Čudan je i neobičan put ovog folkera. Miloš Bojanić otpevao je veliki broj narodnjačkih hitova, ali se i danas, u svojoj sedamdeset prvoj, vodi jednom pesmom Dina Merlina.
Pevač voli da radi, da gradi, a najviše na svetu mrzi - jagode. Sve što je stekao u životu, sve kuće, dvorce, automobile... podeliće kako on misli da je najpoštenije.
Pa taj neki moj, kako ti kažeš, životni put... veoma je čudan. Tako da ga opišem. A šta ti je životni put? Od rođenja, pa do... Pa dosad! Rođen sam i odrastao u Ruhotini, to ti je moje detinjstvo, i evo me sad ovde, u Novom Sadu.
Moji su primetili da imam taj neki talenat za muziku još dok sam bio baš mali, a to se nekako poklopilo s pojavljivanjem prvih tranzistora. To deca danas i ne znaju šta je.
Kasetofon na prozoru
Moj jedan stric je radio u Sloveniji i doneo kasetofon u Ruhotinu. Čudo! Strina je kasetofon postavila na prozor, da svi čuju i vide da ona ima kasetofon, taman posla da neko u selu ne primeti. Tada je postojalo pet, možda šest pevača u celoj zemlji i ja sam za nedelju dana naučio sve te njihove pesme koje su se puštale na radiju. Šta sam ja imao tad, 15 ili 16 godina, i kad sam naučio sve te pesme, oni otkrili da imam sluha. Čujem ja tako Safeta, Nedeljka Bilkića, mog velikog idola... Dan-danas smo nas dvojica veliki prijatelji. Evo, sad da ga nazoveš i da ga pitaš ko njega najviše voli na estradi, on bi ti rekao: „Posle majke najviše me voli Miloš Bojanić!“ Stvarno je tako. Ali da ti se vratim na te moje početke, o Nedeljku mogu i neki drugi put... Uz taj kasetofon ja sam krenuo da pevam svuda, pa i po ulici. Kasnije sam otišao kod strica u Novi Sad i...
U šinobusu
Imao sam strica ovde u Novom Sadu, umro je pre dve godine... E, kada sam bio kod njega, jednom prilikom zapevam ti ja u šinobusu - šta ima veze, nije mene bilo sramota - okupili se ljudi oko mene i slušaju. Odjednom, dolazi jedan lepo obučen gospodin, tašna, kravata, u to vreme je to bilo fit, što se kaže... Pa onako lepo zalizana kosa, stavio neki gel da se sija, a maramica u džepu da se vidi elegancija. Priđe tako on meni i pita me znam li ovu, znam li onu... Pa jednu, pa drugu, pa treću pesmu... A ja sve znao! I u jednom trenutku vadi on i pokazuje mi neku legitimaciju na kojoj se nalazila njegova slika. Kaže, on je iz Radio Novog Sada. Kako je on to izgovorio, meni su se noge odsekle! Rekao mi je da ima svoj orkestar i pitao me da li bih ja pevao s njima na Vencu u jednom lepom odmaralištu... Gledam ja njega, pa mu kažem kako da pevam s njima kada nemam ni garderobu ni ništa, a on kaže da se ja ne brinem za to, da će me oni obući... Jaaaoooo! Pa ti ne možeš da shvatiš moju sreću! Ja Bosančić iz sela da pevam s njima?! Pa on je mene pozvao da ostvarim svoj san. Dođem ja tamo, dobijem odelo, sve, oni su svi bili sređeni. To je bio tamburaški orkestar, njegova braća su bila mnogo lepi ljudi, a i on je bio kao lutka. To je bila neka moja 18. godina. E, a od moje 15. ili 16. godine sam počeo da pevam po priredbama i takmičenjima koja su se organizovala. Osvajao sam sva prva mesta, to su bili ti neki moji počeci.
