Glumac Slavko Sobin poklonio se danas beogradskoj publici nakon projekcije filma "Samo kad se smejem" Vanje Juranić, kojim će se takmičiti za Beogradskog pobednika na 52. Festu. Dramski umetnik iz Splita, koji se sa 18 godina otisnuo u Ameriku na studije glume, uspešno gradi kako regionalnu, tako i međunarodnu karijeru.
Domaćoj publici predstaviće se prvi put u glavnoj ulozi, zajedno s Tihanom Lazović, u potresnoj priči o zlostavljanju, koja je inspirisana stvarnim događajem. U razgovoru za Kurir Slavko govori o izazovu pred kojim se našao tumačeći lik nasilnika, o svojim počecima, a otkriva i zbog čega je gradsku gužvu zamenio prirodom.
Kako ste se nosili sa ulogom nasilnika?
- Ovo je moja prva glavna uloga na filmu. Čim mi je ponuđena, prihvatio sam je bez razmišljanja, tek kad sam kasnije razmislio o čemu se radi, shvatio sam koliku odgovornost sam preuzeo. Srećan sam što sam imao Vanju i Tihanu pored sebe da mi pomognu. Mogu ja biti empatičan i osvešćen koliko god, ali dok nisi u poziciji žene koja je žrtva, ne možeš da shvatiš to.
Na koji način ste gradili lik?
- Sećam se prvih proba i njih dve, koje su strastveni borci za ljudska prava, tako da sam se pored njih dodatno osvestio. Koliko god se trudio, nisam mogao da budem dovoljno osvešćen na tu temu. On nije mogao biti samo monstrum. To nasilje mora da dođe odnekud. Sve vreme kroz film pokušavamo da objasnimo kako izgleda početak nasilja. Sve počinje sitnim komentarima u fazonu "dodaj mi", a stoji ispred njega, ili ekonomska dominacija. Mnogo toga se dešava pre fizičkog nasilja i svuda su signali koji mogu da ukažu da će doći do konačne agresije. Pasivna agresija je sve vreme prisutna i iskreno se nadam da će im film pomoći da vide te momente i spreče da dođe do aktivne agresije. Želimo da ohrabrimo žene da se bore, ali i da tinejdžeri pogledaju film. I da mlade devojke shvate da su mogle biti žrtve ozbiljnog nasilja. Želimo da osvestimo mlađe da znaju i osnažimo one koji su prošli kroz to.
Može li umetnost da menja svet ili da nam bar pomogne da uvidimo problem?
- Nije uvek nužno zadatak umetnosti da menja svet, nekad je tu da samo zabavi. Kao glumac, znam iz prve ruke da je najveća privilegija odigrati nešto ovako, kako na domaćem tržištu tako i u svetu. Iskreno se nadam da ću igrati u filmovima u kojima znam šta pričam, kome i na koji način. Važno je da takvih filmova bude, ali moram i da se ogradim i da istaknem da film može da bude i dobar provod.
Da li ste prvi put na Festu?
- Pre nekoliko godina sam bio na Festu, imao sam neku malu ulogu, ali ovog puta je drugačije. Prvi put moram da obavim i neke zvanične stvari, ali se snalazim (smeh). U Beogradu sam često, imam ovde porodicu i prijatelje.
Studije glume ste završili u Los Anđelesu. Kako ste doneli odluku da se spakujete i otisnete se u svet?
- Oduvek sam hteo da budem glumac. I kao dete sam maštao o tome da glumim na engleskom. Stalno sam držao neke govore na engleskom. Imam osećaj kao da nijednu odluku u životu nisam doneo. Odluku da studiram u Americi na neki način je doneo moj stariji brat. Roditelji su rekli da pošto su priuštili bratu studije u Americi, mogu i meni. Ja sam probao i upao na akademiju. Nisam se nikad u životu brinuo ni oko čega, nisam vagao, sve se dogodilo spontano. Tako sam se i vratio. Kad me pitaju zašto sam se vratio, ja kažem da mi je istekla viza (smeh). Ponovo se pokreće karijera u inostranstvu. Sve ide svojim tokom. Imam osećaj da nikad nisam sam doneo odluku, nego se sve desilo samo od sebe.
Koliko se razlikuje rad na Balkanu i u inostranstvu?
- Nijanse su u pitanju. Budžeti su mnogo veći, ali to s druge strane omogućava neki malo veći komfor. Kad uđeš u šminkernicu, vidiš da je to na malo većem nivou, imaš hranu ceo dan (smeh). Projekti koje sam radio uglavnom su bili s manjim budžetom, a sav novac je ulagan u film. Meni je uzbudljivo kad radim u inostranstvu jer radim s nepoznatim ljudima. Miks svetova na jednom mestu. Mi smo malo tržište i svi se znamo, tako da uglavnom radiš sa istim ljudima. Snimao sam sa Šarliz Teron, i to je u meni probudilo nagon da budem bolji jer radim s njom. Ne znam kako bih objasnio, ljudi su inspiracija, sve ostalo je manje-više isto.
Na čemu radite trenutno?
- Trenutno sam na pauzi. Prošla godina mi je bila radna. Snimao sam seriju za Dizni, film u Hrvatskoj, koji će biti prikazan u Puli, i snimao sam jedan film u Britaniji. Verovatno će mi ova godina biti mnogo više u promotivnim aktivnostima i premijerama. Trebalo je da snimam u Pragu, ali je to odloženo, pa koristim vreme da uživam.
Šta vas je inspirisalo da gradsku buku zamenite prirodom?
- Ne znam kako je došlo do toga. Imam pse i obožavam ih. Provodim dosta vremena u prirodi i tu se osećam najlepše. Živeo sam dugo u Zagrebu i samo sam u jednom momentu pomislio: Ako slobodno vreme provodim u šumi, zašto ne bih i živeo u šumi? Tako se sve izdešavalo. Kuća je pronašla mene, to je bila čista manifestacija i suluda priča. E sad, zašto nisam na moru? Zato što tamo već imam kuću, odrastao sam tamo. Posećujem porodični dom kad se uželim mora (smeh).
NE PROPUSTITE
