EKSKLUZIVNO IZ SRPSKIH ENKLAVA! OVAKO ZAISTA ŽIVE SRBI JUŽNO OD IBRA: Na nas su pucali iz mraka, zasipali nas kamenjem, prebijali! SAMO NEMOJTE DA NAS ŽALITE!

Ima neka čudna pojava u vezi sa Kosovom: kad se iz daleka posmatra život Srba, ono što im se događa i što sanjaju, izgleda nekako... a kad im čovek priđe, vidi da nije baš kao što se priča. Tako i ovog puta: huka i buka, rat će, a tamo...

Istina, ni Kosovo nije jedno: postoji "Sever Kosova", i postoji "Južno od Ibra", što je sve ostalo, pa možda zato. Jer, kad se na severu dogodi neko zlo, onda Beograd jauče. A kad se dogodi zlo južno... Ne! Južno od Ibra, u Kosovskom Pomoravlju, i u enklavama, zlo se ne "događa" - nesreće su ovde jednom počele i nikad nisu prestajale, one traju. Samo što u Beogradu, Subotici, Kragujevcu... ko zna zašto, zbog toga niko ne čupa kose i ne grebe lice. Navikli su, valjda. Lako se čovek navikne da živi sa tuđom nevoljom.

O svinji i zavoju...

Recimo, ovo: Ramuš Haradinaj, u nastupu brige za svoj rejting među Albancima, uvede stopostotne takse na robu Srbima. Poskupi hleb - sa 35 i 40 dinara na 50 (ali, o tome ću kasnije), poskupi keks (o tome ću vrlo brzo), i bude otežano snabdevanje bolnice u Severnoj Mitrovici zdravstvenim materijalom, između ostalog i kiseonikom, neophodnim za prevremeno rođene bebe.

Raspitujem se u srpskim opštinama u Pomoravlju, kako su se bezumne prištinske sankcije odrazile na njih. "Uzorak" je, što bi rekli analitičari, pouzdan - 30.000 srpskih duša, mada se taj broj svih ovih godina kruni, kao stena na mrazu. Stari umiru, a mladi se sele: Vranje, Smederevo, Bratislava, Minhen, Oslo... zavisno od toga dokle ko može da dobaci, i gde su potrebni radnici u domovima za nepokretne.

Elem, raspitujem se za taj kiseonik, i ostalo bez čega bolnice ne mogu da rade, a oni kažu: pa deset godina je tako! Priča mi jedna žena o svojoj drugarici, medicinskoj sestri, koju je ujela svinja. Pozlila se rana...

- Vozim je ja jednom i ona kaže: "Stani, Miro, molim te ovde ispred apoteke, da kupim zavoj, treba da idem na previjanje!" Ja je pitam: "Što ti kupuješ zavoj, pa ti radiš u ambulanti?", a ona meni: "E, moja Miro..."

Svaki je od mojih sagovornika znao po jednu takvu priču!

O keksu...

A sad o keksu čija je cena u Mitrovici poslednjih dana vrtoglavo skočila. Pre ovoga, u mnogim radnjama bio je jeftiniji nego u Srbiji. A ni sad ga neće manjkati, kažu upućeni. Em ima zaliha, em tržište je čudo - roba je kao voda, sama nađe put između prepreka. Tako je bilo svih ovih godina, od 1999. pa do danas: bratstvo po interesu trgovaca iz Srbije, Makedonije, sa Kosova i ostalih iz regiona, jače je od mržnje po krvi!

Tačan broj enklava u kojima žive Srbi niko ne zna. Jer uz ono nekoliko velikih (Kosovsko Pomoravlje, Štrpce, Gračanica sa okolinom), ima na Kosovu više stotine mesta zaboravljenih od politike i statistike koja se mogu nazvati

"srpskim".

O neodustajanju...

Selo Žač nalazi se na krajnjem severozapadu Kosova, uz tromeđu sa Crnom Gorom i centralnom Srbijom. Do '99. u njemu je bilo sedamdesetak srpskih kuća. Odmah posle rata - ni jedna jedina! Sve su popaljene, a narod je izbegao u Srbiju. Deset godina kasnije, neki od njih rešili su da se vrate. Dvadesetak porodica, neke sa malom decom, prvu je zimu provelo pod šatorima koje su im poslali Slovenci iz Kfora.

Albanci nisu hteli povratnike: iz mraka je pucano prema kampu; nekoliko puta šatori su bili zasipani kamenjem; jedan povratnik je kasno uveče prebijen; drugi, u po bela dana, onesvešćen je udarcem u glavu i ostavljen u jarku pored puta; pa opet rafali... Neki Srbi odustali su, Nebojša Drljević nije, i danas živi na zemlji i zemlje svojih predaka. Deca su mu se rađala i rasla u Žaču, i danas imaju 20, 17, 13 i četiri godine. Šta su oni sve preturili preko glave, velika je priča. I šta ih još čeka... Pre deset dana, sedamnaestogodišnji sin pratio je majku do prodavnice u selu. Na povratku ih je grupa dece iz dvorišta seoske škole zasula kamenjem.

O taksama i tenderu...

Sad da kažem ono to sam na početku obećao, o hlebu. Porodica Nebojše Drljevića: on, žena, otac mu i deca, dnevno kupe pet hlebova. Za privredu Srbije ne znam, ali za njih je poskupljenje hleba od deset centi zbog Haradinjevih taksi ogroman udarac na budžet.

E sad, Nebojša Drljević svake je godine do sada sejao pšenicu koju je dobijao kao pomoć od Srbije. Ove godine, ta je pomoć izostala, rokovi za setvu su prošli, pa sledećeg leta neće imati šta da žanje. Zašto, ne zna.

Neki drugi ljudi rekli su mi da je u Beogradu morao da bude ponovljen tender za nabavku semena...

Priča iz Osojana

Samo nemojte da nas žalite

U Osojanu, u opštini Istok, živi nekoliko stotina Srba. U prodavnici uz koju je i bife, dinarima plaćam čokolade, jer ću u goste, i nekoliko kafa i rakija za meštane s kojima sam razgovarao. Vlasnica insistira da uzmem kusur, gura ga preko pulta: - Samo nemojte da nas žalite! Samo nemojte da nas žalite!

Momčilo Petrović