U vreme Jugoslavije
Lepo se živelo u vreme Jugoslavije, to je bio pravi život. Jedno veče, ja budem dovoljni hrabar i lud i ne odem kod strica, već s njima da sviram. Kada su oni počeli da sviraju, ja sam sedeo, a jedan uze mikrofon i najavi me ovako: „E, sada ćete da čujete novog Safeta Isovića!“ Pa ti ne možeš da shvatiš kako sam se ja tada osećao! Safet je bio pojam. Nisam imao tremu ni ništa, valjda sam mnogo želeo da uspem i voleo da pevam. Bio sam s njima jedno dva meseca.
Moram u vojsku...
Međutim, roditelji su mi javili da je stigao poziv i da moram u vojsku... Piiii, prekida se moja muzička karijera i ja odlazim u vojsku. Osećao sam se strašno u tom trenutku, ja sam sebe video na tom nekom putu... otkud znam. Pevao sam, imao platu, bakšiš, a što je najgore, tu su bile i devojčice okolo... Ispalo je kako je ispalo, posle vojske nikada nisam tražio muziku i kafanu, to mi je bilo nadohvat ruke.
Jedinac
Bio sam sin jedinac, moji roditelji su imali imanje, kuću, nisu bili siromašni, ali nisi ni meni dozvolili da idem u školu. Oni su hteli da ostanem na selu i budem poljoprivrednik. Oduvek sam znao da to ne želim, ali nisam smeo da pisnem do punoletstva i pre nego što odslužim vojsku. Kada sam se vratio, ja sam im rekao da idem kod strica u Novi Sad da se zaposlim, da radim i da upišem srednju školu. Nije im bilo pravo, ali sam došao ovde u Novi Sad kod strica i zaposlio se u „Neimaru“ kao fizički radnik. Bile su to teške tri godine, odustajanje od škole nije bila opcija. Bio sam hendikepiran time što nemam završenu srednju školu kao moji rođaci i generacija koja je već upisala fakultet. Ja sam svom ocu rekao: „Ti si poslednji poljoprivrednik u našem plemenu!“ Njega je to vređalo strašno, ali tako je i bilo.
Član Saveza komunista
Upisao sam četvorogodišnju saobraćajnu školu, nisam hteo trogodišnju, ali pošto sam radio i išao vanredno, ja sam gazio ispite i završio četiri godine škole za tri realne godine. Ovde sam slušao nastavu, a u Zemunu polagao ispite. To ti je bilo u vreme Tita, ti se sigurno ne sećaš tog lepog vremena. Tada nisi mogao, kao sada, da kupiš bilo koju diplomu i doktorat. Čim sam dobio diplomu iz srednje škole, hteo sam dalje i bolje, upisao sam fakultet. Kada sam završio srednju školu, više nisam bio fizički radnik. Jedan od organizatora iz kafane, koji me je jako dobro poznavao, predložio me je za firmu koja se tada otvarala, to je bio „Parking servis“. Organizator mi je tada pokazao oglas u novinama i rekao mi je kada i gde da odem, ali i kog direktora da tražim, da se na njega pozovem. Sav sam se izgubio i otišao na taj razgovor. Kaže on meni da donesem đačku knjižicu, ličnu kartu i člansku karticu Saveza komunista. Pošto nisam bio član, morao sam da se učlanim, što sam i uradio, i zaposlio se kao inspektor za saobraćaj.
Saobraćajni inspektor
Ja sam pored mog redovnog posla pevao po kafanama, po svadbama, svuda po Srbiji, a u isto vreme i polagao ispite. U „Parking servisu“ sam napredovao, bio sam prvi direktor te firme. Svakog petka sam krao taj jedan sat na poslu, izađem malo ranije i odem u Beč. Tamo sam pevao petak do četiri, subota do četiri, u nedelju uveče završim malo ranije da bih u ponedeljak bio na poslu. Dok sam radio kao saobraćajni inspektor, počeo sam da gradim svoju prvu kuću u Futogu. Pevao, putovao, radio u firmi, studirao i gradio... To je bilo ludilo, i nije mi bilo teško, jer sam znao da hoću da uspem. Moj prvi dvorac nastao je još dok sam bio student.
