Životna priča Zorana Pavlovića satkana je u putešestviju prepunom najlucidnijih obrta, uspeha i neuspeha, danonoćnim traganjem za smislom i besmislom…. I onda te priče jednu drugu potiru. Uvek se čini kada sagledate taj krug ne znate jednostavno - ni odakle da počnete, gde da krenete. Niti gde ćete da završite. Jer Zoran u svom igrokazu sudbine - istkanom hrabrošću, lucidnošću, iskustvom, spoznajom uvek je bar sećanjem odlazio tamo odakle je i sa 14 godina krenuo u svet - do Marinkove bare.
Tako je i dok je sedeo sa svetskim igračima iz Holivuda u najprestižnijim ložama na dodeli Oskara video je odsjaj Mokrololuškog potoka… Onog koji će mu sjati u očima i danas kada gazi sedmu deceniju…
- Otišao sam od kuće u 14 godini.. I ni jednom detetu to ne bih savetovao, niti dete treba da ode tako rano od roditelja. Ipak, moj život je specifičan. Otac mi je bio, da tako kažem, dosta komplikovana osoba. Rodio sam se kad je on već imao preko 50 godina. Onda je, jednog dana došao pijan kući, udario je majci šamar… Ja sam skočio da je branim. Zapravo još nisam imao 14 godina. To je bio 6. maj, slava, Đurđevdan… Meni je rođendan u junu tako da sam imao trinaest godina i jedanaest meseci. Tada sam morao da pobegnem od kuće i više se nikada nisam vratio. Na neki sam način zahvalan ocu što me je očeličio, uveo u neki novi život. Da sam ostao u kući kao svi naši, naša deca… Čekao bih da on umre, da ja naslednim ono što je on stekao i eto… Hvala mu, posle svega- priča a u očima mu se budi iskra koja je baš tu počela da gori, da probudi u njemu borca i urođen nam instikt za samoopstajanjem… Kao dete put ga vodi iz Beograda..Nikada u životu neka nesreća ne može da donese samo zlo, patnju, nepravdu.. Uvek u njoj ima tračak i sreće, samo morate tako da postavite i vidite stvari - nastavlja svoju priču Zoran.
Kako je ispričao ima je sreću da mu je otac bio muzičar, kao i majka...
- Svirao sam gitaru od malih nogu. Prvo po beogradskim restoranima sa Novicom Zdravkovićem, Toplicom Ranisavljevićem. Posle sam svirao sa Muharemom Serbezovskim, Ljubomirom Đurovićem, Šabanom Šaulićem, Lepom Lukić… Svirao sam u Frankfurtu kod Omera… Prvi put sa mnom na binu stao je, recimo, Marinko Rokvić. Svirao sam sa velikim pevačima tako da sa imao nekako otvoren put za inostranstvo. Da se razumemo, i Jugoslavija je onda bila ozbiljna država, lepo se živelo. Tada je postojao vic gde se svađaju Bugarin i Rumun i ovaj jedan kaže „Ma mi smo za vas Jugoslavija“! Dakle, ne Nemačka, ne Amerika- nego Jugoslavija. Bilo kako, ja sam tada, sa mojim pasošem mogao da idem bilo gde osim za SAD. Do Amerike je i tada bilo teško doći. Otišao sam u Bregenc, onda u Sent Galen, pa u Zapadni Berlin. Tada sam poveo i svoga brata koji je bio harmonikaš. Bio sam šef orkestra sa 17 godina. Živelo se lepo i brzo, menjali se gradovi, države… Sledi Pariz, tamo sam bio par meseci kod najstarijeg brata po ocu Slava Pavlovića , bio je stariji od mene 24 godine. Nije mi se dopalo tamo verovatno zbog brata koji je klošario godinama u Parizu, tražio mi je novac svaki dan. Iz Pariza odlazim u London "Kod dva ujaka". Ni tamo mi se nije svidelo. Englezi su najhladnija nacija na svetu. Onda sam otišao za Njujork. E to je nešto drugo. To je stvarno veliki grad. Njujork je za svakog čoveka izazov. Naravno, tu opet dolazi do izražaja moja narav. U Njujorku su leta vruća, zima hladne… Ja sam hteo prijatnije mesto. Doduše, hteo sam i da vidim celu Ameriku. Pošao sam ka zapadu. I tada i sada je bilo dosta naših ljudi u Čikagu. Čikago je, dakle, sledeća stanica- prepričava Zoran svoju da je tako nazovemo životnu maršrutu koju teško koji Srbin da je istkao u svom životu.
I njega je dotekla ona mit "da je Čikago posle Beograda zapravo najveći srpski grad"…
- Kada sam stigao u Čikago, 1976. godine bilo je preko 100 hiljada naših ljudi. To je kao Kraljevo sada. Bilo je mnogo restorana sa našom muzikom i svi su radili i bili puni. Radilo se šest dana u nedelji. Ja sam od toga živeo. Ipak, Čikago je hladan. Nije za mene. Idemo dalje… Nije to sada lako da se objasni. Ja zapravo nisam otišao za Ameriku zbog nekih uobičajenih razloga, zbog politike ili ne znam čega već. Ja sam kao dete zarađivao i za sadašnje uslove veliki novac. Recimo, da je to red veličina oko pet hiljada maraka. Suština je da sam rođen sa srčanim problemom. Ozbiljnom srčanom manom. Jedini način da ostanem živ, jedini način da mi se pomogne bio je u Americi. Moja operacija mogla je da se uradi samo u Čikagu ili u Hjustonu. Srce je zapravo bilo razlog da odem u Ameriku - kaže Zoran.
I upravo ono ga nije izdalo. Ni na ulici, ni kroz život kada je donosio najneverovatnije odluke… Ali kaže- uvek je "radio na mozak"..
- Kad dođeš u Ameriku shvatiš nekoliko bitnih stvari koje ti odrede život. Nisi sam ako si Srbin i živiš u Čikagu. S druge strane ako odeš u Kanzas, ako odeš u Sijetl… Nema naših ljudi. Teško je poverovati, ali skoro svaki veliki grad u Americi ima barem jednu srpsku crkvu. Naravno, najviše Čikago, Njujork, Los Anđeles… Imamo crkvu i u Las Vegasu. A ja sam imao svoju misiju. Kroz moju kuću je prošlo preko hiljadu ljudi. Uvek kad neko dođe ja ga ugostim, pomognem… Ja sam u Ameriku došao kao muzičar, meni su drugi platili kartu, hotel… Nisam imao problem da nađem gde ću da spavam, šta da jedem… Naravno, bilo je i meni teško - kaže Zoran.
Nije imao papuire, došao je na H2 vizu...
- Nisam imao papire, došao sam na H2 vizu… Kad je to isteklo morao sam da se snalazim. Nije lako da se u Americi ostane. Jedina šansa je bila da se oženim. „De da se ženim“-pomislim… Mlad, lepuškast. Morao sam da tražim politički azil. To je bio jedini način da ostanem tamo, jer se eto kao nisam slagao sa režimom, sa komunistima… Pevao sam naše pesme, četničke, one zabranjene… Tito je bio živ. Posle, kad je Tito umro, te noći smo zaradili najviše para ikada… Pune kafane, veselje… Neki veliki pevači Cune Gojković,Tozovac su imali problema kada su se vratili u Srbiju. Recimo, svedok sam priče oko Tozovca. Svirali smo u Čikagu kod Pere Krkalovića. Imao je prelep restoran. I nije to baš tako. Nije Tozovac pevao četničke pesme. Pevao je „Jeremiju“ (Jeremija pali topa) što je bilo za ono vreme kao da je četnička pesma. Dakle, pevao je kod četnika- ali ne i četničke pesme. Kad se vratio u Srbiju napali su ga što je pevao, a čovek zapravo nije uradio ništa loše. Nikome tamo na čelu ne piše da li je bio četnik ili Hrvat ili šta god. Džabe su čoveka ovde šikanirali i napravili mu dosta problema. Teško je današnjoj mladeži približiti to vreme, tu vrstu totalitarizma - priča Zoran a da nije ni krenuo sa svojom pričom.
Postaće i profesionalni kockar, vlasnik hotela, trgovati na Vol Stritu, bitkoinima, družiti se sa svetskom elitom, gubio desetine miliona dolara preko noći, vraćao se "u igru"… O svemu tome razmišlja sada dok sprema novi poslovni projekat sa još većom energijom i željom. Osmislio je igru enigmatsku igru brojevima, za koju su sami Japanci rekli da je unapređenija i bolja od "sudokua". Bio je spreman i višemilionski ugovor za taj projekat koji ga je čekao u Tokiju. I potpisao ga, dobio milione dolara, svet je bio pod njegovim nogama. Ali..
- Javila se serverska greška, jednostavno nismo dobro programirali sa njihovim pismom. Moja greška, ne krivim nikoga. Nije sramota, Dešava se. Vratio sam sav novac i bukvalno propao. A onda opet i opet, istraživanja, hrabrosti, odlučnosti.. Bog prati hrabre - kaže nam danas dok živi u Majamiju, ima kuću vrednu milione dolara i jahtu koju teško da ima Srbina da je nije posetio koji je kročio nogom u ovaj deo Amerike.
(Kurir.rs/Ucentar)
NE PROPUSTITE
