Najnovije vesti

DEN TANA O EMIGRACIJI, HOLIVUDU, ZVEZDI: U Americi sam naučio da navijam za svakoga da uspe, čak i za neprijatelje!
Foto: Marina Lopičić, AP/The Canadian Press, Nathan Denette

intervju nedelje

DEN TANA O EMIGRACIJI, HOLIVUDU, ZVEZDI: U Americi sam naučio da navijam za svakoga da uspe, čak i za neprijatelje!

Društvo

Dva sata je čekao da bi dobio sto kod mene u restoranu. Sedeo je za šankom, čekao... Prišla mu je jedna dama i rekla mu da joj donese kaput. Reče mi tada da je od te dame dobio 10 dolara, a da su ga dva pića izašla osam dolara. U Americi sam naučio da navijam za svakoga da uspe, čak i za neprijatelje. Što je više uspešnih ljudi, svet je lepši

Den Tana, kao i uvek, predusretljiv i otvoren. Čovek koji je ušao u devetu deceniju života pleni energijom i elanom, na kojima bi mogli da mu pozavide i dvadesetogodišnjaci. Rođen je kao Dobrivoje Tanasijević daleke 1933. godine u Beogradu. Kao klinac je otišao u Ameriku, a onda je tamo mukotrpnim radom, prvo u Holivudu, a onda i u ugostiteljstvu, uspeo da stvori ime. Čuven je po svom restoranu u Santa Moniki, ali i poznanstvima sa skoro svim facama iz sveta filma.

Ilustracija
Ilustracijafoto: Dragana Udovičić

Den Tana pričao je za Kurir o kinematografiji, svojim počecima, zapitao se zašto država Srbija, bez obzira na to koja je partija na vlasti, ne čini više da se poveže sa svojom dijasporom u Americi i ostalim delovima sveta. Otkriva i kako ga je Karl Malden u Americi ponovo učinio Srbinom.

Vratili ste se u Srbiju, a mnogi iz nje odlaze godinama unazad. Zašto?

- Meni je žao što kvalitetni ljudi odlaze iz Srbije. Bilo bi najbolje da se stvore uslovi da oni ostanu ovde i grade svoju zemlju. Ne mogu da im kažem ne idite, jer sam i ja otišao. Tamo nije lako, nisu svi tamo uspeli. Uspe možda jedan do dva procenta naših ljudi.

Kakav je danas život u SAD?

- Mnogi koji su sada u penziji tamo žive teško, jer su troškovi veliki. Ti sa 2.000 dolara mesečno jedva preživljavaš. Voleo bih da naša država da priliku i podsticaj da uspešni srpski privrednici iz inostranstva dobiju poziv da otvore firme u Srbiji. Tamo ima mnogo bogatih ljudi, naših Srba, koji kao predsednici nekih kompanija zarađuju pet miliona godišnje.

foto: Marina Lopičić

Kako to mislite?

- Srpska dijaspora je jaka finansijski i država bi trebalo to da iskoristi. Država mora da oformi neko telo i da stupi u kontakt s našim uspešnim ljudima u svetu. U vreme Jugoslavije, jedina jaka dijaspora bila je hrvatska. Naša srpska je bila razdeljena. Neki su bili za četnike, neki za ljotićevce, neki za nedićevce, neki za kralja, neki za komunizam... To je bio interes tadašnje Jugoslavije. Mnogi od tih ljudi nisu više među živima, ali ostali su njihovi sinovi i ćerke, unučad. Sa njima treba kontaktirati.

Šta bi trebalo da uradi država?

- Treba izabrati ljude koji će učiniti sve da budu u kontaktu sa srpskom dijasporom. Srbi koji su uspeli u Americi, koji su tamo na čelnim funkcijama uspešnih korporacija, ne treba da u Srbiji otvaraju samo firme već i da prave univerzitete, kuće za operu, pozorište, šalju novac u Srbiju... Naša dijaspora je moćna, samo je treba upotrebiti pametno. Njih moramo da motivišemo, jer su mnogo puta od bivših vlasti bili prevareni. Treba vratiti njihovo poverenje. Ima načina i na tome mora da se radi.

Ilustracija
Ilustracijafoto: Dragana Udovičić

Imali ste poznati restoran u Los Anđelesu, kako su slavni dolazili baš kod vas?

