Najnovije vesti

SEKSELENCIJA JOVAN MARIĆ: Kad su mi se žena i švalerka slučajno upoznale u vozu za Trst i zvanično je propao moj prvi brak!
Foto: Zorana Jevtić, privatna arhiva

MOJA ŽIVOTNA PRIČA

SEKSELENCIJA JOVAN MARIĆ: Kad su mi se žena i švalerka slučajno upoznale u vozu za Trst i zvanično je propao moj prvi brak!

Moja životna priča

POČETAK Rođen sam 11. avgusta 1941. u Bijeljini. Oca Krsta nisam zapamtio, tri godine sam imao kad je streljan kao državni neprijatelj. Pre Drugog svetskog rata bio je poslanik Radikalne stranke, pravni fakultet je završio u Parizu. Majka Milica, ćerka bogatog trgovca iz Doboja, završila je Filozofski fakultet u Gracu.

Četnici su oslobodili grad, otac je održao govor, streljan je na dan oslobođenja. Majka je ostala sama sa mnom i mojim starijim bratom Draganom. Nisu joj dozvolili da radi ni u biblioteci, a kamoli u školi. Tetka, njena sestra, koja je bila učiteljica i nije se udavala, došla je kod nas. Živeli smo teško.

Kuća, klavir i drug Alija

Naša kuća je lepa i velika, a u dvorištu je bila i kuća za poslugu. Po streljanju postala je državna, ali su majci dozvolili da živi u njoj do smrti. Odmah su tu ubačeni razni stanari 1945, pa i jedna muslimanska porodica. S Alijom sam se igrao svaki dan. To su mi i prva sećanja iz detinjstva. Alija je morao da posti za vreme ramazana, a smeo je da jede tek kad se upale kandilji na džamiji, koja se videla iz dvorišta. I prvi ja gledam, znam da je gladan, pa kad se upale, kažem: "Alija, idi večeraj, pa se vrati da se igramo." Kuća još postoji, uspeo sam da je vratim jer je otac streljan nepravedno. Na njoj je i dalje tabla "Marića kuća". Izdajem je, tu je sada restoran, a u njemu i moj klavir. Svirao sam u orkestru, koji je bio prava mala filharmonija. Pobedili smo na takmičenju muzičkih škola BiH u Sarajevu. Bio sam najbolji klavirista, ne što sam talentovan, već zato što sam imao klavir u kući. Jedina dva klavira u Bijeljini bila su u muzičkoj školi i mojoj kući.

1 / 6 Foto: Zorana Jevtić, privatna arhiva

Prvi poljubac

Sa šest godina sam pošao u školu, bio sam najbolji učenik, kao i posle u gimnaziji u Bijeljini. Prvak sam grada bio u šahu, igrao folklor, bio sportista, glumac... Prvo zaljubljivanje dogodilo mi se u 14. godini, u osnovnoj školi. Bijeljina je imala profesionalno pozorište, a ja glumac u omladinskoj sekciji. U "Izbiračici" sam bio Tošica, smešan i glup, a zaljubljen u Malčiku, koja je gledala malo bolje muškarce. I Nada je imala 14 godina. Crnka. Prvi poljubac pao je iza pozorišne zavese, u nekoj pauzi.

Cezar, tetke, trudnoća...

Latinski sam učio četiri godine u gimnaziji i dopala mi se ona izreka Aut Cezar, aut nihili - ili si Cezar ili si ništa. To me je odredilo. Majka je stalno govorila da je očeva želja bila da jedan sin bude pravnik, kao i on, što je postao moj brat, a da ja idem na medicinu. Shvatio sam da ako ste u umetnosti ili sportu, morate biti vrh, među deset najboljih. A čak iako ste najobičniji lekar, uspeli ste na neki način, svi traže lekara. I dolazim u Beograd, na medicinu.

Imao sam neke tetke po Beogradu, mesec dana sam bio kod njih. Ali one kontrolišu kad dolazim, pa se selim u studentski dom da bih mogao da dovodim devojke. Tu je pao i prvi seks. Imao sam 18 godina, a ona je bila godinu starija. I kaže mi da je ostala u drugom stanju. Skupio sam neke pare da uradi kiretažu. Prođe dva-tri meseca, kad će meni neki mladić: "Vidim te, 'odaš s onom. Čuvaj se, ona prijavljuje da je u drugom stanju, a nije, pa muškarcima mažnjava pare." "U", reko, "gde si bio pre, dao sam joj sve što sam imao!"

