Gorak ukus bolnog poraza u ustima teniske nacije posle jučerašnjeg meča protiv Italije oseća se i danas.
Ako je to, kao najčešće i inače, ukus leka koji treba progutati, na to smo naviknuti i bilo bi u redu kada bi smo znali tačno šta smo stavili u usta i kojeg je dejstva.
Naravno, ljudi smo i porazi i greške su normalna stvar, a naročito u sportu i u tom smislu ni Novakove reči krivice – ni bol ni suze kojih će u raznim izražajnim formama biti pri našoj reprezentaciji i svakome kome je ona u srcu još dugo ne trebaju više da nas vezuju za ovaj teško podnešen događaj, makar i bio takve prirode. Jednostavno, ne može se uvek pobeđivati, a pogotovo ne kada se toliko često pobeda isčupa iz grla nemani Poraza kao što su Novak i naši asovi činili tokom svojih uspešnih karijera. Nismo nepobedivi, neuništivi, a u ovom bolu ima uvek nečeg dobrog, neke mudrosti i nekog dobrog razloga zbog kojih svakog dana učimo sve više o životu i svetu oko nas i iznad nas.
Za naciju koja skoro da nema tenisku akademiju ili školu koja izbliza odgovara svim uspesima njenih muških i ženskih teniskih asova u nedavnoj istoriji – plasman u polufinale Dejvis Kupa je izuzetan uspeh, a pitanje je da li će, usled takve postavke stvari imati ponovo priliku da bude na jedan poen od plasmana u finale, koje bi u slučaju takmičenja u 2023 skoro sigurno značilo i osvajanje “Salatare” (već posle mečeva u singlu, protiv Australije)?
Dejvis Kup je takmičenje koje organizuje Međunarodna teniska federacija u saradnji sa teniskim savezima širom sveta, tačnije timskog i institucionalnog profila, i tako je struktuirano da svetu prikaže sve najbolje što ovaj sport nudi u oba formata, singlu i dublu. Kroz decenije su dominantne teniske nacije Dejvis i Fed (odnosno sada Bili Džin) Kup “koristile” da prikažu svu moć njihove škole tenisa, koncentrisanog rada kroz generacije koji je stvarao asove koji ih u tim takmičenjima ponosno predstavljaju i shodno tome rezultati nisu izostajali. Pre Finalnih 8 u Malagi Srbija je bila na 7.mestu po uspesima u ovom takmičenju svih vremena što je, ponovo, izuzetan uspeh i pre svega naše “zlatne generacije” čiji su članovi od osvajanja trofeja 2010. kolektivno doživeli “procvat” u svojim karijerama od tada, nošeni entuzijazmom trijumfa i novostečenom verom u svoje mogućnosti. To smo priželjkivali i ovoga puta, možda i kao legat za dolazeće generacije naših tenisera, ali se (i to čudo) nije desilo.
Ono što se umesto toga desilo je već “maćeha statistika” detaljno obradila i ispisala na zidu, a tiče se ponajviše poraza u drugom meču singla: Ovo je prvi put u karijeri da je najbolji igrač svih vremena izgubio meč u kome je imao 3 vezane meč lopte a tek četvrti da je izgubio meč u kome je imao jednu ili više meč lopti (2007 Južnji – 3 PF Roterdama/ 2009 Nadal – PF Madrida/ 2018 – Čilić, Finale Kvinsa i sada Siner). Perjanica Azura je ujedno postao i prvi igrač u istoriji koji je 3 puta za 8 dana pobedio Novaka, i jedini je aktivni igrač pored njega i Nadala da je ostvario više od 10 pobeda nad Top 5 igračima u istoj sezoni (10). Poređenja radi, Nadal ima tri pobede nad Novakom u poslednje 4 godine, Federer u poslednjih 8, a Marej u poslednjih 10.
