Proslavljeni glumac i muzičar Rade Šerbedžija sa svojim bendom "Zapadní kolodvor" održaće koncert pod nazivom "Ne okreći se, sine" 17. juna u Botaničkoj bašti.
Prošle godine je prvi put održao koncert u Beogradu na otvorenom, a prostor ispred Staklene bašte je bio prepun, pa je poželeo ponovo da nastupi na istom mestu. Ovih dana vreme provodi u Beogradu, pa je to bila prilika za intervju, a Rade emotvno priča o muzičkim počecima sa Arsenom Dedićem, o prijateljima kojih više nema, o duhovno bogatstvu, o svetu u sadašnjosti i strahu za budućnost.
- U Beogradu sam trenutno, gdje moja Lenka radi predstavu u Beogradskom Dramskom pozorištu "Tramvaj zvan želja", Tenesi Vilijamsa, a ja je pazim, hranim i lutam Jovanovom, Jevremovom i ulicom Strahinjića Bana, ispitujući divne restorane i barove - ističe Rade Šerbedžija na početku intervjua za Blic.
Ponovo se vraćate u Botaničku baštu, prostor jedinstvenog ugođaja. Podseća li vas taj ambijent i na Brione?
- Ne bih mogao reći da postoji neka sličnost. Pre svega Botanička bašta u Beogradu je, kako joj i samo ime kaže, jedna velika bašta sa primercima raznoraznog drveća i cveća. Tu je i čuvena Pančićeva Omorika. I bašta je uistinu prekrasna i veoma podatna za razne kulturne događaje.. Ali Brijuni su veliki Nacionalni park, a otok Mali Brijun, gde mi igramo naše predstave je jedinstven u svojoj prirodnoj lepoti sa prekrasnom Austrougarskom vojnom tvrđavom Minor, na kojoj smo mi napravili naše pozorište Uliks.
- Aktuelni album "Ne okreći se, sine" sastavljen je od plejade autora, kakvom se malo ko može danas pohvaliti. Jesu li nove pesme (ili one stare u novim aranžma- nima) našle put do publike ili na koncertima bolje prolaze one koje su godinama nezaobilazni deo vašeg repertoara?
- Pa sve je to jedan lepi spoj starih i novih pesama. Tu su i veliki hitovi Arsena Dedića, Zlaje Arslanagića, Novkovića, Kemala Montena... Ali tu su i moje pesme na koje sam već navikao svoju publiku...
Ne krijete da vas je u svet muzike uveo Arsen Dedić. Koje zajedničke nastupe, druženja pamtite?
- Oh... Arsen i ja smo se družili celi naš život. Koliko samo nezaboravnih koncerata... Kad se setim samo Doma sindikata u Beogradu. On, Stjepan Mihaljinac, Gabi i ja... Sa Arsenom sam učio kako postati bolji u umetnosti... Učio me je pevati, pisati ali pre svega živeti oslobođeno i uspravno... On je moj stariji brat... Ali on je učitelj i Brege i Zlaje i Keme i Loše i Rundeka i Džonija i gotovo svih nasih kantautora...On je bio Car...
Kada danas obilazite gradove nekadašnje zajedničke države, mnogih vaših prijatelja i kolega više nema. Kako se nosite sa tim prazninama u duši?
- Teško je to, preteško. Dok sam bio mlađi nisam o tome toliko razmišljao. A sad je već toliko bivših. Treba naučiti živeti sa tim. Jure Kaštelan, veliki hrvatski pesnik ima jedan stih o tome: "Mrtvi žive u nama...mladi i nasmejani moji drugovi...mrtvi žive u nama...". Sada svoje prijatelje nosim sa sobom kao svoje uloge. Ali i njihove. Tako su sa mnom često u mislima Džimi Barka i Milenina devojka iz "Jutra" Puriše Đorđevića. Ili Sonja Savić iz filma "Život je lep", pa moj Ljuba Tadić, koji mi se smeši svojim moćnim smehom i pokazuje mi još uvek pravi put u ovoj našoj umetnosti. Ili Žika Pavlović pred kojim osećam obavezu da se još uvek posvećujem do kraja ulogama koje stvaram... To je sve jedno neraskidivo bratstvo koje svi mi današnji nosimo u sebi i pamtimo naše umetničke velikane.
- Učestvovali ste i na novom albumu Ede Majke, vaš recital za koji je tekst napisao Miljenko Jergović za pesmu "Moj put" zatvara album. Kako je došlo do te saradnje?
