"Petrijin venac", jugoslovenski film snimljen 1978. godine u režiji Srđana Karanovića, rađen je po motivima istoimenog književnog dela Dragoslava Mihailovića.
U ovom ostvarenju Petriju je glumila Mirjana Karanović, kojoj je to bila prva rola. Uloga stare Petrije i naratorke pripala je Darinki Živković, seljanki iz Donje Mutnice.
Inspiracija za lik Petrije bila je Milena Stefanović iz rudarskog naselja Ravna Reka kod Ćuprije, a upravo Darinka je bila pravi izbor za oživljavanje tuge iz čuvenog Mihailovićevog dela.
"Čovek ti je tak`a živina - sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi kô da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, kô da se desilo nekom drugom, ne njemu. Tak`a je to strvina. Voli da živi, živina."
- Ja sam Darinka Živković, al` me svi viču Petrija. Ovo ti je moja kuća, a ovo su svi moji. Ovaj ovde ti je moj čovek Milorad, ja ga vikam Lola, e zbog njega nisam smela u Pulu, da primim Zlatnu arenu. Nije dao, kaže: "Ženi je mesto u kući, a ne tamo negde, gde nikoga ne poznaješ!" I ja ga poslušah, ne odoh, a sad mi nekako žao - pričala je Darinka davne 2005. godine.
- Nema tu puno da se zbori, ja sam uzeo ženu, čestitu seljanku, a ne glumicu. Sećam se kao da je juče bilo, došli neki ljudi, s njima i Darinka, traže me, ja u cementari. Uplaših se da nije nešto deci. Ona ćuti, ne gleda me u oči, a neki reče: "Bi l` ti, gospodine, pustio ženu da ide s nama na snimanje?" Kakvo snimanje, kakvi bakrači, gledam je, ona ništa ne veli, samo skupila ruke i prevrće s prsti. Objasniše mi da su ovakvu kô što je moja Darinka jedva našli i da moraju da je vode da prave neki film. Ja se ućutah, a usne mi samo prošljapkaše - nadovezivao se Darinkin suprug.
- E, kako je meni bilo, to samo ja znam, mlogo sam drktala, al` ga nekako ubedismo i on me pusti. Našli su mi zamenu na njivi, platili nadničare da beru kukuruz, a posle, kad smo se vrnuli iz banku, nasmeši se i moj Milorad - prisećala se ona.
Po obližnjim selima reditelj Srđan Karanović mesecima je tražio ženu autentičnog govora, veštu da nauči tekst i da likom podseća na glavnu glumicu Mirjanu Karanović. Jednog dana, vraćajući se sa njive, Darinku zaustavi neka žena i pozva u obližnju školu. Zbunjena, ona pođe i skoro se uplaši.
- Puna sala ljudi, svi me gledaju, ja bosa i prljava, vidim moje komšinice napravile frizure, lepo se obukle i sve se nešto osmehuju. A Srđan, tad ga nisam znala, skoči pa reče: "To je ona, evo Petrije!" I tako ti ja postadoh Petrija.
Zbog Milorada svako su je veče kolima dovozili sa snimanja, nije joj dao da prespava van kuće.
- Pavle Vuisić i njegova Sula molili su ga da me ne muči, svaki čas me vrću, al` on ni da čuje. Jedno jutro ja došla, a glava mi prazna, ne znam tekst, sve mislim kako mi je celu noć bogoradio, gleda me Srđan, ja njega, sve mu jasno, to je zbog Milorada. Kad to veče, a oni svi u naš dom, `oće da ga upoznaju. A Milorad, mek ko vuna, priča pitko, lepo ga slušati, nudi rakiju, seče pršutu, snaja vadi meki lebac iz furunu. "Nije tebi loš ovaj tvoj, nego ti zanovetaš", kažu oni meni. A ja od brige šes` kila oslabela - prisećala se Darinka.
- Ma, nije meni bilo lako, ovi u selu popreko me gledaju, domunđavaju se, ja ti postô muž glumice - branio se Milorad tada.
- Nisam baš mislio da se rastanem od nje, ali sve me neka sumnja goni, jača od pameti. Ma, kažem ja sebi samo neka oni pričaju, moja je Darinka čestita, neće ona nikud od mene. Kô da je juče bilo kad sam je onako rumenu pozvao u kolo. Ja sam bio na šlusu (kraju), a ona do mene. Naduvali smetovi, bila velika zima, a meni toplo oko srca.
- Tri godine smo se samo gledali, nismo smeli ni da se poljubimo. Udala sam se iz goleme ljubavi za najlepšeg momka u selu. Rodila sam mu dvoje dece, Slobodana i Slavicu. I unuke imamo, od sina Jelenu i Jovicu, od ćerke Snežanu i Ivana, još samo njega da oženimo. I praunuke nam stigle, lepe kô dukati naša Kristina i Nikolija - isticala je Darinka.
Od honorara, baba Darinka je napravila kuću i kupila još dva hektara zemlje.
- Kad svi zaspu, ja učim tekst, kako da se sramotim. Kažu da sam bila dobra, eto, i nagradu su hteli da mi daju. Skoro me u bolnici u Beogradu gleda doktor kô da me poznaje. Ja mu onda velim da me zna sa filma. On se nasmeja i reče da sam s Petrijom tugu prošla. Jeste, vala, mučenica ta Petrija bila.
Da se uživi u lik nesrećne žene, Darinki je pomogla neprebolna tuga za gluvonemim sinom. Ali, život tera svoje. Nekad tuga, nekad muzikanti. Kô i oni Petrijini iza kojih, kad im se instrumenti umire, ostanu brda da sama od sebe odjekuju.
Darinka Živković umrla je u 85. godini života 2013. godine.
(Kurir.rs/ Srbijadanas/ L. S)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