- Posle dve godine restoran se izborio da svi u njega žele da dođu. Najvažnije je imati dobru hranu. U oktobru 2019. slavili smo 55 godina postojanja. Popularni smo zbog dobre hrane, usluge i zato što smo mali. Nikada nismo dozvolili da neko uđe i slika poznate. Imali smo tri posebna ulaza i izlaza. Danas, u eri mobilnih telefona, to je gotovo nemoguće, ali mi nađemo način da sačuvamo privatnost naših gostiju. Novine su pisale „Ako uspeš da uđeš kod Dena Tane, ušao si u Holivud“ (smeh). Štampa nam je mnogo pomogla. Ne bih da se hvalim, ali taj restoran je uspeo zahvaljujući radnicima. Prošle godine su me neki od njih, koji su u penziji, zvali da mi zahvale što su radili kod mene.

Sećate li se neke zanimljive priče iz restorana?

- Kaže meni Al Paćino: „Prvi put kad sam došao kod tebe u restoran, rekli su mi: ‚Zaboravi Holivud i studio, dođi kod Dena Tane. Ako te tamo prime, uspeo si.‘“ I onda mi Paćino otkrije kako je kod mene u restoranu zaradio novac. Dva sata je čekao da bi dobio sto. Sedeo je za šankom, čekao... Bila je velika gužva. Prišla mu jedna dama i rekla mu da joj donese kaput. Bio je mlad, niko za njega nije znao. Reče mi tada da je od te dame dobio 10 dolara, a da su ga dva pića izašla osam dolara. Bio je ponosan što je kod Dena Tane u restoranu dobio bakšiš od dva dolara.

Ilustracija
Ilustracijafoto: Nebojša Mandić

Kako je vama bilo u početku u Americi?

- Morao sam da vodim računa o sebi od svoje 18. godine, kada sam napustio Jugoslaviju. Majka mi je rekla da nikada ne smem da osramotim nju, oca i zemlju. U Americi sam naučio da navijam za svakoga da uspe, čak i za neprijatelje. Što je više uspešnih ljudi, svet je lepši. Želeo sam da stvorim situaciju da ne zavisim od dece, a ni oni od mene. Ne mrzim! Ne znam kako neki ljudi mogu da mrze nekoga ko je druge vere, rase, nacije ili bilo koga ko ima neke mane. Umem da se naljutim i odmah se ispraznim, ali ne mrzim, niti bilo koga ogovaram.

Poznat je vaš odnos sa čuvenim Karlom Maldenom... Kako ga pamtite?

- Znali smo se 50 godina! Ali od prvog dana smo imali razmimoilaženja. On je bio velika zvezda. Glumčina! Glumac nad glumcima! Njega je Marlon Brando gledao kao profesora. S njim me je upoznao Robert Mičam.

Kako ste se upoznali?

- Kaže mi Mičam: „Ovo je Karl Malden“ i on mi na odličnom srpskom jeziku kaže: „Kako si?“ Pita me: „Odakle si?“ Kažem: „Iz Jugoslavije!“ „Pa šta si ti“, kaže mi on. Ja odgovorim: „Jugosloven!“ Pitam ga: „A vi?“ On mi reče: „Srbin!“ Tada mi kaže: „Imaš li slavu?“ Ja odgovorim: „Nemam, ali deda i tata su slavili Svetog Luku.“ Kaže mi: „Mladiću, ti si Srbin!“ (smeh) Kasnije smo se sećali toga u šali. Kad se raspala Jugoslavija 1991. godine, pita mene Karl ponovo: „Šta si ti, Den?“ Ja opet: „Jugosloven!“ A on će: „Nema Jugoslavije, sad si Srbin!“ (smeh)

foto: Marina Lopičić

Deluje neverovatno da jedan Srbin iz Amerike vodi više računa o svom poreklu, nego neki Srbin iz Jugoslavije.

- To je bio jedan čovek koji je mnogo pomogao Srbima! Rođen je u Americi kao Mladen Sekulović i do pete godine u njegovom domu se govorio samo srpski, jer je na tome insistirao njegov otac. Kad su ga upisali u školu, pitali su mu oca gde mu je rođeno dete, je l‘ stvarno u Čikagu, jer ne zna više od pet reči na engleskom. Sećam se i dobro pamtim njegove reči, koje je njegov otac njemu govorio: „Moraš biti dobar Srbin, da bi bio dobar Amerikanac!“

Čini se da je Karl Malden odlično znao ko je i šta je, zar ne?

- Njegov tata je emigrirao iz Hercegovine pre Prvog svetskog rata 1906. Bio je svestan da je Srbin, jer tada nije bilo Jugoslavije. Rodio se i umro kao Srbin. Ja sam se rodio kao Jugosloven, a danas živim kao Srbin. (smeh)

Možete li nam otkriti kako ste se upoznali sa Klintom Istvudom?