- Edo Majka je sjajan autor. Baš mi je po volji, kako se to kaže. On me je nazvao i pitao bi li učestvovao u toj njegovoj pesmi. Naravno da sam pristao. Bila mi je velika čast.
Pratite li inače muzičku scenu, mlade autore?
- Ne. Nemam ipak toliko slobodnog vremena.
Usled pandemije, pa rata u Ukrajini, sada je još više pojačana bojazan za budućnost. Čini li vam se da je danas u svetu sve manje pravih autoriteta koji ulivaju poverenje?
- Čitam intervju velikog američkog pisca Čomskog u "Vremenu" i divim se njegovoj inteligenciji, pameti i tačnosti analize ove naše stvarnosti. Kako je samo tačno opisao agoniju kapitalizma i nespremnost i zablude bivših socijalizama, koje se još uviek poistovjećuju sa Rusijom. Fali nam takvih autoriteta i voda u ovome našemu svetu. Čini se da čitavim svetom upravljaju neki igrači sa rezervnih klupa, nimalo harizmatični i odgovorni prema svojim funkcijama. Da, bojim se za budućnost ovoga sveta. A opet bih nekako da se nadam, jer nada je jedini spas...
Vi ste otac i deda, zapitate li se često šta radimo i kakav svet ostavljamo potomcima?
- Ne da se zapitam, nego stalno intenzivno mislim o tome. Zato se trudim da u svome životu činim što je moguće manje pogrešaka. Ali bezgrešnost pripada svecima, zar ne? Uz malo oprosta za ono što učinim pogrešno, još uvek mi se čini da uspevam pošteno raditi svoj posao kojim se bavim i odgajati mlade svoje prijatelje, svoju decu i unuke, onako kako to najbolje umem.
Može li kultura pomoći u posvećenosti razumevanju ljudske prirode i sveta u kome živimo? I zašto je onda realnost ogrezla u banalnosti?
- Naravno da može. Ali problem je u tome što je investiranje u kulturu postalo zadnja rupa na svirali, naročito malih i nerazvijenih naroda i društvenih sistema. Nivo svesti među stanovnicima određenih društava, zavisi od ulaganja tog društva u nauku, obrazovanje i umetnost. Što je društvo duhovno bogatije, time postaje i civilizovanije i pravednije. Mi ovde na Balkanu, vekovima patimo od ozbiljnih poduhvata u kreiranju duhovnog odgoja svojih nacija i naroda ipak se pomalo izvlačimo na talente pojedinaca ... Ali, čini se da čitav svet, bez obzira na svoju ekonomsku superiornost u odnosu na neke nerazvijenije zemlje, naročito Afrike i Azije, prolazi kroz jedan zastrašujući tunel pročišćenja i ne znam što nas čeka na kraju tog tunela. Mrak ili svetlo.
Gledate li češće unapred ili se vraćate unazad kada se živelo i radilo u drugačijem društvu? Nedavno, 25. maja, ste bili ispred Muzeja Jugoslavije, gde je koncert imao Rambo Amadeus...
- Trudim se da jos uvek sledim stihove iz svoje pesme "Ne okreći se sine" koju sam napisao još davne 1989. godine svom sinu Danilu. Bila je to poruka njemu i njegovoj generaciji da se ne okreću za problemima i traumama svojih očeva, nego da gledaju napred u budućnost u njihovo vreme koje dolazi. Kao što bi bilo mnogo pametnije mojoj generaciji, da se nismo okretali nazad i bavili se problemima i traumama svojih očeva... A Rambo je jedna uspravna vertikala u ovim našim posrnulim vremenima. Volim njegovu radikalnost, posebnosti umetničku inteligenciju...
Kad pogledate zbivanja u pozorištu i kinematografiji u regionu danas, kako ih komentarišete?
- Sve je to manje više podjednako... Uvek nam se čini da je vreme naše mladosti bilo bogatije i vrednije. Ali to je zato što je svaka mladost kreativna i posebna. Postoje vremena kada se pojave neki posebni pojedinci i pokreti koji obeleže neke generacije svojim posebnim talentom. To su recimo zlatna vremena jugoslovenskog filmskog, takozvanog crnog talasa", koji je bio hit u svetu krajem sezdesetih pa sve do kraja sedamdesetih....Ili nadmoćnost Jugoslovenske, košarke, vaterpola, rukometa i odbojke... To je danas i jedinstvenost našeg Novaka Đokovića, koji svojim talentom prkosi celome svetu, a više od polovine toga sveta ne moze podneti da jedan sportista iz tako male zemlje godinama vlada neprikosnoveno u tom najpopularnijem sportu na svetu. Ali sve ostalo u ovom našem svetu Južnih Slovena na, bojim se da ne obećava mnogo svetliju budućnost. Rasprodali smo sve važnije naše državne resurse i dozvolili stranom kapitalu da uđe u naše zemlje. A kao male države nemamo mnogo snage da budemo važniji konkurenti na stranom tržištu i zato ćemo se sve više zaduživati... A moglo je sve drukčije i bolje... Ponekad mi se čini, kad razmišljam o ovim našim sadašnjim životima i životnim prilikama, kao da živimo u svetu Orvelovih futurističkih knjiga... A mi smo jedan dobar narod. Narod koji zaslužuje bolje političare.
