Impresivna filmografija i brojna priznanja svedoče o izvanrednom talentu i doprinosu filmskoj umetnosti glumice Mirjane Karanović. Od stupanja na scenu osvaja srca publike jakim i karakternim likovima koji su obeležili njenu karijeru.
U utorak će zajedno s koleginicom Janom Miličić na maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta premijerno izvesti komad "Gidionov čvor" u režiji Jane Maričić. U razgovoru za Kurir dramska umetnica iz Berlina, gde trenutno boravi, govori o položaju mladih u savremenom svetu, a osvrće se na svoju bogatu karijeru i izazove koji su je pratili.
Ovaj komad otvara važna pitanja školstva i cenzure u školama. Koliko smo danas okrenuti deci?
- Ne znam pravi odgovor na to pitanje. S jedne strane, sve više se govori o vaspitanju dece, o greškama koje roditelji prave. Mislim da danas više nego ikada roditelji imaju pristup nekim i ozbiljnim i neozbiljnim savetima za vaspitavanje dece, ali, s druge strane, postoji i nešto što je nasleđeno od roditelja, nešto kako su nas vaspitavali, tako da onda i mi to prenosimo na svoju decu. Zbog toga mislim da se i bavimo i ne bavimo dovoljno. To na neki način još uvek zavisi od pojedinca, od roditelja, a što se škola tiče, i tu isto zavisi od toga koliko su učitelji, nastavnici motivisani i koliko žele da se daju u taj posao, ne samo da zarade svoju platu, kojom već godinama vidimo da nisu baš zadovoljni.
Tumačili ste jake žene, koje su u pojedinim situacijama bile čak i jače od sebe, jer su ih životne situacije na to navele, i to u periodu kada su ženske uloge bile u službi muških. Kako ste doživljavali to? Da li je to bila prednost ili ne?
- Dugo nisam razmišljala, niti sam bila osvešćena o tom pitanju koliko je ženskih, a koliko muških uloga u glumi. Znala sam i to se vidi i po nekim podelama po pozorištima i po tome koliko je glumica u odnosu na glumce. To se ne odnosi samo na to da li je zaposlena već i na to da li igra neke velike glavne uloge. Dok sam bila mlada, mislila sam da ću se prilagoditi i da tu ne mogu ništa. Lično nisam znala na koji način bih mogla da promenim to, samo sam se trudila da radim najbolje što umem. Međutim, kad sam došla u neke godine, recimo u četrdesete, kada sam zaista mislila da će moja karijera na neki način biti gotova, da ću od tada igrati samo epizode, što u pozorištu, što na filmu, odjednom sam počela da dobijam velike i lepe ženske uloge na filmu, i to je u velikoj meri uticalo na mene. Ohrabrilo me je, i to veoma.
Koliko se današnji svet razlikuje od onog u kome ste vi sazrevali i razvijali se kao glumica?
- S godinama su se razvijali i socijalni odnosi, ne samo kod nas nego i u svetu. Ženska inicijativa je počela više da se ceni i danas je tako, ne samo na poslovnom nego i na privatnom planu. Mislim da danas muškarci sve manje imaju primat i lično nemam ništa protiv toga da žene preuzmu inicijativu u nekim stvarima, kao što sam ja u svom životu.
Na koji način ste to uradili?
- Naučila sam da ne moram uvek da čekam da neko nešto uradi, da me pozove negde, da budem izabrana, da me neko bira, nego da mogu i ja da iniciram nešto, da biram šta bih želela i da je to moguće ostvariti. Naravno, mnogo je lakše u teatru jer je film veoma skupa umetnost i potrebno je mnogo više energije i novca da bi se jedan film napravio. Eto, i to sam uspela, ali ne samo da isfinansiram moja dva filma nego i da pokažem neki kvalitet na koji mogu da budem ponosna.
Kako se borite protiv negativnih situacija u životu?
- Kad se izdvojite iz mase ili kada želite da se vaš glas čuje, uvek ste nekome na meti i uvek trpite neke određene posledice. Za mene su te posledice s kojima sam se nosila zbog svojih stavova nešto sa čim mogu da živim i ne opterećuje me previše, to sam jednostavno ja. Ja sam mnogo toga, nisam samo neko ko ima mišljenje o nekim određenim stvarima, imam i neku svoju osobu koja je emotivna i privatna i na neki način umorna od toga da se oglašava stalno. I to je razlog zbog kog poslednjih deset godina nemam potrebu i ne želim da budem ta koja se izjašnjava svemu. Prija mi to, prija mi ta pozicija u kojoj više ne moram ništa da dajem, ni da govorim, ni da dokazujem, osim da to što mislim i osećam zapravo govorim svojim delima. Mislim da je to dovoljno, da sam to zaslužila i da imam dovoljno godina da mogu to da radim.
Da li ste nekada razmišljali o činjenici da ste vi sada uzor mladima, kakav su vama bili Stupica ili Tadić, i kako se nosite sa tim?
- Svesna sam toga. Osećam odgovornost prema svojoj publici i prema svim ljudima s kojima sarađujem. Nemam neku posebnu odgovornost prema mladima time što sam nekome uzor. Mene to ne brine zato što znam da uvek dajem najviše od sebe. Ono što radim kada su mladi u pitanju, to je da se trudim da prepoznam probleme koje neki mladi ljudi imaju. Govorim o svom poslu i trudim se da im pomognem, naravno, ukoliko to oni žele ili ukoliko me pitaju za mišljenje. U Beogradskom dramskom pozorištu postoji mnogo mladih glumaca s kojima sam sarađivala i koje sam posavetovala o nekim stvarima koje sam stekla iskustvom. I, naravno, podrška. Ona je najvažnija od nas starijih i možda je važnija od svih mogućih konkretnih saveta. Podrška je nešto što treba pružati i svojoj deci i svim mladima, ma koliko oni deluju da su prepotentni, sigurni i samouvereni. Iza svega se krije dosta nesigurnosti i neiskustva.
Kad domaća publika može da očekuje premijeru drugog filma koji ste režirali "Majka Mara", u kome vam je partner mladi kolega Vučić Perović?
- Postprodukcija se sada bliži definitivnom kraju i u nekom dogovoru s našim svetskim distributerima ćemo napraviti neku taktiku za nastup na nekim festivalima, gde bi film imao premijeru, a onda ćemo videti kako će ići dalje.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