Završio sam na psihijatriji

Kao odličan student tri godine sam bio demonstrator na anatomiji i to me je školovalo, imao sam neki svoj novac. Medicina je trajala pet godina, završio sam je za četiri godine i deset meseci. Zvao sam sebe junac - sve ispite sam polagao u junu, nijedan nisam ostavljao za septembar. Diplomirao sam u junu 1964, kao prvi od 700 nas u sjajnoj generaciji, nisam imao ni pune 23 godine.

Potom sam tri godine radio u bolnici u Bijeljini na hirurgiji, asistirao na operacijama, pa i na ginekologiji porađao žene. I tu sam shvatio da je hirurgija užasno naporna, a da ja ipak želim da budem bonvivan. A to znači da u dva sata završim posao i razmišljam o organizaciji svog života, a ne da zovem da bih video kako je pacijent koga sam tog jutra operisao. Kopao sam i nogama i rukama da pređem u Beograd, javljao se na sve moguće konkurse, za leva mesta, okolna sela, ali niko me nije primao. I za divno čudo pojavi se konkurs za specijalizaciju na neuropsihijatriji. Nikoga nisam poznavao, prime me. Smatrao sam da ću biti neurolog, a ne pshijatar. Ali završim na psihijatriji te 1969.

1 / 7 Foto: Zorana Jevtić, privatna arhiva

Sin narodnog neprijatelja

Prvi sam asistent i jedini od 18 nastavnika na katedri psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu koji nije bio član Saveza komunista, a još sam bio i sin državnog neprijatelja. I možete misliti, Titova Jugoslavija pošalje baš mene na svetski psihijatrijski kongres na Havaje. Ali imao sam sjajan naučni rad. Inače, bio sam i godinu dana na specijalizaciji u Njujorku. To je prestonica čovečanstva, a bilo je to vreme kada se psihijatrijski slučajevi nisu lečili u bolnicama, pa su goli i svakakvi šetali Njujorkom. Sjajno.

Prvi brak

Mirjana je moja prva velika ljubav. Bila je učenica, nije imala ni 18 godina, uzimala je tuđu ličnu kartu da bi mogla da uđe u Studenjak i viđa se sa mnom. Meni je bila 21 godina. Moja majka je mog oca upoznala u vozu. I ja sam nju upoznao u vozu, na putovanju za Makarsku. Tamo šatori, muškarci nisu smeli da budu u istom s devojkama, ali su naši bili jedan do drugog. Posle sam s njom bio i u mraku. Ona mi je prva supruga. Nenormalna je situacija kad ste nekom prvi, ta žena obavezno mora biti i s nekim drugim. Prešao sam preko svih problema i prevara. I ja sam bio s drugim devojkama, ona je to znala i to nije kvarilo naš odnos.

Njen otac je bio sveštenik i trebalo je da nas te 1970. venča patrijarh German, jer je on u to vreme venčavao decu sveštenika. I moje neko čulo, iako nisam bio član partije, kazalo mi je da će se na to loše gledati i odbio sam venčanje u crkvi. Još dok nisam postao asistent, honorarno sam predavao medicinsku etiku na Višoj medicinskoj, a morao sam da potpišem ugovor sa školom da neću javno ispoljavati verska ubeđenja, ići u crkvu, slaviti slave...

Nismo imali dece i to nas je udaljilo. A opet mi je voz presudio. Krene ona u Trst da šopinguje i u vozu upozna jednu devojku, dogovore se da uzmu dvokrevetnu soba jer im je jeftinije. I dva dana šetaju i kupuju po Trstu, pa se pred spavanje raspričaju:

- Ko ti je muž?

- Psihijatar Jovan Marić.

- Znam ga, on je moj dečko.

To je bilo strašno! I onda je, naravno, pukla i jedna i druga veza. S Mirjanom se ponekad čujem, zvala me kad sam bio teško bolestan od kovida.

U ZATVOR ZBOG PRIVOĐENJA DEVOJAKA

U vojsku sam otišao 1967. Svi lekari su išli u SOŠ, sanitetsku školu, pa dobiju čin. Pošto nisam bio član partije i politički pravovernik, bio sam običan vojnik, u četi vojnika lekara u Novom Sadu.

