Suzana Grozdanović je, tokom šest godina braka, trpela konstantno svirepo nasilje od strane supruga. Suzana je od nasilnika pobegla u Australiju i danas, ona i njena ćerka, konačno zajedno i žive u miru. Njena ispovest nikoga nije ostavila ravnodušnim, a ovog puta istakla je značaj svega što je za nju uradila koordinatorka Sigurne kuće Vesna Stojanović.
- Sve ove godine imam želju da, kad odem u Srbiju, a otići ću jer sam sve prevazišla, više nemam strah od njega, pomognem sigurnoj kući, da se Vesni odužim za sve što je uradila za mene. To mi je uvek bilo na pameti. Radim i trudim se. Želim da zaradim da mogu da im pomognem. Skoro sam otišla na posao u šest ujutru i vratila sam se sledeće jutro u osam. Sa posla sam išla na drugi posao, imala sam samo dva sata pauze. Trudim se da napravim nešto jer sam opet krenula od nule i želja mi je da joj se odužim. Nikada to nisam zaboravila, niti to može da se zaboravi. Mislila sam da ću tokom prvih par godina u Australiji da se sredim, pa da im pomognem jer njima uvek treba pomoć oko garderobe, hrane, opreme za školu za decu. Niko se nije nadao da će problemi da traju do skoro. Ipak, ja šta zacrtam to i uradim - rekla je Suzana za Telegraf.rs.
Zbog toga smo Vesnu pitali da li se, uprkost tome što je prošlo toliko godina, seća Suzane i njene ćerke Moline.
- Hvala joj na lepim rečima. Ta devojčica je bila preslatka, sećam je se. Bila je, što se kod nas u narodu kaže, šica. Sećam se da je tako mala volela i da se šminka. Bila je kao šećer. Čule smo se jednom kad je otišla tamo i od tada nismo u kontaktu. Strašno je što je do nedavno imala probleme - kaže Vesna.
Na Suzanine reči da joj je najveća želja da zaradi i vrati se u Srbiju da pomogne sigurnoj kući, Vesna ističe da bi najviše volela da se ponovo sretnu.
- Taman posla. Ja bih volela da se ona vrati, da ona i njena ćerka budu srećne i da možemo da se vidimo. Nema potrebe da prikuplja novac, niti da nam bilo šta daje. Nama to ne treba, mnogo smo srećni ako smo uspeli da joj pomognemo, to je ono što nam je najbitnije - dodaje.
Kako objašnjava, dešava se da nakon više godina sazna gde su i kako su žene koje su bile u Sigurnoj kući, ali da te informacije češće dobije preko trećih lica, nego od samih žena.
- Više sam dobijala poruke preko trećih lica, nego od samih korisnica Sigurne kuće. Žene teško pričaju o tom periodu kada su imale problem. Mislim da svi pokušavaju da taj period prenebregnu u smislu da ne žele da se vraćaju na to. Generalno mi je drago i preko vas kad čujem da je ona dobro i da je dete dobro i da je sve dobilo srećan epilog. Ona je to stvarno zaslužila. Ona se toliko borila za svoje dete, a devojčica je bila miljenica svih nas, osvojila nas je - kaže Vesna.
Iako je rad u Sigurnoj kući Vesni posao, ona ne može da se u potpunosti emotivno odvoji od žena sa kojima radi.
- Teško je da se distancirate. Čovek je čovek. Ne možete da se distancirate ako vidite da je neko drugi nesrećan i tužan. S jedne strane pokušavate da pomognete, a sa druge da se ipak ne vezujete previše, jer ni to nije dobro. Čovek mora da nađe neku sredinu. Ja se iskreno nadam, pošto radim ovaj posao 30 godina, da sam uspevala da nađem sredinu. U svakom slučaju, svaki pozitivan primer me baš posebno obraduje, a negativan me mnogo rastuži - zaključuje.
Podsetimo, Suzana je od strane supruga prvi put pretučena kada je bila trudna. Tada je počela njena agonija. Suprug ju je tukao i pustio da krvava beži kroz šumu, držao ju je zavorenu u stanu, gde joj je davao metadon kako ne bi bila sposobna da pobegne. Tukao je njihovu ćerku, a pretukao je i Suzaninu sestru kada je pokušala da joj pomogne.
Iz Centra za socijalni rad su govorili da beži sama u Australiju, da ostavi dete, ali za nju to nije bila opcija. Želela je da bude sigurna da je dete dobro. Suprug ju je, kaže, toliko prebijao, da ju je policija dva puta našla u kontejneru.
Plan za bekstvo Suzana je pripremala godinama.
- Sve te godine imala sam nekih 9.000 dinara, koje sam stavljala u brusthalter u slučaju da imam minut nasamo sa ćerkom, kako bismo pobegle. Svaki brus sam sekla iznutra da bih mogla da premeštam taj novac. Da mi je za lek trebalo, ne bih to potrošila, godinama sam čuvala taj novac - ispričala je.
Kada su konačno uspele da pobegnu, došle su na stanicu, a u autobusu za Beograd je ostalo samo dva mesta. Tokom pola sata pauze u Ljigu strahovale su da je njen suprug saznao gde idu i da će da ih presretne. Kada su stigle u Beograd, pozvala je sigurnu kuću.
Mira nije imala ni u sigurnoj kući, ali ni kada je otišla u Australiju, gde su joj oduzeli dete kada je suprug poslao lažnu dokumentaciju. I tamo se godinama borila za svoju ćerku, sve dok nije uspela da je vrati.
Kurir.rs/Telegaf
NE PROPUSTITE