"Janik će biti jedan od najozbiljnijih kandidata za prvo mesto ATP liste već sledeće godine", izjavio je po osvajanju Završnog Mastersa u “njegovom” Torinu Novak prošle nedelje i tim rečima sigurno donekle ublažio ogromno razočarenje i bol koji je tada “tim Siner” osetio po tom porazu. Važnost tih iskrenih reči najvećeg šampiona se osetila, eto, već u sunčanoj Malagi, u kojoj kao da je sneg iz Srbije zatrpao svakog člana njene delegacije i publike juče popodne.
U kratkoj retrospektivi jasan je bio plan da se Srbija domogne finala i titule pre svega oslanjajući se na svoje predstavnike u singlu. Za to je naša reprezentacija, zajedničkom odlukom, kao “drugog reketa” za prve mečeve nominovala Mišu Kecmanovića, heroja ove kampanje – koji je svoje odlične treninge, motivaciju i umeće igranja u dvorani pretočio u dve izvrsne i motivišuće pobede u singlu protiv Drejpera i Musetija. Prvi reket sveta već sedmu sezonu u svojoj karijeri je “viđen” kao sigurni donosilac drugog i presudnog poena, iako opravdano vidno umoran posle svih neverovatnih izazova na terenu i oko njega koji su ga pratili i ove sezone u kojoj je i povređen i bolestan osvajao Slemove i Masterse. Da Novaku neće biti lako da generiše potreban nivo bilo je već vidljivo protiv Norija (6-4 6-4), a postalo više nego jasno već početkom prvog seta protiv Sinera (2-6). Sve što je posle tog prvog seta 36-godišnji Novak učinio za Srbiju je za svaku zahvalnost i počast, jer tako iscrpljen uzvraća istom merom u drugom (6-2) i dolazi do 3 meč lopte u trećem setu na servis Sinera pri 5-4. Ali Siner je već dokazao svoju ekstra-klasu vadivši se iz neugodnih servis-gemova upravo svojim servisima i efikasnim vinerima koji su sledili, to uradio i juče, i kao na filmu, više se nije osvrtao na te krizne momente do konačne pobede Italije i u dublu sa ubedljivih 2:0.
Ponavljamo, to što je Novak uradio i u ovom meču i za reprezentaciju je za svaku pohvalu i počast bez razmišljanja, ali je Italija bila bolja i u tom meču, i kao dubl i kao tim.
Ono što nije bila tema o kojoj bismo voleli da pričamo pred ovaj Dejvis Kup je – srpski dubl. Nažalost, mi već veoma dugo nemamo igrače ili timove koji su uspešni u ovom segmentu i time mogli da doprinesu stabilnosti “rostera” reprezentacije Srbije na ovom takmičenju. Nikola Ćaćić i Novak su se uparivali više puta, sa promenljivim (ne)uspehom. U timu je jedno vreme figurirao i par braće Sabanov, ali se tu nije zadržao. Poslednji veliki uspeh našeg dubla bio je pobeda Zimonjića i Bozoljca protiv braće Brajan u Bojziju 2013. kada je “zlatna generacija” hrlila ka svom drugom Dejvis Kup finalu – pre 10 godina. Tokom ATP sezone (Pariski Masters, pobeda I poraz) i na treninzima su se “isprobavali” Novak i Miša Kecmanović (dubl rang: 158) – koji je tokom nje imao fine uspehe u ovom formatu igravši finale Eštorila sa najčešćim partnerom Ćaćićem, četvrtfinale Banjaluke sa njim i Dalasa sa Blumbergom i ostvarivši pobede u Dejvis Kupu protiv Koreje i Španije sa Ćaćićem. Novak je u 4 meča u dublu ove godine imao tu jednu pobedu sa Mišom u Parizu, a trenutno nije rangiran na ATP listi (najbolji – 114. davne 2009.).
