Gost Svetislava Basare u emisiji Crveni karton na Kurir televiziji bio je novinar i politikolog Cvijetin Milivojević.
Početak razgovora odnosio se na čuvenu Osmu senicu KPS i istorijski obračun Slobodana Miloševića sa Ivanom Stambolićem. Autora i voditeljja Svetislava Basaru interesovala je uloga Dragiše Buce Pavlovića, koji je bio oponent Miloševiću i njegovoj struji.
- Učesnici Osme sednice, neki od njih su i danas živi, iako su bili najbliži saradnici Miloševića, do poslednjeg trenutka bili su na strani Stambolića, Buce Pavlovića i te ekipe. Milošević je bio tehno menadžer, centralni deo tehničkog komiteta su bili njegovi ljudi i ishod glasanja nije mogao da bude drugačiji. Čini mi se, čitajući pokojnog Stambolića i razgovarajući s pokojnim Bucom Pavlovićem, da je razlika bila u brzini. Buca je poentirao "ako želite olako obećanu brzinu, onda koristite neke metode koji ne mogu da se nazovu demokratskim". Suštinski, pobeda Miloševića se zasnivala na tome. Dragan Tomić iz Simpa je do poslednjeg trenutka bio na strani Stambolića, on je prešao na Miloševićevu stranu kad je glasanje obavljeno. Većina tih menadžera socijalističkih preduzeća su na taj način rezonovali, čekali su da vide ko će da pobedi, da stanu uz njega.
Koliki je udeo Miloševićeve odgovornosti u olako obećanoj brzini, a kolika je odgovornost duboke čaršije, Udbe, crkve, SANU, koji kreiraju javno mnjenje u Srbiji?
- U tom trenutku je uticaj te duboke čaršije na tadašnji Kitaj Gorod koji je bio sasvim veći nego potonji, kada ni uticaj Dobrice Ćosića nije bio ozbiljan. Bio je od obelodanjivanja memoranduma SANU. To govorim kao čovek koji ima malo nacionalniji stav od tebe. Niko od onih koji je imao nacionalniji stav nije bio za Miloševića, niko normalan. Za njega su navijali oni koji su čežnjivo gledali ne na krst, nego na petokraku u Kremlju. Milošević nije bio nikakav državnik ni vizionar, sve je bila improvizacija, pod uticajem njegove supruge, koja je imala ideološke stanovište, koju mogu da opravdamav s ljudskog stanovištva, ali on je bio čovek koji je odlučivao o nažim životima i sudbinama, o raspadu te velike zemlje i presudio je njen uticaj. Mi smo se krajem 89. kladili na Čaušeskua, kada je izbila revolucija u Rumuniji. Do poslednjeg trenutka kladili smo se na komuniste u Rusiji iako je Jeljcin već uveliko bio vladar te zemlje. Milošević uopšte nije bio nacionalista, kakav crni Velikosrbin. Išao je korak napred, dva koraka nazad i Srbija se nije spremala za nešto. Čak su i tokom 90-ih računali na opstanak tadašnje Jugoslavije. Tek kasnije kad ulazimo u rat, dolazimo do priče velike Srbije. Milošević je to čuo od nacionalnig jezgra u SANU, ali taj glas je izašao na drugo uvo i preovladalo je mišljenje Mirjane Marković. Milošević je bio nesrećan državnik, nesrećan političar i njegov kraj je takav kakav jeste.
Imao je Milošević šumove između dva uveta, a zbog tih glasova iz SANU približio se Ćosiću koji je bio blizak sa Udbom.
- U tom smislu se možemo složiti. Gledao sam intervju Gorana Milića sa Milanom Kučanom, jedinim preživelim iz te generacije šestorke koja je napravila šavove po kojima se raspala Jugoslavija. Bio sam šokiran sa koliko on lepih reči govori o Jugoslaviji. O poziciji Slovenije u Jugoslaviji. On govori da je Slovenija bila Evropa za Jugoslaviju, da je bila lider, a da nikad neće biti lider u EU. Iz njegovih tadašnjih političkih poteza, sećam se ideje o konfederaciji na ekonomskom principu, što srpsku stranu nije zadovoljavalo, bilo je mnogo razumnih poteza. Milošević je došao iz privrede, iako je Udba nameštala direktore preduzeća, pa i Stambolića za direktora Tehnogasa. Ali neko ko je došao iz bankarskog sektora, ko je video Ameriku mnogo puta, bilo je čudno da se u ideološkom smislu nije priomenio i ostao poslednji komunista, lenjinista u Evropi. Ne volim teorije zavere, više mislim da je reč o njegovom osećaju da može sve, a iza toga je bio skroman kapacitet. I državnički i politički.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
