S velikom glumicom nema malih tema. S guštom se vodio razgovor o ulogama, ali i o kuvanju, ručnim radovima, prirodi, lepotama življenja. Kako nam se približava Uskrs, kaže da stalno smišlja nove tehnike da oboji jaja, a ove godine spremila je nešto novo.
Kragujevčanka i beogradska dama, Gorica Popović je lice koje ćemo mnogo gledati ove godine. Za takve kao ona penzija ne važi, ona ide iz uloge u ulogu. Kaže da je motivišu velika želja za radom i snaga da sve to odradi. Mnogo putuje s pozorištem, a upravo je bila u Crnoj Gori.
Da li ste tamo poslovno ili se odmarate?
- Atelje 212 gostuje s predstavom "Lažljivica" Nikolaja Koljade. Trebalo je da nastupimo u Grad teatru, ali pošto Budva nema adekvatnu salu, odigraćemo dve predstave u Petrovcu. U pitanju je mala komedija koju igramo Seka Sablić i ja, a reditelj je Stefan Sabljić. Premijeru smo imali još pre korone, ali kako se sve istumbalo što se tiče pozorišta, igrali smo je samo povremeno. Ipak, stigli smo s "Lažljivicom" i u Beč, a odnedavno je prikazujemo i na maloj sceni "Petar Kralj".
Ipak ste na moru, pa mora da je lepo?
- Jako se radujem. Dozvolila sam sebi luksuz da dođem autom, povedem sa sobom svoju kumu Bilju Krstić kako bismo provele nekoliko dana na moru. Spojila sam poslovno i privatno. Vreme je divno, bistro, danas će biti 19 stepeni. Već smo prošetale obalom, naiđe tek poneki turista, a hotel je božanstven.
Pomenuli smo koronu. Kako ste prošli u pandemiji?
- Prošli smo tako što smo je prošle godine u avgustu preležali i suprug i ja. Kad je krenulo zatvaranje, odmah smo otišli u našu kuću na Srebrnom jezeru. Tamo nam je bilo divno, bili smo u prirodi i išli samo u neophodne nabavke. Ali čim je došlo leto, bili smo na moru, a onda je moj suprug otputovao u Italiju jer svira s Kusturicom u No smoking orkestru. Izgleda da nam je on odande doneo virus. Nismo imali najteže posledice, ali nisu bile ni najlakše. Imali smo temperaturu, malaksalost, gubitak čula mirisa i ukusa. Srećom, nismo dobili upalu pluća. Dve nedelje smo bili kao stvari, van stroja, iako smo bili vakcinisani sa dve doze. Ali prošlo je i nadam se da je iza nas.
Vas zovu na sve strane iako ste u penziji. I u malim ulogama ukradete šou u svakoj sceni. Da li je bolje kad je posla previše ili kad ga je malo?
- Suprug mi često kaže: "Dosta više! Odbij, otkaži!" Ali ja volim da radim! Imam energije - za sada. Mada, ima tu raznih sitnih bolesti... Pritisak, malo šećer, ovo-ono. Ipak se upuštam u projekte. Otišla sam u penziju, a i dalje imam pet naslova u Ateljeu, puno snimam, završila sam dve serije. Jedna je nova sezona "Klana", a druga 50 epizoda serije "Zbornica", koju jedva čekam da gledam jer je jako slatka i simpatična. A čeka me snimanje još dve serije. Eto, to su planovi...
ZABORAVLJENI
Zbog korone smo izgubili mnogo vaših kolega, nedavno je preminula glumica Snežana Nikšić. Kao i Radmila Andrić, neke velike glumice odlaze nekako u tišini. - Nažalost, kad pitam neke mlade glumce o našim starijim važnim kolegama, ne znaju im imena. Pitaju: "Ko je to?" Snežanu Nikšić sam jako volela, radile smo zajedno, znam njenu ćerku. Veliki deo vremena provodila je na Tari, ali, eto, zarazila se. Divna glumica, osoba, prelepa žena, umetnički direktor festivala u Nišu, sa suprugom Ljubom Tadićem pokrenula je pozorište Magaza... Žao mi je što poslednjih godina nije bila prisutnija.
Mnogi ljudi su teško podneli boravak u kući tokom izolacije. Vi ste osoba s mnogo hobija. Je li i vama bilo teško?