Posle tri meseca prekomanda u Šabac na devet meseci. I, naravno, garnizonska ambulanta. Bio sam cenjen kao lekar, ali smo privodili devojke, pa sam bio dva dana u zatvoru zbog nevojničkog ponašanja. Izvadi me jedan oficir da bih mu pregledao dete. Pronelo se da sam u zatvoru jer sam bio s oficirskim ženama, a ja mlad, što bih bio s njima, privodio sam učenice medicinske škole koje su dolazile na praksu, imale su već 18 godina.

Prvo dete

Prvo dete mi je vanbračno - Vojna, rođena 1974, dok sam još bio u braku. Ta žena je htela da rodi dete i rodila ga je, a ja sam ga u to vreme prihvatio. Vojna je ime od slova moga imena, ali nisam ga ja birao, već njena majka. Interesantno, moja prva supruga je slikarka, a i Vojna je završila likovnu akademiju. Živi u Teksasu, udala se za Amerikanca. Kad sam imao koronu, došla je da me vidi dok sam još živ. Ali, eto, pretekao sam.

Erotski filmovi

Inače, tih sedamdesetih godina kupio sam kino-projektor i pravio šou. Pravio sam erotske filmove, po 20-30 ljudi je dolazilo kod mene u stan - do ponoći puštam moje filmove, posle ponoći porniće. Tada se za to išlo u zatvor. Snimao sam krišom ljude na nudističkoj plaži i pravio razne filmove. Jedan je, recimo, bio "Ženske grudi". Izoštrim i snimam samo grudi devojaka. Ceo film, pola sata samo grudi, najrazličitije. Puštao sam čuveni porno-film "Duboko grlo", najgledaniji u istoriji kinematografije. Zanimali su me komentari publike, tu sam mnogo toga naučio o seksologiji.

Znate, ja sam razmišljao o tome zašto mi je seksualnost značajan faktor u životu i zaključio da je to od viška hormona. Svi smo maljavi - brat, otac, pa i majka. Kosmatost je karakteristika testosterona i muškog seksualiteta. To je dokazano. U mladosti sam brojao recke. Ali više se i ne sećam broja, ni gde sam stao.

Drugi brak

Drugu suprugu upoznao sam na mojim žurkama i projekcijama. Aleksandra, pravnica, razlika je bila 18 godina, imao sam 40 i neku. Ona je s majkom gledala TV i videla me: "Eno ga onaj kod koga smo gledali porniće!" Tako je moja tašta saznala ko joj je budući zet. Uzeli smo se posle godinu dana. Ljudi moraju da provedu zajedno bar godinu dana da bi se upoznali - četiri godišnja doba, jer nije isto ponašanje zimi i leti. I važno je spavati zajedno. Niži nivo intimnosti je voditi ljubav s nekim, viši je ljubiti se u usta, pa se zato uzgred prostitutke nikad ne ljube u usta, a najviši je spavati s nekim celu noć. Krevet je čudo.

Brak bez dece je osuđen na propast, pa sam posle prvog uveo novo pravilo - pred matičara se ne ide praznoga stomaka. Bila je u četvrtom mesecu trudnoće kad smo se venčali te 1986. Potom se rodila Joana, opet je majka birala ime. Ona je danas psihijatar, podarila mi je unuka Andriju, ima 13 godina. Drugi brak je potrajao, bogami, 17 godina. Bio je otvoren, prećutno smo znali i tolerisali izlete. A uvek su inicijatori mojih razvoda bile žene.

Treći brak

Sledi Danijela. Studentkinja došla na ispit, odmah mi se dopala. Naravno, tada još nisam bio razveden. Ali živeo sam sam u svom stanu. To je devedeset i neka. I onda moje fore - trebalo je da dam neki intervju, a njoj kažem da ostane, da vidi kako to izgleda. Sticajem okolnosti, ispit se otegne za sutra, a i sutradan sam imao neki intervju, pa opet njoj: "Ostanite..." Vidim, ima i sve desetke, pa joj kažem da ima trasiran put za asistenta ako je zanima, pošto sam šef katedre, naći ću joj mentora za radove. Tako je počelo...

Mlađa je 32 godine. Velika razlika. Moj brat nije hteo da razgovara sa mnom, rekao mi je da je to osuđeno na neuspeh. I nije doživeo da vidi da jeste bio neuspeh. U tom braku smo dobili Mateju, a razveli smo se burno.

Čak sedam godina ga nisam video. I tu sebi stavljam minus što nisam uspostavio odnos sa sinom, što sam dozvolio da ga, pod uticajem njegove majke, sedam godina ne vidim. Čuo sam da studira FON. Ne znam gde stanuje, nemam kontakt sa njim. To mi je najveći žal. Rastao sam bez oca, a i moj sin na neki način odrasta bez oca.

