Negde devedesetih godina prošlog veka, vreme najvećih kriza, gledalo se kako će se preživeti, ali i kako sahraniti. A kada dođe neki praznik, onda još više zakomplikuje život.
Međutim, dovitljivi Užičani u svemu nađu rešenje, pa je tako i jedan Milan K. u vreme najveće krize radeću u propaloj fabrici „Cveta Dabić“, došao na ideju kako da sve uklopi u jedno: da pokloni ženi nešto za 8. mart, da razmišlja o sahrani, a ujedno da se ne izlaže dodatnom trošku tako da ostane novca da preživi.
- Imao je prijatelje u stolarskoj radionici, pa ih je zamolio da mu naprave jedan sanduk za sahranu. Žena mu je bila bolešljiva, a i prognoze lekara nisu bile najbolje. Nisu imali dece, pa je on u svojoj glavi napravio plan – priča njihov komšija Janko, koji je tada bio mladić, ali se dobro seća tog događaja u ovom užičkom naselju.
Milan je vozio fiću. Baš na 8. mart je pozvao Jankovog oca.
- Komšija, ajde izađi da mi pomogneš nešto. Izašli smo napolje. Na fići je stajao, ni manje, ni više, sanduk. Imao je krupan glas, pa progovori:„Vidi, čista hrastovina!“, pohvalio se on. Pita ga moj otac kome to nosi, a on kaže:“Mojoj babi!“. Mi onako zapreprašćeno gledamo, nismo znali da je umrla. Onda nam reče da je živa, ali da će joj trebati. Kaže mu otac: „Idi bre ludače!“, okrenu se i ode u kuću. Priđe neki drugi komšija koji mu je pomogao da stavi sanduk u garažu – priča Janko.
Onda su ušli u kuću gde je ležela bolesna žena.
- E, baba, izađi da vidiš šta sam ti kupio za 8.mart. Doneo sam ti sanduk! – rekao je Milan sav ushićen.
A ona onako bolešljiva iz kreveta odgovara:
- Mile, neka, nikad se ne zna ko će pre. Žena je posle toga živela još 4 godine, a sanduk je sablasno stajao u garaži pored ulice, čija su vrata bila od razmaknutih letvi, te je svako mogao da ga vidi.
Kurir.rs/Z.G.
NE PROPUSTITE
