Čak pet Olimpijskih igara Nemac je završio na pobedničkom postolju - počeo je i završio srebrom (1988, 2002), a u međuvremenu je tri puta poneo titulu šampiona.
Odrastao je na Alpima, u mestu Bertesgarden, poznatom kao ‘raj za zimske sportove’. Najviše od svega privlačio ga je onaj koji mu je omogućavao da se kreće poput vetra, da juriša niz padinu sankama, brzinom od nekoliko stotina kilometara na čas…
Da će sankanje biti ono čemu će posvetiti najviše pažnje, Hakl je znao još u školi, pošto se njima potpuno posvetio tokom časova fizičke nastave. Sa 16 godina naučio je štošta o metalurgiji, pa je pokušavao sam da napravi sanke. Od dečaka koji je uživao u letu, postajao je čovek koji je promenio sankanje.
Postoje priče da je čak išao i na obuku u Porše kako bi shvatio šta je njegovom ‘vozilu’ potrebno da bi se brže kretalo.
„Mnoge stvari koje u teoriji zvuče dobro, zapravo ne funkcionišu u stvarnom svetu. Pogledajte komunizam. Svi su jednaki i niko ne radi kako bi napredovao“, rekao je jednom prilikom.
A iako se Hakl konstantno menjao, postupak se uvek znao – posle spusta niz padinu i ostvarenog dobrog rezultata, Nemac bi pakovao sanke u torbu i odlazio. Svestan da je samo sebi postavio novi izazov.
Možda nije bio toliko talentovan koliko Markus Pork, ali naporan rad i spremnost da se konstantno usavršava, donosili su nemačkom takmičaru prednost na Olimpijskim igrama.
Zvanično, karijeru je počeo 1987. godine kada je trijumfovao na Prvenstvu Nemačke, koje je ukupno osvajao 16 puta. Naredne godine postao je šampion Evrope i vicešampion Olimpijskih igara u Kalgariju.
Bio je uspešan kao mladi takmičar, ali je tek sa 21 godinom osvojio prvu medalju u Kalgariju. Već tada postao poznat po inovacijama. Radio je na sebi i na sankama. Večito je bio svoj najveći takmac.
Poznat pod nadimkom ‘Brza kobasica’, Hakl je posle prve medalje na Olimpijskim igrama osvojio i dve svetske – one najsjajnije (1989, 1990)
Već u Albertvilu je popravio učinak i na Olimpijskim igrama, osvojivši zlato. Isti uspeh potom je postigao i u Lilehameru (1994) i Naganu (1998).
Te 1998. godine bio je najbrži u sve četiri vožnje i jedini je takmičar u sankanju koji je to uspeo.
Nemački sankaš je učestvovao i na Igrama u Solt Lejk Sitiju 2002. godine, ali i Torinu četiri godine kasnije. U Solt Lejk Sitiju je osvojio srebro i tako postao prvi sportista koji je na pet Igara zaredom osvajao medalje. Taj uspeh je bio posve poseban, pošto mu je samo nekoliko dana pre početka takmičenja preminuo otac.
Kraj impresivne karijere nazirao se 2005. godine kada je ponovo morao na operaciju. U januaru 2006. zbog gripa je završio u bolnici i tom prilikom je izgubio četiri kilograma. Sve to vodilo je lošem startu na Igrama, što ga je koštalo šanse da se domogne do neke od medalja. Na kraju je takmičenje završio kao sedmi, bez odličja. Bila je to poslednja trka na kojoj je učestvovao.
- Prestar sam da bih se i dalje takmičio. Istekao mi je rok - rekao je Hankl.
Bio je jedan od najboljih, ostvario je pobede na svim dobro poznatim stazama. Maksimalno je bio posvećen unapređenju svojih sanki, svaki slobodan minut koristio je smišljajući načine da ih ubrza. Bio je svetski šampion deset puta, ukupno je osvojio 22 medalje sa šampionata sveta i 11 sa evropskih prvenstava.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