- Zvuči neverovatno, ali njega sam upoznao u Beogradu 70-ih godina, kada je snimao film „Kelijevi heroji“. I danas smo prijatelji. S njim imam 101 anegdotu, ali su privatne i ne bih da ih iznosim u javnost. Veliki je glumac i reditelj, bio je i gradonačelnik u Kaliforniji. Imao je svoj hotel, igrao golf.

foto: Profimedia

Kako pamtite Marlona Branda?

- Njega sam upoznao preko Karla Maldena. To je jedan genije što se tiče glume. Ne postoji glumac na svetu koji je spavao sa više žena od Marlona Branda. Ali nikada se nije time hvalio. Bio je pravi džentlmen. Dolazio je u društvu dve ili tri devojke. Karl Malden mi je pričao da posle svake predstave na Brodveju Marlona iza pozornice čeka druga devojka. Kad se sve to sabere... (smeh) Za razliku od Erola Flina, koji se hvalio zavođenjem, Marlon Brando to nikada nije radio.

Kako vam se čini domaća kinematografija?

- Drago mi je da se Gaga Antonijević, kao uspešan čovek koji se ostvario u Holivudu, vratio u Srbiju. Hvala bogu na tome! Naučio je mnogo u Americi, doneo je kvalitet i prezadovoljan je filmom o Jasenovcu. Mi 75 godina čekamo na taj film.

Šta očekujete od tog filma?

- Da ta tragedija nije bila sakrivena od naroda posle 1945. i da su Hrvate naterali da priznaju šta su tada radili, ubeđen sam da se sve ono 1991. ne bi ni desilo. Niti bi se Jugoslavija, kao jedna od najlepših zemalja na svetu, raspala. Da su Hrvati doživeli katarzu kao Nemci, da su priznali... Ali desiće se to. Polako.

Dugovečnost

PUŠIO SAM I PIO, NISAM SE DROGIRAO

Recept za dugovečnost... Možete li nam ga otkriti?

- Mnogi me pitaju odakle mi energija. Pušio sam do pre 25 godina. Drogu nisam probao. Volim da popijem viski, čašu vina. Ne treba preterivati u bilo čemu.

Lejkersi

DIVAC, MEDŽIK I VEST

Da li su košarkaši Lejkersa kod vas u restoranu slavili titulu?

- Svake godine su slavili uspeh u našem restoranu. Džeri Bas, bivši gazda Lejkersa, dolazio je dva do tri puta nedeljno u restoran. Tamo su tri dresa - Džerija Vesta, Vlada Divca i Medžika Džonsona.

Zakletva

NE TREBA MI MOBILNI

I dalje nemate mobilni telefon. Zašto?

- U životu nisam imao mobilni telefon. I to sam se zakleo kada se pojavio. Najviše zbog mušterija kojima je to smetalo. Rekao sam sadašnjoj ženi: „Kad umrem, stavi jedan telefon u sanduk, ako budem slučajno živ, da se javim, da me vade.“ (smeh)

Drugačiji Beograd

ADA MEĐICA KAO OAZA

Kako je Ada Međica postala vaša oaza?

- Slučajno sam za bivšu devojku kupio splav na Adi. Ona mi je to vratila i ja sam ga poklonio sadašnjoj ženi. To je najlepše mesto u Beogradu. Čovek je okružen rekom i prirodom. Nažalost, poslednjih 30 godina to mesto je bilo zapušteno. Moje društvo i ja smo poslednjih godina odneli na hiljade kesa, posadili više od 2.000 stabala. Ima nas 300 članova i napravili smo raj na zemlji.

Jedini neuspeh

U ZVEZDI NISAM PROŠAO

Bili ste predsednik Crvene zvezde, kako se sećate tog perioda?

- Bilo je teško, imali smo dug oko 20 miliona evra. Izdržali smo godinu dana, nismo ga povećavali. Mnogi članovi uprave i ja pozajmili smo Crvenoj zvezdi pare bez kamate i obaveza. Smatrao sam da mi koji odlučujemo o finansijskim stvarima treba da imamo i neki rizik. Nažalost, taj naš poduhvat nije prošao, jer su se umešali navijači i neki ljudi. Mi smo se na kraju gospodski povukli posle godinu dana.

Kurir.rs/ Razgovarao Aleksandar Radonić  Foto: Marina Lopičić, AP/The Canadian Press, Nathan Denette

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...