Otac i majka
Uuhhh... roditelji... Pogodila si me u srce, ali odlično pitanje... Moji roditelji... Šta da ti kažem, oni su otišli na onaj svet sa žalom što sam ja otišao od kuće. Nijednoj mojoj diplomi, niti pevanju, niti svim tim mojim pločama, kućama... ničemu se nisu obradovali. Nisam lak na suzama, ali ove uspomene ih izazivaju, izvini... Nikada se nisu obradovali, i to je nešto što ceo život nosim sa sobom. Kada god sam došao i rekao: „Doneo sam diplomu“, bilo je - pa dobro. Doneo sam prvu singlicu, oni kažu - pa dobro, pesma „Samo tako“ je ubila, bila ooogroooman hit, a oni su rekli - pa dobro... Na moju diplomu inženjera odgovor je bio - pa dobro. Nikada se nisu obradovali kako bih ja na njihovom mestu. Ja sam jedno seljačko dete; figurativno, otišao sam od ovaca, svirao sam frulu, koju i dan-danas sviram. Nikada se u svom životu nisam pokajao što sam otišao za svojim snovima, ali eto, dotakli smo se teme koja me ceo život tišti i boli.
Doca Ivanković
Odlazio sam često u Beč i tamo sam počeo da snimam. Jednom prilikom, kada sam se vratio, otišao sam da moje pesme čuje Dobrivoje Doca Ivanković, on je bio direktor PGP kog ne mogu a da ne spomenem. U to vreme PGP je bio pojam. Meni je Doca rekao: „Jao, bre, Mišo, pa ti pevaš odlično!“ i počeo da radi sa mnom. Uzeo je četiri moje pesme, napravio mi je još četiri i objavio moj prvi album. Kada sam ga snimio, uzeo sam godišnji odmor u firmi, jer me je Doca poslao u Pariz da pevam kod jednog njegovog prijatelja. U jednoj maloj kafanici u Parizu ja čujem pesmu „Samo tako“, ali u kolu, u skroz drugačijoj izvedbi. Ja sam nju čuo na svoj način neki, uzmem i snimim je na diktafon. Mi smo nju kasnije preradili. Mnogo sam ja učestvovao u stvaranju pesama kroz celu svoju karijeru, ali eto to je bog tako hteo i namestio.
Samo tako
Kada sam otišao u Beč, dam orkestru foršpil i otpevamo na moj način „Samo tako“, posle prve izvedbe tražili su pesmu još 20 puta. Meni je tada sve bilo jasno. Snimi moj jedan kolega to na vokmen i odnesemo Doci. On je imao njuh, stvorio je i Cecu i Marinka, Vesnu Zmijanac, Eru Ojdanića, mene... Oduševio se on pesmom i kada me je pitao čija je, ja kažem nemam pojma. On se zauzeo i saznao da je tu pesmu napravio Predrag Radovanović, ali ne kao pesmu za pevanje, već u manjim krugovima po Čačku se to sviralo u kolu posle nastupa. Zamolio ga je Doca, i Predrag je dozvolio, ja sam to obradio i snimio onako kako danas pesma zvuči. Na osnovu te pesme sam napravio revoluciju. To je bio moj drugi album, prvi album mi nije bio toliko popularan, sa „Samo tako“ je sve počelo. Mene su nakon te pesme zvali svaki dan, pošto nije bilo mobilnih telefona zvali su u firmu na telefon. Bilo me je više sramota da provodim tamo vreme na telefonu i koristim poziciju. Tada sam došao na raskršće kada moram da odlučim gde sada. Verovao sam u sebe i isplatilo se. Napustim firmu i nastavim muzičku karijeru. Sa pesmom „Oči zelene“ dobijam Oskar popularnosti, za koji mislim da je redak koji se regularno dobijao, ali i postajem pevač godine.