- Ma kakvi. Bili smo u prirodi, šetali. Priroda hrani dušu i telo. Plus, imam i te brojne hobije: i vezem, i šijem, pravim pačvork, slikam na drvetu... Onda volim i da kuvam. Mesila sam u koroni što dugo nisam, recimo uštipke. Zatim imamo tri psa s kojima se ludo zabavljamo. Najzad, tu je i džakuzi u dvorištu pa smo se za Novu godinu kupali u vodi temperature 35 stepeni. Mnogo sam i čitala. Prosto - sačuvali smo se od te teskobe. A dosta su pomogle i društvene mreže. Povezala sam se s ljudima s kojima nisam bila u kontaktu, s mnogima iz mog Kragujevca. Na Vajberu je bilo toliko duhovitih stvari, pameti, šala... Sve je to hranilo duh. A sada se polako sve vraća u normalu.
Imate li još koga u Kragujevcu?
- Ostala su mi tamo dva brata od ujaka i mnogo prijatelja. Sada smo u kontaktu. Retko idem, gostujem s pozorištem i tada se vidim s dragim ljudima. Ipak sam tamo provela prvih 18 godina života.
Kakvi ste privatno? Opušteni, raspoloženi?
- Da. I to zahvaljujući mojoj porodici koja je bila takva. Otac, stric i pokojni brat bavili su se slikarstvom. Svi smo otišli na tu umetničku stranu. Sebe bih opisala kao nekoga ko ima veliku energiju i radost življenja. Zaista, retko potonem. Naravno, kada imate gubitak u porodici, to je jako teško. Posebno sam teško podnela odlazak starijeg brata, i roditelja. Mi smo bili srećna porodica. Puno smo putovali. Moj otac je bio strastveni pecaroš, pa smo odlazili do raznih reka... Drže me ta razna interesovanja, kontakti i taj moj glumački posao. Volim da sam vedra. Volim da gledam napred. Znate, često uveče, kad legnete, vraćaju vam se neke slike iz prošlih vremena, a to nije uvek prijatno.
Šta radite tada?
- Tada zamišljam jednu divnu livadu. Imam fotografiju iz detinjstva, na Pešterskoj visoravni. Tamo je bila livada puna belih rada, divljih margarita. Na toj slici sam s mamom. Sedimo u tim belim radama, vide nam se samo glave. To je toliko lepa slika da u noćnoj samoći volim da zamišljam livadu belih rada. Onda krenu planovi kroz glavu - šta ću sutra, šta ću da sašijem, skuvam... Nije to lako, ali nije površno i nije lažno.
Šta slikate?
- Slikam na drvetu, obično upotrebne predmete: ogledala, daske za seckanje, razne kutije. U pačvorku radim prekrivače, jastučiće, stolnjake, nadstolnjake. Pačvork je tehnika koja ima beskrajno mnogo rešenja, a mašta može čudo da napravi. Moja radna soba je nakrcana materijalima, koncima, tračicama... Nedavno sam uradila divan prekrivač za jednog dečkića koji živi u Nemačkoj. To me odmara. Leti na plažu nosim platno i vezem. Mnoge bodove naučila sam na internetu. Preporučila bih mladim devojkama da se bace na ručni rad, kreativno je i zanimljivo.
Kako bi narod rekao, da rade nešto "u ruke".
- Jeste! Kako kaže moja dobra drugarica Tanja Bošković, koja je takođe vrlo vredna, kreativna i zna svašta, ženske ruke nikad ne treba da miruju!
Skupoća je velika, na ženama je teret da kuvaju kod kuće ako žele zdravlje porodici. Kako vi kombinujete stare recepte s novim?
- Moj muž je vegan i mi smo sada čudna porodica. On već osmu godinu ne jede ništa životinjskog porekla. Volim tradicionalnu kuhinju, ali - sve manje kuvam. Kad pravim proslave, onda se bacim na kuvanje i volim da smišljam recepte. Sad za muža smišljam razne veganske torte koje su vrlo zanimljive. Kačim to na Instagram, pa mi traže recepte... U principu, generalno se manje kuva, mnogo se naručuje, restorani su kvalitetni, menjaju se vremena. Ali ja volim da ostanem i u tradicionalnim vremenima.
Ide nam Uskrs. Kako ćete ofarbati jaja?
- Stalno jurim neke nove tehnike. Moja baka po ocu farbala je jaja voskom. To još nisam savladala. Izbegavam veštačke boje. Prošle godine sam otkrila kako su divne plavozelene boje jaja koja se boje u plavom kupusu. Ove godine ću da probam šafran, donela sam ga iz Dubaija. On daje divnu žutu boju jajima. A volim za Uskrs da napravim i jagnjeću sarmicu!
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