I za kraj, šta spremate za predstojeću sezonu u teatru Uliks?
- Nasa sledeća sezona biti će uistinu raskošna i bogata... Osim što ćemo igrati neke naše stare predstave, koje se ne usuđujemo skinuti sa repertoara jer još ih publika želi gledati, igraćemo i neke nove proje te kojima se svi veselimo. Eto, ja ću ovoga leta igrati ponovo Kralja Lira i igram ga već 22 godine svakog leta. Sve moje kćerke me mole da prestanem igrati Kralja Lira, a naročito naša Nina koja je igrala od samoga početka devojčicu i pastira, a već nekoliko godina igra vrlo uspešno Kordeliju. I ona me naročito gnjavi da prestanem igrati Lira. A ja joj kazem: "Nina, dete moje, ja bih već odavno prestao igrati tu ulogu, ali to više nije u mojoj moci. O tome odlučuje Kralj Lir lično"... Igraćemo zatim reprizu prošlogodišnje hit predstave Joneskovog "Nosoroga" u kojoj briljira naš beogradski glumac Boki Dimitrijević. Igraćemo ponovo i ,,Ko se boji Virdžinije Vulf"... I obnavljamo Lenkinu predstavu „Šekspir letnje noći", koja će biti kao maltene nova premijera, jer uskače u glavnu ulogu naš prijatelj iz Sarajeva Ermin Bravo, a i ja ću se pojaviti u predstavi... Imaćemo i ovo- godišnju premijeru na ostrvu. To je koprodukcija između Uliks teatra i Beogradskog dramskog pozorišta ,,Tramvaj zvan želja, Tenesi Vilijamsa. Beogradska premijera će biti 24.juna u Beogradskom dramskom pozorištu. Imaćemo i dosta gostovanja iz projekta RUTA, krajem avgusta. To su teatri iz Srbije, Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i našega Uliks teatra. Malo Sterijino pozorje... A biti će i sjajnih koncerata. Otvaramo sezonu 16. jula sa koncertom istarskih bendova, zatim sledi koncert našeg Damira Urbana, koji već postaje tradicionalni događaj teatra. Pa koncert "Hladnog Piva" Mile Kekina... Imaćemo nekoliko predstava naših studenata iz Rijeke, koji su u međuvremenu stasali u sjajne mlade umetnike.
I imamo jednu novinu ovoga leta. Pozorišne radionice. Za sada imamo tri najavljene radionice. Jednu ćemo voditi ja i moj prijatelj Mladen Vasary. Biće to pozorišna istraživanja na osnovu Šekspirove drame ,,San letnje noći". Zatim će Damir Urban imati svoju radionicu. I napokon imamo i jednu gosću, glumicu i rediteljku iz Australije koja će zajedno sa našim bivšim riječkim studentkinjama koje sada deluju pod imenom "Igralke", napraviti radionicu pod nazivom "Improvizacije". Podaci o svemu tome mogu se pronaci na veb stranicama teatra, prijaviti se mogu studenti pozorišnih akademija i profesionalni glumci... I naravno, kao i svake godine do sada imaćemo radionicu našeg stalnog saradnika, poznatog škotskog kompozitora Najdžela Osborna, koji već dvadeset godina drži u našem teatru radionice za decu sa posebnim potrebama. Kroz muziku, on zajedno sa svojim volonterima, mladim muzičarima iz celoga sveta, pomaže toj deci da kroz muzičke terapije ublaže svoje zdravstvene tegobe i osveste svoju kreativnost. Moram reći da je to za mene i najvažnija aktivnost koja se događa u našem teatru. Ja, evo nastavljam svoju turneju sa koncertima. Svirao sam u Sarajevu nakon pet godina. Baš je bilo uzbudljivo i emotivno... A mi se vidimo u Beogradu 17. juna u Botaničkoj bašti.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