Bosna, Srbija, svet
Bosnu ja volim iznad svega, ali je za mene Bosna i tada bila... Nije bila zemlja u kojoj sam video perspektivu. Imao sam viziju, meni je Srbija uvek bila majka. Ja imam neograničeni boravak u Nemačkoj, u Americi, imam i njihove vozačke dozvole, ja mogu na bilo kojoj tački sveta da živim, ali volim moj Novi Sad, ovde mi je dom. Kao i na svakom poslu, ti kada radiš, onda i zaradiš, ali meni pesma nije donela samo novac, ona mi je omogućila da proputujem ceo svet. Ja znam u celoj Evropi gde se koji radar nalazi, veruj mi.
Prva supruga Dragica
Eh... nas dvoje, dva Bosančića... Videli se u kafani i ja joj rekao: „Ja bih voleo da ti budeš moja žena.“ Tako je i bilo, i posle pet dana mi smo se venčali. Ja sam najluđi čovek na svetu, koji se ženi na brzinu. Ma kakva ljubav na prvi pogled, ja ne znam sada šta je to bilo. To je bilo sviđanje na prvi pogled. Kako čovek da se zaljubi za pet dana, pa to je nemoguće, ja sam budala. Nisam ja a njom bio 24 sata, mi nismo spavali zajedno, ona je nevina ušla u taj brak. Mi smo bili balavci, Dragica 18, a ja 22 godine. Ona mene nikada nije sputavala, uvek me u svemu pratila. Za naš raskid mislim da je najveći krivac baš tih pet dana, nismo se dovoljno upoznali. Mi smo se sporazumno razveli, sve smo se dogovorili. Podelili smo imovinu. Ja sam tada imao dve kuće ovde, kuću na moru i jedan biznis - pekaru. Ona je uzela te dve kuće i pekaru, meni je ostala kuća na moru i nastavio sam dalje. Mi se nikada nismo posvađali, naša deca nikada nisu čula da se mi raspravljamo. E sada, moram da priznam da je bilo malo problema kada sam se drugi put oženio, ženska sujeta je proradila.
Moj životni saputnik, moja Branka
Četiri godine sam bio slobodan, gradio sam jedan dvorac, radio punom parom, nastupao... Posvetio sam se svim tim nekim stvarima, a onda sam upoznao moju Branku, s njom je prošlo više vremena nego s Dragicom, 15 dana. Branku i mene niko drugi nije spojio nego sam Gospod bog. Meni je njena jedna prijateljica pričala o njoj, znaš već kako idu te ženske priče... Lepa je, dobra je, isto Bosančica, ali sam ja tada bio u nekom svom drugom filmu. Kada sam imao jednu nesreću, sve se promenilo, otišao sam pod Ostrog i krenuo je novi život. Jedno veče u četiri ujutro, kada sam se vratio sa svirke, ta moja komšinica me čuje i ja je tada pitam za Branku. Ona nije htela da je zove toliko kasno, ali sam ja okrenuo. U četiri ujutro! Rekao sam joj da mi je Verica pričala o njoj, da je lepa, i kažem joj da bih želeo da je upoznam. Meni je ostao njen broj i mi smo kontaktirali dve nedelje tako, bez da smo se upoznali. Ja sam tada osetio da je proradila neka hemija, bar s moje strane. Kroz priču sam shvatio da mi drži pažnju. Odem ja u Pazovu, gde je ona živela i radila, i kad sam je video, nisam mogao da ugasim kola. Jednostavno nisam umeo u tom trenutku. Prelepa crnka u belim klompama me sačekala, moja životna saputnica Branka. Mi smo sedeli ceo dan i pričali, i ja joj kažem: „Jao, devojko moja, ti da imaš deset godina više, ja bih tebe odmah uzeo za ruku i oženio!“
