u svetu Ipak, suzbijanje protesta postavilo je Komunističku partiju na sadašnji kurs nemilosrdne represije, kolektivnih pritvaranja i česte upotrebe nasilja nad protivnicima u ime "održanja stabilnosti".
Ograničenja slobode govora s pisanih medija proširena su na društvene medije i da najmanji čin protivljenja može izazvati skoro trenutni odgovor vlasti, pri čemu ogromni bezbednosni aparat radi nekažnjivo.
Dok kineski zvaničnici na pitanja o represiji ukazuju na privredni napredak, predsednik Si Đinping, koji se smatra jednim od najmoćnijih kineskih lidera, iskoristio je promene ustava i uklonio ograničenja predsedničkog mandata što mu omogućava da doživotno bude predsednik.
I posle 30 godina od masakra na Tjenanmenu kineska Komunistička partija je opsednuta brisanjem istorije, ocenjuje u uredničkom komentaru Njujork tajms, dodajući da je u određenoj meri uspela, pošto malo Kineza zna šta se desilo 4. juna 1989.
Zašto kineska Komunistička partije oseća potrebu da potisne znanje o Tjenanmenu nije teško razumeti - dopuštanje otvorene rasprave o onome što se dogodilo postavilo bi ozbiljna pitanja o rasuđivanju navodno nepogrešive partije, kao i da li je ekonomski bum možda došao kasnije zbog masakra ili da li bi Kina, da je prihvatila demokratske reforme, bila naprednija danas kao što su to Hongkong ili Tajvan.
U retkom spominjanju Tjenanmena, državni kineski dnevnik Global tajms je uredničkom komentaru branio postupke vlasti pre 30 godina kao "imunizaciju" Kine od nemira.
Partijska "kontrola incidenta" 1989. je "vododelnica" koja je obeležila razliku između kineskog brzog privrednog napretka i sudbine drugih komunističkih zemalja koje su se raspale, kao što su bivši Sovjetski Savez ili Jugoslavija, navodi kineski nacionalistički tabloid.
Svakog 4. juna desetine hiljada ljudi okuplja se u parku u Hongkongu da upale sveće za ubijene na Tjenanmenu, ali se mnogi u tom gradu, jedinom mestu na kineskoj teritoriji gde se tolerišu masovne demonstracije, na 30. godišnjicu Tjenanmena pitaju koliko će to još trajati.
Dogovorom o predaji Hongkonga Kini, bivšoj britanskoj koloniji je zajamčen status kvo do 2047, ali s rastom političkog i ekonomskog uticaja Kine nad gradom povećani su strahovi o podrivanju sloboda. Mediji ukazuju da će predloženi zakoni zajedno sa sve snažnijim merama protiv opozicionih glasova suzbiti slobodu izražavanja kojom se grad ponosi.
Kurir.rs/Beta Foto: AP
NE PROPUSTITE
