Šestoro namrgodenih Mongola sjatilo se oko moje „lade“ zaglavljene u blatu. Dvanaest jakih nomadskih ruku podiglo je „ladu“ iz blata kao da se radi o nespretnom teletu zalutalom u velikom prostranstvu. Oslobodili su je da i dalje luta pustinjom bez puta i bez drveta. Ali, avaj, njoj je izgleda bilo dosta lutanja! Tvrdoglavo je štucala i odbijala da se pomeri više od nekoliko metara. Mongoli su joj zavirili pod trbuh, obećali da će je popraviti koliko da se domognem Ulan Batora, ali to će da košta. Koliko, nisam ni pitao, jer koliko god da je - nemam.
Glavešina
Kanister benzina im nisam mogao prepustiti, kao ni hranu, a para sam kod sebe imao vrlo malo. Nisu mogli da veruju da se belac zaglavio u takvoj nedođiji bez dolara, evra, rublje, juana ili bar mongolskog togroga u džepu. Imao sam nešto srpske siće u kolima - desetak dinara, no to ih nije previše obradovalo. Glavešina te simpatične družine Mongola, stariji pastir, vlasnik je farme magaraca svega sedamdesetak kilometara odatle. Odvući će me do tamo, srediti auto da može da ide dvadeset na sat, dovoljno da stignem do glavnog grada, a zauzvrat ću morati popravku da odradim. U toku je godišnje pranje magaraca, posao koji niko od njih ne voli, pa će im značiti još jedan par ruku. Prihvatio sam i ubrzo se upustio u prašinu, izmet i smrad simpatičnih magaraca. Dok sam pokušavao da zaustavim povraćanje, gazda me je tešio hvaleći ova „divna, prekrasna i prepametna bića“.
Oni pomažu i prate ljude više od pet hiljada godina svojim hitrim, unguligradnim kretanjem; uostalom, Isus je u Jerusalim ušao na magarcu. Za ovaj izraz sam prvi put čuo u mongolskoj pustinji. Označava kretanje kopnenih kičmenjaka pri kome se životinje na tlo oslanjaju vrhovima prstiju (jastučićima) i delimično kandžama (noktima). Ovako se kreću papkari i kopitari.
U Ulan Batoru
Uspeo sam da se domognem Ulan Batora, ni sam ne znam kako. U predgrađu sam se zaustavio ispred nečega što je ličilo da ima veze sa automobilima. To je bila kineska prodavnica buldožera i teških vozila. Radnici su pozvali svog menadžera, jednu stariju damu po imenu Cecegama. „Lada“ se tu ugasila i više nije bilo šanse da je ponovo upalim. Molio sam i kumio Cecegamu da mi pomogne da nađem majstora. Ali ni majstora, ni delova za „ladu“ u celoj zemlji - nema! Ovde je svaki vozač auto-mehaničar, pošto po mongolskim putevima retko koji auto neće ispustiti dušu bar koji put u nedođiji gde pomoći nema. Tako se traženje servisa u Ulan Batoru svelo na traženje starca koji je nekada vozio „Vazove“ automobile, pa se u njih dobro i razume. Cecegama je digla ceo Ulan Bator na noge, njeni prijatelji su okretali brojeve telefona svojih prijatelja i tako redom, pa su uskoro iskopali nekog starkelju koji, navodno, može da mi pomogne. Umesto delova za „ladu nivu“ ponudio mi je metodu štapa, kanapa i malo šargarepe. Dok sam čekao u hladu jurte dozu ubistvenog mongolskog čaja s mlekom od jaka i užeglog maslaca, čitava šira porodica mog lada-dedice zaronila je njuške pod haubu moje „nive“. Trajalo je to više od jednog dana, toliko da sam već pomislio da će „niva“ do Srbije da stigne zajedno s barem jednim Mongolom pod haubom.
Kvar „nive“ za mene znači gubitak krova nad glavom. Da ne bih spavao na ulici, Cecegama je zamolila svog vozača i njegovu porodicu da me usvoje! Dobrodušni stariji čovek i žena koji imaju samo jedno dete postali su moji „mongolski mama i papa“. Velikodušnost i gostoprimstvo nadmašili su mnoge dotadašnje domaćine koji su me primali pod svoj krov ili šatru. Roditelji su svoju ulogu shvatili veoma ozbiljno, a posebno ih je brinulo to što putujem sam i što nemam ženu. Uskoro sam upoznao i Cecegaminu ćerku, devojku izvanredne lepote ili, bolje reći, izvanredno duge kose, upravo došetale iz starih dalekoistočnih bajki i legendi. Zanjihala je kosom i tankim strukom tako da je i „lada“ odmah proradila!
Zamolila me je da je po Ulan Batoru provozam jedan krug... Zajedno smo obišli nekoliko muzeja kojih se više i ne sećam; njen blagi ten, vitko telo, topao pogled i vlasi nalik kosama sirena potisli su sva druga sećanja iz Ulan Batora.
Ka zapadu
Nastavio sam da jurim ka zapadu brzinama i do šezdeset na sat. U nemogućoj misiji da se domognem ruske granice i asfalta, morao sam „ladom“ da uđem u petnaestak reka, pošto mostova nije bilo! Ugošćavali su me policajci poneke policijske stanice, a nekoliko puta sam u gradovima na autobuskim stanicama nudio besplatan prevoz Mongolima kako bi mi pokazali kuda ide put, nalik carevom novom odelu. Stigao sam do Altajskih planina, ogromnog venca koji se kao kruna širi nad četvoromeđom Kine, Mongolije, Rusije i Kazahstana. Pratio sam dragulje te krune sve do vrhova duboko zaronjenih u sneg i led. U kratkim rukavima, iz tople pustinje, tako sam završio zatrpan smetovima snega usred maja. Starosedeoci Altaja su šamanisti i animisti, veruju u duhove i slave nebo i zemlju kao stvaraoce sveta kojima se treba moliti. Svaka gora i reka nose dublja značenja u regionu koji je hiljadama godina jedna od najvećih raskrsnica sveta.
Nomadska plemena oduvek su ovim planinama pridavala veliku važnost, a još pre hiljadu godina ovde je sagrađena neka vrsta auto-puta za karavane. Džingis-kan bio je samo jedan od turista koji su ostavili traga u počasnoj knjizi gostiju prirode čija maštovitost i lepota oduzimaju dah. Ovde se nalazi i najviši vrh Sibira - Beluha. Prelaskom u ruski deo Altaja pojavili su se i tragovi asfalta, ali i jedne religije s kojom sam se prvi put sreo - burkanizmom. Aprila 1904. godine jedan od meštana Cet Celpan sa svojom usvojenom ćerkom imao je vizije jahača obučenog u belom, na belom konju... Ne, Ojrat-kan nije bio princ, već posredni tvorac nove religije koja u svom sastavu meša stara altajska verovanja s budizmom i hrišćanstvom. Najzanimljivije je to što svoju „bibliju“ prenose s kolena na koleno koristeći narodnu poeziju, gde ulogu sveštenika obavljaju najbolji narodni pevači.
Praistorijski crteži
U potrazi za tragovima istorije, naišao sam na nizove petroglifa i crteža koje je još praistorijski čovek ostavljao širom kamenih zidova planinskih soba koristeći ih kao najbolje i najdugovečnije slikarsko platno. Da ih u dužini vekova čuvaju i nadgledaju, izvajani su u kamenim stenama likovi vojskovođa i ljudi čija duša i dalje zraci neviđenom lepotom i jačinom ljudskog duha, prkosa i ljubavi.
Baba Jelena, meštanka koja jedina tačno zna gde se medu mnogim planinama nalaze ovi vojnici večnosti, prihvatila je da mi pokaže samo njihove fotografije. Kaže, pre nekoliko godina, grupa stranaca je pronašla te drevne spomenike. Nenavikli na turiste, prastari vojnici su se zastideli, ali ne zna čega, da li sebe ili današnjeg sveta. Dva kamena lica su otad naglo izbledela, povukla se u dubinu stene. Zato me je zamolila da ih ja ne uznemiravam. Da ih ostavim tako gde su da žive kao i do sada, svojim životom, van znatiželje običnog čoveka. Poslušao sam baba Jelenu. Pa ipak, vozeći se vijugavim putevima, brdima nalik rajskom dvoru, bacajući pogled ka dalekim vrhovima spojenim s plavim nebom, činilo mi se da osećam blag, zaštitnički pogled kamenih vojnika sudbine.
Viktor Lazić
NE PROPUSTITE