Da je za uspeh u dublu potrebno nešto potpuno drugačije, pa i od uparivanja dva izuzetna singl igrača, dobro je poznata teniska činjenica. Dubl se “porađa” od juniorskih dana, talenti se prate i stvaraju im se (paralelno sa singlom) najbolji mogući uslovi za rad i razvoj, pruža finansijska podrška koju singl-igrači mnogo češće uživaju od mladih kolega iz dubla. Profilisanje u igrače koji dubl igraju često ili isključivo se dešava nešto kasnije u karijeri, uglavnom posle 22-23 godine, u periodu kada su menadžment (ako je u pitanju veoma dobar singl igrač) i/ili matični Savez najpozvaniji da organizuju raznovrsnu podršku teniseru da može da ostvari karijerni napredak, dok su česti slučajevi da se i nekada solidni singl igrači (na primer Zimonjić, do pre neku godinu najtrofejniji srpski teniser svih vremena) posle nekoliko godina potpuno prebace na dubl – i ostvare sjajne karijere u nastupima na ATP i Dejvis Kup takmičenjima. U tehničkom smislu dubl je mnogo drugačiji od singla, zahteva poseban osećaj “deljenje prostora” kroz varijante i paterne u igri sa svojim partnerom, anticipaciju geometrijskih mogućnosti odigravanja protivnikovih udaraca, strateški pristup bukvalno svakom odigranom poenu, a nadasve fantastičnu igru na mreži i besprekorne voleje i smečeve. Istaknutost u dublu se stvara kroz iskustvo, te uopšte ne čudi da je su među učesnicima Završnog Mastersa u Torinu u dublu bili Ram (39 godina), Gonzales (40), Dodig (38), pobednici Granoljers i Zebalos (37 I 38) i finalista Bopana (43) – Novakovi pandani iz Olimpijskog grada na severu Italije u ovom formatu. Nažalost, mi već nekoliko godina nemamo igrača ni blizu formata Nenada Zimonjića (osvajač preko 50 ATP titula u dublu i miksu, bivšeg broja 1 preko 50 nedelja), a predugo nekog ko je mogao da bude adekvatan par ni njemu, pa da se uz njega pripremi za igru sa jedinim profilisanim dublerom iz ove generacije Ćaćićem. Ono što je nedostajalo našem dublu je bilo bolno vidljivo u nekim odlučujućim momentima meča protiv Sonega i Sinera – voleji, smečevi, izbor udaraca, pokrivanje prostora, ali to je nešto što, ipak, nastaje kroz godine sistematskog rada.
Zbog toga nikome iz reprezentacije Srbije sada ne treba ništa zamerati, nego im se zahvaliti od svega srca na zadivljujućem timskom duhu, jedinstvu i požrtvovanju koje su prikazali na kraju još jedne paklene sezone za svakog od njih u borbi za dres svoje zemlje. Uprkos svim dodatnim izazovima (anti-doping maltretiranje, kontroverze oko navijačke pesme, umor kod Novaka posle nastupa na Završnom Mastersu prošle nedelje uz još nepreboljeni virus iz Pariza), fantastični navijači Srbije iz celog sveta i raznih nacionalnosti i naši momci su više nego dostojno predstavljali Srbiju na najvažnijoj manifestaciji timskog tenisa i najdugovečnijem sportskom takmičenju na svetu i ove godine.
Ono što je nauk za budućnost svih koji na odlučujući način mogu da pozitivno utiču na stanje sistema i vođenja organizovanog tenisa u našoj zemlji je stvaranje uslova za razvoj i održavanje dubl-igrača. Jer Srbija pravog dubl tima za ovakva takmičenja nema, a bilo kakav uspeh u budućnost joj nalaže da ih stvori i brižno neguje i čuva od sada pa nadalje. Ako se to ne desi i ova sreća, ponos, trud, bol, suze... biće skoro uzaludne.
A to ne treba dozvoliti – iz osnovnog ljudskog poštovanja.
Idemoooo i dalje, Srbija!
Kurir sport/Vuk Brajović
NE PROPUSTITE