Ja u politici

Otkud ja u politici? Jako sam bio blizak s Vukom Draškovićem. Veštačio sam Vuka i Danicu kad su dobili batine, štrajkovali glađu, za Ibarsku... pošto sam bio i sudski veštak i 12 godina predsednik sudskog psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta. I Danica me sretne, pita da budem njihov kandidat za poslanika. I budem broj dva za Novi Beograd, garantuju mi svi da ću sigurno biti poslanik. Dođe vreme da se slikamo za plakate. A majka nas je zaklela pokojnim ocem, stalno je govorila: "Deco, ne bavite se politikom, otac vam je glavu izgubio zbog politike." Tada je još bila živa. A i brat mi kaže da ne smem da budem poslanik. Tri dana zvoni fiksni, sekretarica veli da me traži Vuk, a ja da mu kaže da sam kod majke u Bijeljini. Teško mi je bilo da kažem da sam se predomislio. Prošlo od tada, podignem slušalicu, kad ono Vuk: "Je*ote, Jovo, do tebe je teže doći nego do Klintona! Njega mogu da pozovem, a tebe ne mogu da dobijem." Sve sam mu priznao i sišao s te liste.

Južnoafrička Republika

Ali posle lokalnih izbora 1996. uđem u Novu Srbiju, gde sam i dan-danas. Uvede me tadašnji predsednik nezavisnog sindikata lekara i farmaceuta Srbije, gde sam bio potpredsednik. Velja Ilić je gradonačelnik Čačka i postanem potpredsednik Nove Srbije. Majka umrla, a meni đavo ne da mira. Brat jeste bio živ, al' nema veze. Voleo bih da budem poslanik, kao moj otac pre rata. Ali Velja kasnije kaže da idem u ambasadore.

Odem te 2006. kod Vuka Draškovića, bio je šef diplomatije, i kaže mi Južnoafrička Republika. A ja njemu: "Vuče, svi mi kažu da je tamo strašan kriminal, gde da idem sa ženom i detetom!" A on će: "Biće ti dobro, bio sam dole, imaš, bre, bazen. To je rezidencija, božanstvena." I kupi me za bazen u dvorištu. Celu godinu može da se kupa u njemu. Tamo sam bio tri godine, pokrivao na nerezidencijalnoj osnovi još šest država. U Mozambiku, oni motociklisti, dva napred, dva sa strane, a ja u limuzini ko Tito, blokiram saobraćaj. Neverovatno.

CEO ŽIVOT JEDAN BRAK - NE MOŽE,

ONDA MUŽ I ŽENA POSTANU SESTRE

Život je pre 100 godina u proseku trajao 43 godine, a danas 80. I po mom shvatanju, malo je jedan brak za 80 godina. Posle deset godina zadovoljstva u braku, to više nije to. To je već neki prijatelj s kojim imate decu, jenjava i ta seksulanost, teško je sve to negovati. Najpre budu momak i devojka, pa verenik i verenica, pa prođu godine i postanu muž i žena, pa kao brat i sestra, pa kad prođu godine su ko dve sestre. Znači, na kraju muž i žena budu kao dve sestre. Živeo sam s dve sestre - majkom i tetkom - i znam šta to znači.

Nigerija

Potom sam bio ambasador u Nigeriji od 2014. Tamo sam otišao već razveden. A sekselencija sam postao ovako. Snežanu, ženu jednog profesora, svi su zvali Nežana. Sretnem je jednom u nekom društvu, pa joj kažem: "Evo, od vas sam uzeo slovo S i više nisam ekselencija, biću sekselencija." I to se svima dopalo.

Pre nego što sam otišao predsedniku Gane da predam akreditive, kažu mi da je švalerčina, da se razvodi. Znajući da ću imati dobrog sagovornika i da će me prihvatiti, kažem mu da sam psihijatar, uža oblast seksologija, pa i ovo: "Nismo mi ekselensi (ekselencija), nego sekselensi (sekselencija)." Oduševio se. Čak kad je dolazio u Nigeriju, spazi me, maše, vičući: "Sekselensi, sekselensi!"

Naravno, u Nigeriji sam bio s devojkama, to nije sporno. Jednu sam upoznao na prijemu ambasade Vatikana, posluživala je goste. Ime njeno neću reći. Mlađa je od mene 50 godina. Dopala mi se. Dao sam joj vizitkartu, pozvala me je. U ambasadi sam imao policu punu mojih knjiga, vidi ona da nisam neki političar glupi, već uman čovek.

