Poslednjih nekoliko godina američko društvo, a sve više i društva svih zapadnih zemalja karakteriše pojava i uspon jedne nove kulture koju širi ekstremna levica. Ne radi se ni o subkulturi, ni o kontrakulturi, već o kulturi koju propagiraju i podržavaju globalistički establišmenti tih zemalja, naročito u SAD i Kanadi, ali i u Velikoj Britaniji, Holandiji, skandinavskim zemljama, dok je ista u drugim zemljama EU naišla na koliko-toliko delotvoran otpor. Radi se o tzv. „Woke“ (Vouk) kulturi, ili kako je neki nazivaju, umanjujući njen značaj i uticaj, o Woke kultu.
U ovom tekstu ćemo se pozabaviti osnovnim odlikama savremene Woke kulture, vrednostima koje zastupa, metodama širenja i društvenog delovanja, kao i o kontroverzama, ali i potencijalima njenog daljeg razvoja u svetu. Sve što ćemo navesti, plod je istraživanja sadržaja o Woke kulturi na društvenim mrežama, kao i sadržaja relevantnih naučnih radova i internet sajtova i portala, kako poklonika, tako i protivnika Woke kulture u SAD, EU i u svetu.
Širenje Woke kulture i regrutacija novih sledbenika
Woke pokret nema klasične regrutacione centre. U pitanju su pre indoktrinacioni centri vođeni vaspitnim, obrazovnim i prosvetnim radnicima Woke provenijencije koji su na ključne pozicije došli lobiranjem i pritiscima raznih nevladinih organizacija i koji u svom radu slede sve dominantne narative Woke kulta. Oni su prisutni u institucijama od početka do kraja školovanja (od vrtića, preko osnovnih i srednjih škola, do koledža i univerziteta), gde predano i posvećeno rade prevashodno na indoktrinaciji dece i omladine svojim agendama, gurajući u drugi plan stvarne i egzaktne nauke, kao i znanja koja će mladi moći da primene u budućem profesionalnom radu. Moramo napomenuti da je sve češća pojava u Zapadnim zemljama medijski progon i izgon anti-Woke profesora sa univerziteta i škola. Nedavno je osvanulo nekoliko otvorenih pisama univerzitetskih profesora, ali i rektora jednog univerziteta u Holandiji koji poziva na profesorski integritet i solidarnost, na uzimanje u zaštitu kolega profesora koji su ideološki progonjeni samo zato što u javnosti prave kritičke osvrte na Woke kulturu. Apeli pozivaju sve profesore da zaštite od ostrakizma svoje progonjene kolege, bez obzira da li se sa njima slažu ili ne.
U obrazovnim ustanovama SAD i više EU zemalja najtemeljnije se izučavaju odrednice Woke kulture i globalističke ideologije, dok se ostalo gradivo prelazi površno i plitko, ne zalazeći u suštinu, a još manje tražeći smisao onoga što (bi trebalo da) se izučava. Radi se o kreiranju jednog obavezujućeg indoktrinacionog obrazovanja ideologizovanom pseudonaukom, najčešće neprimenljivom u budućim svakodnevnim životnim i profesionalnim okolnostima. Ide se ka svesnoj de-erudiciji budućih naraštaja, koji u najboljem slučaju mogu da računaju na usko specijalističko obrazovanje o konkretnom vrlo specijalizovanom zanimanju bez puno uvida u upoznavanje sveta i bez puno razumevanja okruženja u kome se jedinka, ali i celo društvo nalaze. Radi se o svojevrsnoj debilizaciji omladine, kojima se „obrazovna širina“ pruža samo u pogledu izučavanja Woke tematike – dženderizma, feminizma, izučavanja rasizma i svih drugih navedenih tema date agende, u kojima se učenici i studenti ohrabruju da razmatraju hibridne i pseudonaučne konstrukte dovodeći ih u logičkom smislu do samog apsurda.
Izučavajući istorijske i kulturne vrednosti na nametnuti Woke način, one se obezvređuju, omalovažavaju, izvrgavaju ruglu, bez dubljeg upuštanja u razumevanje njihovog smisla i stvarnog značaja, nerazumevajući njihov kontemporalni kontekst i značaj njihove pojave i postajanja u određenom istorijskom periodu i spletu društvenih i političkih okolnosti. Zato i ne čudi sada već neretka pojava Woke protestanata koji napadaju muzeje i vandalizuju klasična umetnička dela u njima tokom svojih performansa i protesta. Prosto, njima nijedno od navedenih nema ni smisla, ni vrednosti, za razliku od nametnutih ideoloških konstrukta i uverenja kojima su tokom svog školovanja indoktrinisani. Zaista deluje kao generacija opisana u filmu „Idiokratija“ – pokolenje lišeno svih zdravih svetonazora, pokolenje koje, čini se, „mrzi sve što je postojalo pre njega“.
