KO JE BIO POLJAK O KOJEM DANAS PRIČA CELA SRBIJA Pegavac kosio srpsku vojsku, a onda se ON POJAVIO! Sve počelo u valjevskom kafiću

Kada je vojvoda i srpski vojskovođa iz Velkog rata, Živojin Mišić raskopčao uniformu i podvrnuo rukav majice, proleća 1917. godine, nad njim je stajao Ludvik Hiršfeld, Poljak, u čijim rukama je stajao špric sa vakcinom koja je štitila od trbušnog tifusa, kolere i paratifusa A, B i C. Vakcinom, kojom je kasnije Hiršfeld vakcinisao još 111.000 vojnika koji su godinu dana kasnije probili Solunski front, ulazeći u istoriju ratovanja, a i medicine.

"Pošaljite me tamo gde je najgore"

Koliko je situacija bila alarmantna, govore same brojke, odnosno činjenica da je tokom epidemije tifusa, Srbija izgubila 28 posto ljudi, te i reči pukovnika dr Vilijema Hantera koji je epidemiju pegavog tifusa u Srbiji, opisao sledećim rečima: "najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji".

Sa predznanjem koliko je situacija u Srbiji ozbiljna, tada mlad, tridesetogodišnji lekar iz Poljske, imao je jedan zahtev - da ide tamo gde se nalazi žarište „glavni centar za razboljevanje i umiranje“, Valjevo. Naime, u gradu na Kolubari od tifusa, smrtno je stradalo 3.500 ljudi, 4.000 civila i 16 lekara.

Čim je došao, edukovao je lekare o najnovijim saznanjima na polju borbe protiv tifusa, te je angažovao i lokalne limare koji su radili na pravljenju komora za dezinfekciju. Ubrzo mu se pridružila i njegova supruga Hana. Kada je epidemija okončana, u periodu od maja do oktobra ratne 1915. godine, radio je kao bakteriolog u našoj vojsci, razvijajući vakcinu koja će uticati na sva tri vida tifusa.

Povlačenje sa srpskom vojskom preko Albanije

U tom istraživanju, u oktobru 1915. godine, prekinuo ga je napad Austrougara i saveznika, Iako je mogao da se povuče iz zemlje, rešio je da prati evakuaciju Valjevske bolnice i golgotu srpskog naroda - povlačeći se zajedno sa njima preko Albanije.

"Mi smo vojnici u vašoj službi. U sreći i nesreći. Ukoliko poginemo, onda je to za dobru stvar.“, bile su reči kojima je bračni par Hiršfeld nastupio pred našim državnicima i vojskovođama.

Sa našom vojskom i narodom, razmimoišli su se u Albaniji, odakle su otišli za Švajcarsku gde je raširio reč o tome sa kakvim mukama i golgotama se suočavao naš narod. Zbog celokupne situacije sa tifusom među našom vojskom, Vrhovna komanda je obrazovala Srpsku bakteriološku laboratoriju, a sa njenim osnivanjem, upućena je poruka i dr Hiršfeldu. Kratka i jasna - potrebni ste nam, hitno dođite. Uz to, upućena mu je i molba da u Švajcarskoj nabavi svu potrebnu opremu za rad laboratorije.

U Solunu, 1916. godine, Hiršfeld je izolovao iz krvi jednog vojnika do tada nepoznati soj paratifusa, a novu bakteriju nazvao Bacillus paratyphi C. Danas se ovaj izazivač paratifusa naziva Salmonella hirszfeldi.

Međutim, u taboru naše vojske, susreo se sa još jednim, možda i opasnijim problemom - nepoverenjem vojnika. Naime, u to vreme, srpska vojska se vakcinisala francuskom vakcinom protiv tifusa, ali bilo je kontraindikacija.

"Nekoliko starijih ljudi je umrlo. Vojska se pobunila i komande su obavestile generalštab da neće da dozvole vakcinaciju. Osim toga, vakcina nije sadržavala paratifus C, koji Francuzi još nisu poznavali" napisao je doktor Hiršfeld u knjizi „Istorija jednog života“.

"Kad je napravite, ja ću prvi da se vakcinišem"

Ovde se vraćamo na početak teksta i vojvodu Živojina Mišića. Dr Hiršfeld je predočio vojvodi kako on može da napravi petovalentnu vakcinu koja će štititi vojnike od opasnih zaraza, ali da je problem nepoverenje vojske. Vojvoda je tada dao reč da će on to rešiti i to kroz lični primer - prvi će je primiti kada za to dođe vreme, odnosno, kada vakcina bude završena.