Kada je 2016. došlo vreme da se vratim u Srbiju, a nije to bilo zbog sekselencije, verujte, kažem joj da će mi trebati neko u kući da mi kuva, pere, pegla... Bila je tada na drugoj godini studija politehnike. Nije mogla da dobije vizu, imao sam velikih problema, pa je morala nešto da upiše. Mogla je da dobije vizu i ako bude moja žena, ali rano je za to. Tako je upisala Višu hotelijersku školu. Završila je tri godine, ostao joj je još francuski da položi. Pošto sam odgovoran i ozbiljan čovek, razmišljam šta ću da radim s njom. To me opterećuje, moram da mislim o njenoj budućnosti. Njen otac ima godina kao i ja, ona ima osmoro braće i sestara, i sad moram da je udam. Ima tu nekih sportista, Nigerijaca, njeni roditelji bi voleli da joj muž bude tamnoput.

O smrti

Smrt sam, definitivno, doživeo dva puta - na respiratoru s koronom. I vratio se. Levo od mene lekar tridesetak godina, desno doktor od 40. Umreše, a ja preživeh. Nema smrti bez sudnjega dana. Kad sam odvojen od respiratora, govorio sam da imam 70 godina. Stalno sam sebi davao deset godina manje. Nije mi jasno zašto, ali je tako.

O radosti života

Najveća radost su mi deca. Ljubav do smrti, to mogu samo deca. Svi su imali neke velike ljubavi, koje su trajale pet ili 50 godina, ali su se one ugasile. Sećate se lepih trenutaka s voljenom osobom, kako ste večerali, spavali, bili na letovanju... Ali da sa voljenom osobom imate dete je najlepše sećanje. Suočavanje s činjenicom da nema više onih koje volite mi je najveća tuga. Ali sve što se rodi mora da umre.

Za kraj života...

Do kraja života mi je ostalo da dovršim knjigu očevih tekstova, oko 130 sam ih našao, pisao ih je između dva rata. Hteo da napiše knjigu "Jugoslovenske tragedije", a ja sam dopisao i srpske tragedije.

Ako ima boga, pogledao me je s pacijentima. Verujem da se dobro dobrim vraća. Čuo sam da pacijenti kažu da Marić svakoga prima, da je Marić učinljiv čovek. To je divna reč i mnogo bih voleo da budem upamćen kao učinljiv čovek.

A kada me ne bude, ostaće moje knjige. Neko će verovatno da ih čita. Ako niko, onda bar moja deca.

Vuk Drašković, Danica Drašković
foto: Damir Dervišagić

LEČIO SAM DRAŠKOVIĆE I NIKOLIĆA

I NISU IZVRŠILI SAMOUBISTVO

Lečio sam i neke poznate političare, Vuka i Danicu Drašković, što su pisali mediji, pa mogu da kažem tu medicinsku tajnu. Lečio sam ih i nisu izvršili samoubistvo gladovanjem do smrti.

I kad je Tomislav Nikolić štrajkovao i glađu i žeđu, zvali su me. Naravno, dali su mu infuziju jer štrajk žeđu niko nije pokušao. Inače, za pet godina, koliko sam bio direktor klinike za psihijatriju, nijedan pacijent nije izvršio samoubistvo, što je uspeh.

LAUŠEVIĆU SMO DAVALI SAT DA VIDI ŽENU

žarko Laušević
foto: Dragana Udovičić

Tri puta sam bio u Hagu, to je velika čast. Veštačio sam Dražena Erdemovića, prvog optuženika u Hagu. Hrvat koji je sa Srbima bio u streljačkom vodu u Srebrenici. Navodno je streljao od deset ujutro do četiri po podne i ubio oko 700-800 ljudi. Pošto je moj otac streljan, jako me je zanimalo kako se ponaša čovek koga treba da streljaju - da li beži, plače, moli ili ima neke reči.

Veštačio sam i u slučaju Lauševića. Žarko je potegao pištolj, on to nije smeo da uradi, nije smeo tako da puca da dvojicu ubije. I za to je morao da odgovara. Kad je dolazio iz Crne Gore kod nas na veštačenje, bila mu je želja da dođe iz CZ sat ranije da vidi ženu. Trudili smo se da pomognemo koliko možemo.

Kurir.rs/ Jelena S. Spasić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja