Golman reprezentacije Srbije, a stariji komandir u Specijalnoj zatvorskoj bolnici... Sve je moguće!
Jakov Vulić uspeo je da spoji nespojivo i na dva različita, veoma odgovorna i zahtevna polja bude jednako uspešan.
Popularni Jadža bavi se futsalom, ali već više od osam godina radi i u Specijalnoj zatvorskoj bolnici.
I ne samo da se bavi futsalom – u sezoni za nama osvojio je titulu šampiona Srbije i Kup naše zemlje u dresu Loznice, a bio je deo reprezentacije na Svetskom i Evropskom prvenstvu.
Vulić je u razgovoru za Meridian sport otkrio kako je sve ovo uopšte moguće da se uklopi, ali i mnoge druge zanimljivosti iz karijere i života koji je, zaista, pun događaja i više nego interesantan.
Za početak, reci nam čime se tačno baviš, kada si se zaposlio i odakle uopšte ideja da da se odlučiš za prijavu za posao u zatvoru?
- Radim kao stariji komandir u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Centralnom zatvoru. Trećeg marta 2014. sam krenuo da radim, a do ideje da konkurišem sam došao zbog toga što su mi i roditelji tamo radili. Meni je trebao posao, razmišljao sam šta ću i kako ću, pa sam se prijavio.
Da li ti je teško da uklapaš posao i treninge?
- Nije mi toliko teško, nadređeni i kolege imaju razumevanja, znaju da se profesionalno bavim futsalom i da branim za reprezentaciju, prate moju karijeru. Izlaze mi u susret kad god imam reprezentativne obaveze, zaista su više nego korektni. Sve je lako kada imaš ovakve kolege.
FONTANA, „RUPAČA“ I BORBA ZA TITULU
Jakov je odrastao na Novom Beogradu, kod Fontane, pa je nekako bilo i normalno da se tu nađemo i napravimo ovaj intervju.
Na ovom betonskom terenu je sve počelo?
- Tu smo igrali fudbal još u osnovnoj školi, na ovom terenu, ali i iza, dva drveta su bili gol i udri.
Prvi klub u kom si trenirao nalazi se u blizini, ako se ne varam?
- U prvom razredu sam počeo da treniram fudbal u čuvenoj „Rupači“ (simpatičan naziv za stadion Novog Beograda). Prvi klub mi je bio Novi Beograd i prvo sam igrao godinu dana. Sa mnom u generaciji bio je i Ivan Lakićević, trenutno fudbaler Ređine. Na gol sam stao slučajno, igrala se Mini-maksi liga, pitali su ko će da brani i ja sam rekao, ajde ja ću. A kum moj i ja smo stvarno bili najbolji igrači u generaciji, ali u soliteru u kom sam živeo bio je jedan stariji lik koji mi je šutirao, ja sam mu branio i zato sam i stao na gol. Tri godine zaredom bio sam najbolji golman i tako sam počeo da branim.
Zatim – prelazak u Radnički i sjajna generacija?
- Najviše vremena u mlađim kategorijama proveo sam u Radničkom sa Novog Beograda. Odlična generacija je bila, u omladinskoj ligi Srbije smo u direktnom duelu sa Partizanom igrali za titulu. Čak smo spremili i majice – „Mi ludaci, bićemo prvaci“. U gostima smo igrali i, izgubili 3:0. Nisu nas dobili tako lako kao što izgleda, poslednja dva gola dali su nam na kontre pred kraj. Sa mnom u timu bili su, između ostalih, Pipi Malbašić, Srdić, Đokić koji sad igra u Kazahstanu, Ašćerić, Konte Stefanović... Za Partizan su igrali Brašanac, Trujić, Zeka Jojić, Filip Marković.
Kako se razvijala seniorska fudbalska karijera?
- Za seniore sam branio kada smo iz Prve beogradske lige ušli u Zonu. Zatim sam prešao u Banovce, uzeli smo Kup Vojvodine, zatim smo izbacili Banat u Kupu Srbije, pa ispali od Metalca. Zatim sam se vratio u Radnički i brzo odustao. Nisam imao motiv da branim Srpsku ligu, kad si klinac sanjaš velike snove, da braniš na Marakani, stigneš do reprezentacije. Nije bilo realno da se tako nešto desi, šta ću, skraćen sam ostao.
PRELAZAK NA FUTSAL
Manjak centimetara naterao je Jakova da razmišlja u drugom smeru – futsalu. Kada si, i na koji način, počeo da treniraš „magičnu igru na petoparcu“?
- Igrao sam termine sa zetom, Sašom Kovačevićem, koji je bio deo šampionske generacije Obilića. On se druži sa Aleksandrom Milenovićem, bivšim futsalerom, a sada trenerom, koji me je pozvao da dođem u Zemun. Bio je prvi septembar 2013. kada sam došao na trening.
Posle par meseci usledio je prvi poziv u reprezentaciju?
- Tako je, igrali smo dve prijateljske utakmice protiv Azerbejdžana i tu sam debitovao za reprezentaciju. Izgubili smo 3:0, za prvi gol sam ja kriv. Ipak, bilo je nezaboravno iskustvo.
Kako je dalje tekla tvoja karijera?
- Kada smo ušli u Prvu ligu, prvi deo nisam branio zbog povrede. U drugom delu sam se vratio, ali ispali smo iz lige i Mungosi su se ugasili, a ja sam prešao u Euromotus. To je bio ozbiljan projekat, krenuli smo iz Druge lige, osvojili je lagano, a uz to smo osvojili Kup Beograda i Kup Srbije. Naredne sezone borili smo se za titulu, tada nije bilo plej-ofa i kolo pred kraj smo poraženi od Ekonomca koji je završio prvi.
NASTAVAK MALERA, ALI BEZ PREDAJE
Tako blizu, a tako daleko – čelni ljudi Euromotusa odlučili su da ugase klub posle ove sezone, kojim putem si ti krenuo?
- Posle Euromotusa, prešao sam u Novu Pazovu. Dve čitave sezone i jednu polusezonu sam bio tamo. Zatim sam otišao u Crvenu zvezdu, gde nisam branio Ligu šampiona jer sam na dan utakmice dobio koronu. Posle Zvezde, godinu dana sam bio u FON-u i sada sam u Loznici.
Pre Loznice imao si situaciju u kojoj si više minuta na terenu dobijao u reprezentaciji nego u klubu. Kako je ovo uticalo na dalji tok tvoje karijere?
- Nisam puno branio za FON, ali sam bio uvek u reprezentaciji. Branio sam kvalifikacije za Evropsko na koje smo se i plasirali na kraju. I pored toga što nisam često bio na golu u FON-u, prijali su mi treninzi, svaki dan se dobro radilo, nije kao u mnogim klubovima u Srbiji. Ipak, želeo sam da branim, pa sam rešio da odem.
A sada – sezona iz snova! Dupla kruna sa Loznicom, a futsal javnost je složna u ocenama da si ti jedan od najzaslužnijih za tako nešto. Kako bi ti ocenio sezonu za nama?
- Ja sam jako samokritičan, svaki gol volim da analiziram, pa čak i da je u pitanju nešto što možda nisam mogao da branim ja sebe krivim. Ali ove sezone sam baš zadovoljan kako je sve izgledalo i kako sam branio!
Postoji ta jedna velika želja?
- Velika želja mi je ta Liga šampiona, još nisam imao priliku da upišem nastup u ovom takmičenju. Prvi put, sa Crvenom zvezdom, sam imao koronu, drugi put, sa FON-om, sam presedeo na klupi i sada je prava šansa da branim. Žao mi je što nisam branio u dresu Zvezde jer smo igrali protiv Rikardinja, nikad nisam imao priliku da se odmerim sa njim. Čak sam branio i protiv Portugala, ali je tada Rikardinjo bio povređen. Baš mi je velika želja bila da igram protiv njega, pa neka mi da i pet, samo da vidim kako izgleda biti sa njim na terenu.
Kada bi morao da biraš i sastaviš tim u sistemu 4+1 od najboljih igrača sa kojima si igrao, kako bi on izgledao? Da kažemo da si ti na golu, da ti bar to olakšamo, koja četiri futsalera bi izabrao.
- Nije što su sada sa mnom u Loznici, ali definitivno Perke (Marko Perić) i Cipi (Mladen Kocić). Tu bi bili još i Marko Pršić i Joca Lazarević.
MAGIJA BROJA 34
Ako bi mogao da nam otkriješ zbog čega nosiš broj 34 na dresu?
- Zbog Vladimira Stojkovića, on je na početku karijere nosio 34. Kada sam bio klinac mi je on bio idol, imao sam frizuru kao on, nosio sam loknice. Tada je on u Zvezdi nosio taj broj, pa sam ga i ja izabrao. A sada branim u Loznici, mestu iz kog je Vladimir Stojković i nosim 34 na dresu. Taj broj je već ušao u mene i prati me svuda. Čak i kada sam išao na razgovor za posao, stvari sam morao da odložim na prijavnici i dobio sam broj kartice 34. Tada sam bio sto posto siguran da ću dobiti posao.
Za kraj, igrao si protiv mnogih fenomenalnih futsalera, kada bi pravio tim, takođe u sistemu 4+1 od igrača protiv kojih si igrao – kako bi on izgledao?
- Španac Erero bi bio na golu, a na terenu, šta znam... Toliko je dobrih igrača, Bruno Koeljo, Andre Koeljo... Protiv Brazila nisam bio u sastavu jer sam polomio nogu, da sam igrao rekao bih Ferao. Protiv Italije nisam igrao... Rus Avramov, Eskardinja... Realno, neka budu Eskardinja, Bruno Koeljo, Adolfo i Avramov, a na golu kao što sam rekao Erero.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