Međutim, ne manji značaj za širenje Woke kulture imaju pojave društvenih mreža i „rijaliti“ programa i „rijaliti“ medijske subkulture. Društvene mreže i učestalost smene različitih sadržaja koji se preko njih dobijaju (naročito TikTok, koji obiluje video sadržajima od nekoliko sekundi) doveli su do toga da se kod mlađih generacija, koje su najčešća ciljna grupa Woke pokreta, javio poremećaj pažnje jednog specifičnog vida, javilo se skraćivanje vremena fokusiranosti na bilo koju temu, što je i olakšalo obrazovnu debilizaciju, površnost i neposvećenost temeljnijem i smisaonom izučavanju bilo koje egzaktne teme. Pored toga, preko društvenih mreža se najviše šire propagandni materijali Woke kulture, kroz samoorganizovane ad hoc performanse se izbaci poneki Woke poklič, praćen koreografijom i scenografijom postmodernizma i umetnosti šoka. A omladina lišena kritičkog oka za posmatranje ovakvih pojava, vrlo često sama počinje u njima da učestvuje i postaje deo Woke kulta. Sami „rijaliti“ programi na TV-u, ali i „rijaliti“ kultura u potpunosti, naučili su mlade naraštaje da ne vrednuju sopstvenu privatnost i da je se jako olako odriču, ali i da to isto kao društveni imperativ zahtevaju od okruženja, čime je značajno olakšana totalitarizacija društva. Ukoliko se u to uračuna i sistem vrednosti i osobina koje se u prosečnom „rijaliti“ programu nagrađuju (finansijski), a to su bahatost, bestidnost i bezobzirnost, onda i ne čudi modus vivendi i dominantni način ponašanja i društvenog diskursa savremenih pripadnika Woke kulta iz redova generacije Z, rođenih mahom posle 2000.
Manje upadljive ideje i metode Woke pokreta
Jedna manje upadljiva, gotovo latentna, ali ipak sveprožimajuća ideja ili više paradigma koja visi nad glavama i diskurskom pripadnika Woke pokreta je ideja o potrebi zavođenja korporativnog anarhizma. U narativima se sve češće negira potreba za državom, čija se dobra i usluge mogu zameniti na korporativni način, komercijalno u jednom „tarnerovskom“ konceptu korporativizovane anarhije. U razmatranjima se ne izučava tačka koja dokazuje da spoj državene i korporativne moći čini fašizam u svom izvornom smislu, a da spoj anarhije i korporativne moći čini neofeudalizam, koji sa sobom nosi svoje već poznate rizike i opasnosti, prvenstveno po ljudska prava i socijalnu pravdu, koji su u centru razmatranja Woke teoretičara. Ovo čini svojevrsan teoretski oksimoron, obrtanje u jurenju sopstvenog repa. Možda bi Woke misliocima koji razmatraju ovakve ideje trebalo skrenuti pažnju da stvarna država i društvo nisu plodovi i objekti eksperimentisanja geostrateških video-igrica i da svaka promena ovakvog tipa, naročito eksperimentalna, može da proizvede nesagledive posledice ne samo na polju društvenog razvoja, već i na polju lične bezbednosti pojedinaca.
Takođe, jedna manje uočljiva, ali sveprisutna ideja koja je i jedan od imperativa, kako nekadašnjeg marksizma, iz koga Woke vuče pojedine vrednosti, tako iz savremenog globalizma, koji čini korpus glavnih teorija i ideološke misli Wokista je potreba za internacionalizmom i desuverenizacijom. Globalizam, sam po sebi, promoviše potrebu stvaranja jedne globalne vlade, te je onda postojanje nacionalnih država i nacionalnih granica izlišno, dok se sam suverenitet, čijeg dela je vlasnik svaka jedinka društva, delegira na višestruko viši nivo i u nedostižnu daljinu za uticaje pojedinaca na donosioce odluka na globalnom nivou. Kao što smo više puta ponovili u ranijim tekstovima, (jaka) nacionalna i realno suverena država jedini je garant i lične, a i kolektivne društvene bezbednosti svake vrste u uslovima konstantnih transnacionalnih oluja. Institucija države čini viševekovni duboki koren zaštite, kako društva, tako i fizičke bezbednosti svakog njegovog člana, „drvo sa jakim korenom“, što bi rekla kineska poslovica, „ne plaši se nijedne oluje!“
Još jedna ideja vodilja koja je inicijalno bila popularna među poklonicima Woke kulture, a koja je trenutno zamrla i nalazi se u stagnaciji jer je njen glavni protagonista Ilon Mask doživeo ideološko i geopolitičko „premeždenje“, je ideja transhumanizma, odnosno filozofskog koncepta spajanja ljudskih bića i proizvoda informatičkih tehnologija i genetskog inženjeringa, kao i veštačke inteligencije u jedinstvena bića (čitaj: kiborge), što bi „značajno povećalo ljudske performanse“ i što bi, navodno, predstavljalo „sledeći stepen razvoja čovečanstva“. Za sada je ova ideja u Woke pokretu „na ledu“, čekajući novog finansijskog moćnika koji bi bio šampion njenog razvoja i promocije.