Rečeno - učinjeno. Bilo je proleće 1917. godine, kada je u improvizovanoj, skučenoj laboratoriji bakteriolog iz Poljske uspeo da napravi vakcinu koja je štitila od trbušnog tifusa, kolere i paratifusa A, B i C.

Vojvoda Živojin Mišić je održao svoju reč, a njegov primer je sledilo 110.000 vojnika. Nakon toga, sve je istorija, Srpski vojnik je "pregazio" Solunski front i junački oslobodio svoju zemlju. Tifus nije prenet nazad na teritoriju slobodne zemlje, samo zahvaljujući njemu i vakcini.

Orden belog orla

Ipak, njegove zasluge ne staju sa vakcinom. Naime, dr Hišfeld je u to doba bio i jedan od vodećih stručnjaka na temu krvnih grupa, te je, naša vojska bila jedna od prvih u svetu koja je koristila transfuziju krvi.

U znak zahvalnosti za sve što je učinio, 1918. godine, po oslobađanju, postavljen je za šefa bakteriološkog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu. Lovorikama i nagradama ni tu nije bio kraj, te je iste godine dobio i čin počasnog pukovnika Srpske vojske, a odlikovan je i Ordenom Svetog Save trećeg reda.

Nakon devet godina, na svečanosti u Zagrebu, 1928., odlikovan je i Ordenom belog orla.

U periodu mira između dva Svetska rata, dr Hišfeld se nalazio na čelu Istituta za istraživanja seruma i vakcina u Varšavi, kasnije Odeljenja za bakteriologiju i eksperimentalnu medicinu u Nacionalnom institutu za higijenu, a paralelno je obavljao i dužnost vanrednog profesora univerziteta u Varšavi, gde je 1931. postao i redovni profesor. sve do početka Drugog svetskog rata, radio je na izučavanju kancerogenih antigena, što je kasnije bila osnova u savremenoj terapiji lečenja raka. Supruga Hana, takođe je profesionalno rasla, i bila je načelnica Pedijatrijske klinike univerziteta u Varšavi.

Život u getu i smrt ćerke

Imali su jedno dete. ćerku Mariju. Sve do 1939. godine, zajedno su uređivali medicinske časopise tog doba.

A onda je došao Hitler...

Kada je nacistička Nemačka osvojila Poljsku, zbog svog Jevrejskog porekla, i doktor i njegova supruga, iako katolkinja, zbačeni su sa svih funkcija. U narednih šest godina, porodica Hiršfeld prošla je pravu golgotu.

Budući da je odbio da se preseli u neku drugu državu, februara 1941. godine, sa suprugom i ćerkom, poslat je da živi u Varšavski geto. Godinu dana kasnije, 1942., usledilo je rasformiranje geta, što je značilo jedno smrt za nekoliko hiljada Jevreja.

Doktor Hiršfeld je uspeo da nabavi lažna dokumenta i pobegne iz geta, ali zla kob se ipak obrušila na njegovu porodicu. Marija, njegova ćerka, preminula je od posledica tuberkoloze, a još veća tuga roditelja, krila se u činjenici da je morala biti sahranjena pod lažnim imenom.

Dekan fakulteta

Ipak, supruga i on su dočekali pobedu nad nacizmom. Sloboda ih je sačekala u mestu Lublin, odakle su otišli za Vroclav. U oba grada su po oslobođenju radili na medicinskim fakultetima, a dr Ludvik je dočekao da u Varšavi postane i dekan. Nakon devet godina, osnovao je Institut za imunologiju i eksperimentalnu medicinu. Nažalost, iste godine, 4. marta 1954., preminuo je od posledica srčanog udara.

Tokom sedamdeset godina života i više decenija uspešne karijere, ostavio je u amanet budućim pokolenjima mnogo. Znanje je pretočio i u naučne radove, njih 400, na maternjem, te i na jezicima zapadnog sveta. U autobiografiji "Istorija jednog života" opisao je sećanja na godine života pod nacistima, a dotakao se i perioda koji je proveo u Srbiji.

„Nije tamo bilo raskoši švajcarske klinike, ali je u nama treperila neka snažna nota bratstva. Ni za trenutak nismo zažalili dobrovoljno napuštene švajcarske palate.“, zapisao je doktor koji je zadužio srpsku vojsku, ali i čitav svet.

U znak sećanja na njega i njegovu povezanost sa našim narodom, u parku Srpskog lekarskog društva, koji se nalazi u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona, nalazi se i spomenik, podignut njemu u čast.

Da se pamti i ne zaboravi, danas možda više, nego ikada.

Kurir.rs/Blic

Preneo: M. N.