Ostala je
Ona je tu noć - sudbina ili šta li je već - zaglavila na operaciji slepog creva, ja sam otišao na more i ponudio joj da dođe da se oporavi kod mene. Ja sam njoj tu ranicu prskao, previjao, spremao joj čorbice od ribe. Proveli smo na moru 15 predivnih dana. Vratio sam nju u Pazovu, ja u Novi Sad. Bacio sam se s radnikom na mešalicu da završim gradnju kuće. Ona je došla kod mene u tu kuću i proveli smo noć zajedno. Imali smo samo jedan krevet, kupali smo se kod mog sadašnjeg kuma. To veče sam ja njoj rekao da ne ide nigde i da ostane da živi sa mnom. Neka budemo zajedno i tri, šest meseci, objasnio sam joj da ćemo podvući liniju i napraviti matematiku. Rekao sam joj da sa mnom ne može da propadne. Tako smo mi počeli i evo, 21 godinu nikada nije bilo da smo posvađani ili da ne pričamo pet minuta. Cela moja familija ju je prihvatila, moju decu je poštovala, jedino nisam uspeo s bivšom ženom da je spojim, jer je Dragica na početku nešto izvređala.
Moja Cvijeta, moja najveća bol u životu
Rođena sestra mi je mlada umrla, u 48. godini. Ona je bila udata u komšiluku u Bosni, u blizini moje kuće. Samo je pala kao pokošena, ne volim o tome ni da pričam... To je bio veliki šok za moju porodicu, moja majka se nikada više nije nasmejala otkad se to dogodilo. Gubitak sestre, uhh... Ne znam kako sestra voli sestru, ali ljubav sestre prema bratu je nešto najlepše na svetu. Od moje sestre imam tri ćerke, one su moja duša. U njima vidim tu ljubav i nežnost koju muško dete nikada ne može da ti pruži. Moja sestra je umela da sedne kod tate ili mene, pa nas ljubi, mazi, pruža nam ljubav kakvu dečaci ne znaju... Nije ona mene volela više nego ja nju, to je glupo govoriti, ali kada ona mene poljubi u oko... I sada osećam taj poljubac, tu nežnost. Definitivno je njena smrt najteži trenutak u mom životu. Bol za mojom sestrom nikada neće proći. Ona se zvala Cvijeta, po našoj baki koju ne pamtimo, ali mo smo je svi zvali Lela. Ona je samo dve godine bila mlađa od mene. Jednom je došla da je vodim kod lekara, i sedimo mi u čekaonici i prozivaju tri puta Bojanić Cvijetu, mi sedimo pričamo i ne konstatujemo. Kada se sestra razdrala: „Ima li ovde Bojanića“, mi shvatimo da ona proziva moju Lelu.
Ćerka neostvarena želja
Mnogo sam želeo treće dete, želeo sam devojčicu. Branka i ja smo hteli da imamo dete, ali nažalost, ćerka mi je ostala neostvarena želja. Još s Dragicom sam želeo još jedno dete, po mogućstvu devojčicu, ali eto... Ne bih da detaljišem o tome. Posle sam se ponadao sad će mlada žena da mi rodi još dece i jednu devojčicu, ali eto, ostade mi ćerka neostvarena želja... Muško je muško... Od Baneta i Mikice imam šestoro unučića, ali moje unuke mene kada zagrle i poljube, ja osetim to što mi je falilo ceo život.
Žalim što...