Jedna od aktuelnih, ali manje glasnih ideja Woke pokreta je ideja društvene rehabilitacije, vraćanja prava i društvene inkluzije počinilaca teških krivičnih dela. Pri izlaganju ove ideje Wokisti navode potrebu društvenog razumevanja za postupke kažnjenika, njihovu reintegraciju u društvo pa i repariranje „duševnog bola“ narečenih zbog vremena provedenog u zatvoru (sic!)
Jedna karakteristika modusa vivendi mnogih pripadnika Woke pokreta su elementi „kulturne aproprijacije“, odnosno uzimanje elemenata i simbola iz drugih (percepirano „ugnjetavanih“ kultura) i njihova integracija u svakodnevnim detaljima individualnog, ali i grupnog života pripadnika Woke kulture, koji se sa pripadnicima narečene „ugnjetavane“ kulture identifikuju. Ovakva dela se najčešće osuđuju od strane glasnogovornika kulturnih grupa iz kojih se simbolika „krade“ u svakodnevne političke i ideološke svrhe jer se, kako smatraju, tako sakralni i simbolički elementi pokradene kulture trivijalizuju.
Najzad, u metodološkom smislu političkog i društvenog delovanja Woke pokreta, treba još jednom istaći da Wokistička navodna promocija i zaštita ljudskih prava određenih grupa nosi sa sobom jednu licemernu praksu njihove selektivne promocije i zaštite, koja se obavezno odvija istovremenim zahtevima za ukidanje ili ograničenje prava i sloboda pripadnika nekih drugih društvenih grupa. Ovakva praksa predstavlja, zapravo, realnu eroziju ljudskih prava u jednom društvu, a ne njihovu zaštitu, a još manje razvoj i promociju. Ona dovodi samo do ekstremne društvene polarizacije sa potencijalima širenja međugrupnog, međuetničkog ili drugog građanskog nasilja. Nažalost, najistaknutiji svetski finansijski centri, oličeni u moćnicima poput Džordža Soroša, neskriveno simpatišu i pomažu ovaj i slične pokrete i podorganizacije.
Komercijalni aspekt Woke kulture
Kao što se moglo očekivati, masovni globalistički pokret zapadnih društava, poput Woke-a je vrlo brzo dobio svoj komercijalni izraz. Naime, značajan broj kompanija je integrisao deklarisane vrednosti i ciljeve Woke kulture u određene aspekte svog poslovnog programa. Treba reći da je većina tih kompanija iz redova korporacija koje podržavaju globalističku „Agendu 2030“ o ciljevima održivog (globalnog) razvoja, a koja je u programu Organizacije Ujedinjenih Nacija i koju na svaki mogući način vrlo aktivno promoviše i Svetski Ekonomski Forum (WEF) iz Davosa.
Komercijalizacija Woke kulture se ogleda na taj način što su brendovi različitih korporacija koji proizvode i prodaju prvenstveno potrošačku robu (mahom garderobu, ali i različite predmete za svakodnevnu upotrebu) počeli su da uvršćuju Woke simboliku u dizajn svojih proizvoda, rebrendirajući ih, ali ih i na druge načine prilagođavajući tako da budu prijemčivi različitim „ugroženim“ identitetskim grupama koje Woke pokret uzima u zaštitu. Isto tako, sama upotreba tih proizvoda i njihovo isticanje u javnosti predstavlja jedan poseban savremeni vid komercijalizovane ideološke propagande. Pored toga, Woke vrednosti, simbolika i motoi se aktivno koriste u marketinškim kampanjama datih kompanija, bilo da li je reč o otvorenom deklarisanju privrženosti Woke ciljevima, ili „benignim“ pretežnim izborom glumaca za reklame iz redova grupa „ugroženih“ identiteta, štićenika Woke pokreta, a ponekad i jedno i drugo. Na taj način se obezbeđuje jača medijska i, uopšte, javna promocija Woke kulture (bilo u medijima ili predstavljanjem njihovih proizvoda za svakodnevnu upotrebu u široj javnosti), ali se to radi i iz prostog komercijalnog razloga – radi profita obezbeđenog privlačenjem Woke ciljne grupe, koja nije malobrojna, među svoje verne potrošače.
roizvodi brendirani Woke simbolikom i ikonografijom se u najvećoj meri dizajniraju za omladinsku ciljnu grupu, pretežno za narečenu generaciju Z, što pripadnike te starosne kategorije, pored „Wokizovanog“ vaspitnog, školskog i visokoškolskog okruženja, pored medijskog, i propagandnog dejstva Woke kulture preko sve prisutnijih i korišćenijih društvenih mreža, okružuje Woke simbolikom kao podsetnikom „korektnog“ načina mišljenja i u intimnoj i privatnoj atmosferi sopstvenog doma. Zato i ne čude zahtevi mnogih javnih lica, prvenstveno desničarske političke orijentacije da se zakonom zabrani Woke propaganda u njenom komercijalnom izrazu.
Perspektive budućeg razvoja Woke kulture u svetu
Nesporno je da je Woke kultura na Zapadu, a naročito u SAD u usponu i da će se tek razvijati, ali do kojih razmera, obima, i do kojih deklarisanih vrednosti, nije u potpunosti izvesno, mada se može pretpostaviti. Danas reč „Woke“ u američkom društvu ima dvojako tumačenje: među levičarima pozitivno i afirmativno, a među desničarima negativno i pežorativno. Činilo bi se da ovakva smislena raspodela tumačenja navedene reči zadovoljava obe strane, ali su se nedavno javili sporadični zahtevi iz redova samog Woke pokreta da se pronađe druga reč koja bi simbolično okupljala ekstremnu levicu, upravo iz razloga što ih društvo u celosti ne prihvata kao pozitivnu pojavu i zaista naprednu društvenu snagu. Šteta je što mnogi ne mogu da shvate da se silom ljubav nekih drugačijih ne može osvojiti.
Kao što to tvrdi Džerald Selente, najpoznatiji američki istraživač nacionalnih, ali i globalnih trendova: „Sadašnji događaji formiraće buduće (globalne) trendove.“ Tako se i može očekivati da će se Woke pokret u budućnosti razvijati i širiti našom planetom, a ne samo na Zapadu. Obrisi njegovog delovanja se uveliko naziru i gledajući iz naše zemlje, već neko vreme.
Najmoćniji i najuticajniji saveznik Woke pokreta je sam Svetski Ekonomski Forum, sa svojom grupacijom „globalnih lidera“, koji već sada jesu u mnogim zapadnim, ali u bliskoj budućnosti planiraju da budu na čelu mnogih drugih nacionalnih država, koji neskriveno i otvoreno podržavaju i pomažu Woke pokret svojim političkim odlukama i rešenjima, koji predstavljaju širenje Woke kulture poželjnim procesom i olakšavaju ga na svaki mogući politički, medijski i administrativni način.
Osnovna ciljna grupa Woke je, kako smo naveli, generacija Z, što znači (imajući u vidu preuzimanje primata i najjačeg uticaja poklonika Woke kulture u većini obrazovnih ustanova) da će Woke u perspektivi od pet, deset do petnaest godina (ukoliko se na efikasan način ne zaustavi) predstavljati dominantan način razmišljanja i pogled na svet nosećih generacija budućnosti ovoga sveta. Kakve će biti sposobnosti društvene reprodukcije tako indoktrinisanih članova društva, prepustimo čitaocima da prosude.
Može se pretpostaviti da je jedini način kulturnog otpora ovakvim trendovima bolje i koherentnije kulturno organizovanje desno orijentisanih članova društva, konzervativaca i tradicionalista. Ali pre toga, neophodno je mnogo pažljivije i aktivnije roditeljstvo. Deca se ne vaspitavaju sama od sebe. Ukoliko ih ne vaspitaju roditelji, vaspitaće ih neko drugi ko želi da ih instrumentalizuje. Stoga je pametnije da roditelji ovog sveta mnogo pažljivije prate i filtriraju kulturne i medijske sadržaje koji formiraju pogled na svet njihove dece, ali i da se aktivnije uključe u kreiranje obrazovne politike i školskih i nastavnih programa svojih zemalja. Bar onoliko dugo koliko je potrebno da deca u miru, igri, ljubavi i bezbrižnosti provedu nеvinost svog detinjstva i dok ne stasaju u odrasle, zrele ljude, koji će moći samostalno, kritičkim okom da ocenjuju sve sadržaje koji nastoje da kreiraju njihov sistem vrednosti.
Kurir.rs/Milan M. Babić
NE PROPUSTITE
