Hteo to ili ne, Putin će vrlo brzo biti primoran da izvrši temeljnu rekonfiguraciju aktuelne ruske strategije „specijalne vojne operacije” i da „odveže jednu ruku” bez koje Rusi sada ratuju jer njihov državni vrh priča o nekakavom mitu o bratstvu i jedinstvu ruskog i ukrajinskog naroda.
Ovo je zapažanje urednika "Geopolitike", Zorana Metera čiji autorski tekst prenosimo u celosti:
U četvrtak, 15. septembra, u popodnevnim satima, ruska vojska je izvela još jedan raketni napad na cilj u Krivom Rogu. Ovo je na svom telegram kanalu preneo Oleksandar Vilkul iz tog grada, preneli su i mnogi ruski mediji, dok je činjenica napada prikazana i na ruskoj televiziji Rusija-1.
Takođe se navodi da se gust dim diže iznad pogođenog objekta.
Vilkul je u svom telegram kanalu pozvao lokalno stanovništvo da se sakrije i izvestio da je napad naneo ozbiljnu štetu tamošnjoj fabrici. Kako se navodi, nema žrtava i povređenih.
„Krivi Rog je napadnut raketama. Ostani u zaklonu. Nemojte ništa snimati i postavljati na društvene mreže“, rekao je gradonačelnik.
Eksplozije su zabeležene i u regionu Vinice i Čerkasa. Za sada nema detalja o ovim napadima.
Podsećam da je 14. septembra u večernjim satima ruska vojska napala branu kod grada Krivi Rog na akumulacionom jezeru Karačunovski. Pogođen je vođenom raketom, prema nekim ruskim analitičarima, ispaljenom iz strateškog bombardera Tu-95. Tada je oštećena i Krivoroška termoelektrana.
Kao rezultat ovih napada, nivo vode u reci Ingulec je značajno porastao. Prelaz ukrajinske vojske u oblasti Davidov Brod je srušen, a Andrejevski mostobran je presečen.
Ovde bih obavezno dodao sledeće:
"Posle nedavnih velikih vojnih uspeha ukrajinskih snaga u Harkovskoj oblasti, odnosno krajnje sramotnog vojnog poraza Rusije, makar i samo na tom ograničenom delu fronta dugom više od 1.000 kilometara, primetno je da se Moskva postepeno menja. taktiku (a moguće i strategiju) svojih vojnih operacija i koja odlučuje da napadne ključnu ukrajinsku civilnu infrastrukturu, kao što su elektrane, vodovodi, brane itd. To je bio i NATO savez tokom bombardovanja SR Jugoslavije 1999. kada su ključni infrastrukturni objekti kao što su mostovi preko Dunava, radio-televizija, industrijska postrojenja, elektro- i vodovodni sistemi. Istovremeno, poznate su reči iz Vašingtona „bacićemo vas nazad u kameno doba“. Drugim rečima, Amerikanci su tačno znali da nije potrebno trošiti preterane vojne resurse i ljudske kapacitete ako je već moguće potpuno paralizovati neprijateljsku zemlju. Epilog je dobro poznat, kao u Iraku.
Rusija do sada nije primenila takvu strategiju u Ukrajini, o čemu svedoče sačuvani ključ i jedini tunel kroz Karpate (kroz koji stiže najveći deo vojne pomoći) i železnički mostovi na zapadu Ukrajine, ključni mostovi preko Dnjepra. Reka koja spaja istočne i zapadne delove Ukrajine i čija se saobraćaj odvija nesmetano, uključujući i transport naoružanja dobijenog sa Zapada do frontova u Donbasu, ali i situacija u Kijevu, gde se javni život odvija gotovo isto kao u bilo kojoj Evropi. prestonica, sa prepunim restoranima, kafićima itd.
Sve je to dovelo (i još uvek vodi) do sve većeg nerazumevanja, pa čak i otvorene kritike unutar tamošnje ruske javnosti i analitičkih krugova, posebno posle ubistva popularne Darije Dugine, ćerke jednog od najuticajnijih ruskih geopolitičara i filozofa Aleksandra Dugina.
Hteo to ili ne, ruski predsednik Vladimir Putin biće primoran da uradi, i to vrlo brzo, temeljnu rekonfiguraciju dosadašnje ruske strategije „specijalne vojne operacije” i „odveže jednu ruku” bez koje su Rusi sada u ratu jer njihov državni vrh priča o nekakvom mitu o bratstvu i jedinstvu ruskog i ukrajinskog naroda, zbog čega moramo paziti na civile i njihovu infrastrukturu i šta sve. Ratovi se ne dobijaju na taj način i Moskva bi morala da shvati da se narod, kada stekne nezavisnost, teško odustaje od nje.
U suprotnom, da nije bilo promene, pre svega, u psihološkom pristupu ruskog državnog vrha ratu koji je on pokrenuo – vrlo verovatno bi se očekivali novi i još neprijatniji ruski vojni porazi na ukrajinskom tlu. Oni bi, bez ikakve sumnje, pre ili kasnije doveli do destabilizacije ne samo zvanične vlasti u Rusiji, već i cele zemlje – veoma slično onome što se dogodilo 90-ih godina prošlog veka nakon raspada SSSR-a. U Moskvi to jedva znaju.
I za kraj. Bilo bi potpuno pogrešno verovati da Putin ne bi imao veliku podršku ruske javnosti i tamošnjih političkih krugova za radikalizaciju vojnih poteza u Ukrajini. Sada, posle bolnog poraza u Harkovskoj oblasti i posledičnog šoka, verovatno je veći nego ikad, a javnost je maksimalno ujedinjena, gotovo isto kao i u ruskom Otadžbinskom ratu (Drugi svetski rat), sa kojim, na kraju krajeva, oni sada upoređuju ovaj u Ukrajini, shvatajući ga kao egzistencijalnog po sebi – što verovatno i jeste. „Rusija u Ukrajini mora i može ići do potpune pobede“ je fraza koja dominira ovih dana i koja se ponavlja do beskonačnosti na svim mogućim nivoima ruskog društva: javnom, medijskom, političkom, kulturnom.
Toga treba da budu svesni, posebno u Vašingtonu. Da li su, i da li je to u SAD?
u interesu eskalacije ili smirivanja situacije – saznaćemo vrlo brzo kroz naredne poteze dve strane. Ovih dana iz američke administracije stižu upozorenja da pobedu ukrajinske vojske kod Harkova ne treba shvatiti kao prekretnicu u ratu i da Rusija i dalje ima ogromnu vojnu silu koju nije pokrenula i koju može da pokrene bilo gde u svetu. Ove reči su ni manje ni više nego poslate iz Pentagona (šef strategije komunikacija Kirbi). Zašto su rekli, ostaje da se vidi. Kao „ostavku“ koja bi dovela do pregovora (po meni manje verovatna opcija) ili kao motivaciju i upozorenje na potrebu daljeg jačanja borbi i pomoći Kijevu (za mene realnija opcija, s obzirom na to da verujem da je cilj Vašingtona da što duže produži rat i iscrpi Rusiju do čega još nije došlo).
Rusija i SAD su zapravo u međusobnom ratu u Ukrajini. I ova činjenica nije nikakva tajna ni za koga, čak i za osrednje poznavaoce događaja. Iz toga sledi da će ovaj sukob na ovaj ili onaj način morati da okončaju Moskva i Vašington – i niko drugi!
Kurir.rs/Geopolitika
NE PROPUSTITE