Videla si šta sam sve napravio roditeljima u Ruhotini. Kada sam sagradio onaj dvorac, moja majka je rekla da joj treba i jedna mala kuća, napravio sam je. Sve sam im pružio i obezbedio, ali ih nisam redovno viđao. Sve je to moj stil, sve sam ja to njima radio s ljubavlju, ali sam mnogo vremena bacio, a mogao sam da ga provedem s njima. Moja majka je uvek govorila: „Dođi, sine, da te majka vidi dok je živa, posle mi nemoj dolaziti na groblje. Tamo ti ja ništa ne mogu pomoći i reći.“ Bila je u pravu, sada mi je žao, kajem se što sam protraćio vreme koje sam mogao s njima da provedem. To je nešto što nosim kao veliki greh i ne mogu protiv toga, to me i dan-danas izjeda. Kao vernik, priznajem da sam se ogrešio, džabe sve pare i dvorci kada im nisam vreme posvetio.
Božja kazna
Da li me je stigla kazna? Pomislio sam dosta puta u životu da me Bog možda kažnjava. Napustio sam kuću i očevo ognjište, a sada moji sinovi žive daleko. Međutim, nije tako, nije isto. Ja sam svoje sinove podržao, radovao se njihovom uspehu i toj borbi za egzistenciju. Deca treba da budu samostalna. Nije mi lako, ja moju decu viđam jednom godišnje, sreća pa postoji internet i ti video-pozivi, ali to nije to kao kada ti sedneš s nekim, razgovaraš uz piće, pa se nasmeješ, zagrliš....
Ja kao dete
Mali Miloš? Misliš, kakav sam bio kao dete? Otkud ti sad to?! Pa... bio sam pozitivan đavo, kakav sam i dan-danas. Ja sam od svoje desete godine počeo da radim s roditeljima na njivi. Mi smo imali zidanu kuću, u to vreme su to imali samo bogataši. Mene je deda čekao da se vratim iz škole i ujutro odmah na njivu. Cela moja porodica je bila vredna, to su bili pošteni ljudi, domaćini, i hvala im što su mi stvorili tu radnu naviku. Ne mogu da kažem da sam imao neko prelepo detinjstvo, jer se puno radilo, ali bilo je dobro. Evo, da znaš i ovo: najviše na svetu mrzim jagode. Mi smo imali polje jagoda u blizini igrališta gde su se deca igrala. Dok ja berem jagode, čujem vrisku razigrane dece s terena. Nama je to bio prihod, imali smo dosta jagoda od kojih smo zarađivali i svi smo morali da radimo na tim poljima. Malo sam bio ljut, čujem njih da se smeju i igraju, a ja berem jagode.
Šta ostaje iza mene
Šta bih voleo da bude kada mene ne bude? Mala, ovo je još jedno opasno pitanje! Prvo što bih voleo, i srećan sam što je sada tako, jeste da moji sinovi nastave ovako lepo da se slažu. Oni su prava braća i znam da njihov odnos ne može niko, nijedna žena, nijedan čovek na ovom svetu, da poremeti. Oni su ostvarili dobar odnos s Brankom, voleo bih da tako ostane, ja ću se truditi da to tako ostane. Najveći problem je podela imovine, ne mogu ja ovu kuću da seckam na tri dela. Tu moram napraviti nekog reda, ako me pitaš kako ću, ne znam. Moraću nešto da presečem i napravim, videćemo. Njih posmatram kao moje troje dece prema kojima imam obavezu. Niko nije svoje poneo u grob, pa neću ni ja. Trudio sam se da napravim i steknem, podeliću im da svi imaju nešto od mene da lepo žive. Ljubav, slogu i zdravlje bih voleo da sačuvaju. Želim da posle mene budu zdravi i srećni, da budu kao ja, ja nikada nisam znao za bolest. Ne mora niko da se razbacuje milionima i kamionima, ali da lepo žive. Danas imam 71 godinu i slobodno mogu da kažem da je Dino Merlin lepo otpevao ono: „Nije sreća para puna vreća, to znaju oni što je imaju.“ Ja se vodim tom pesmom, ona mi je vodilja. Džaba im sve bogatstvo ovog sveta ako su nesrećni i nisu složni.
Kurir.rs/Ana Denda
NE PROPUSTITE
Bonus video:
