Umetnik Zoran Bihać postao je planetarno poznat po maestralnim spotovima kultne nemačke grupe Ramštajn. Iako nije rođen na našim prostorima, uvek s ponosom ističe da je "Jugosloven rođen u Nemačkoj", a za Beograd ga vežu posebne uspomene i rado mu se vraća.
Mediji su se izmenili
Režiser je bio gost ovogodišnjeg Festa, gde je učestvovao na panelu o stvaranju video-sadržaja, što smo iskoristili da s njim popričamo o saradnji s Ramštajnom, ali i planovima za nastavak karijere, što bi lako moglo da se dogodi i u Beogradu.
- Pričali smo na panelu o umetnosti u spotovima. Iskreno, ne znam zašto sam ja pričao o tome, jer sam te spotove radio odavno. Voleo bih da čujem nekog mladog umetnika koji danas radi taj format. Mediji su se izmenili, nema više MTV, nego je sve na Tiktoku. Danas se rade pesme od dva minuta, čak i kraće, da bi klip stao na društvene mreže. Klincima je dosadna pesma od četiri minuta. Kad ponekad dobijem ponudu da radim spot, prvo pitam da li su sigurni da ga žele, jer to gleda sto ljudi na Jutjubu. Ne želim da radim spot samo da bih zadovoljio nečiji ego. Rok bendovi još nisu ukapirali kratku formu i to je šteta. Mislim da Ramštajn danas postoji samo zato što ima ogromnu bazu fanova. Njih u Nemačkoj više ih ne pozivaju u kulturne emisije. Til Lindeman sam prodaje svoje knjige, nema izdavača, i to mu uspeva samo zbog te ogromne baze fanova. Kao što nama znači Sveti Sava, tako za njegove fanove postoji „sveti Ramštajn“. Niko ih ne kritikuje, a bilo bi u redu da neko kaže: „Pa ove pesme nisu tako dobre kao što ste ih pravili nekad“ - kaže na početku Bihać.
Prisetivši se početka plodne i zapažene saradnje s Ramštajnom, režiser je bio veoma iskren i donekle kritički nastrojen.
- Kad sam počeo da radim s Ramštajnom, nisam ih voleo u muzičkom smislu, bili su mi kopija Lajbaha, samo s gitarama. Oni su sada sinonim za tvrdu muziku, ali nisu više andergraund. Svaki bogati Rus voli Ramštajn, jer to je njima kul, ali ono što je na početku bilo mračno i andergraund, sad je nestalo. To se sad pretvorilo u nešto kao operetu, veliki šou, zvuči kao „Aida“ s gitarama, i sve mi je to sada samo šou. Kad čujem da neki bend porede s njima, ja to ne slušam, to mi je nešto najgluplje. Najgore mi je kad neko nešto kopira, jer je umetnost lični izražaj, ne kopiranje. To je samo želja za popularnošću koju je Ramštajn godinama sticao. Ima mnogo bendova koji ih kopiraju i to je mnogo glupo. Kad Til Lindeman ubije i pojede pticu na sceni, to je Ramštajn, a kad to uradi neko drugi - presmešno je, ni interesantno ni relevantno - smatra Bihać.
- Kad sam ih prvi put gledao, u jednom klubu, Lindeman je tada zapalio svoju cipelu i to je bio jedini „specijalni efekat“. Pitao sam se ko to uopšte sluša! Gledao sam publiku, to su bili neki mladi izgubljeni ljudi, koji nisu kul, koji ne izgledaju super, izopšteni iz mase, oni su bili njihovi fanovi. Ramštajn je od benda koji nije kul postao kultura, a onda i fenomen.
Kopiranje u današnje vreme nije retkost, a kriza autorskih ideja je prisutna na svim poljima umetnosti. Vesele naravi i uvek spreman za kreativnu zabavu, Zoran kaže da mu je Ramštajn ostavio određeni teret na leđima.
- Kad gledaš spot, film, to je nečiji umetnički rad. I kad ne osetiš poruku, motivaciju zbog čega je nešto napravljeno, kad to nije zabavno, nego se pravi samo da bi bilo popularno, to je dosadno. Mene često pitaju da pravim spot samo zato što sam radio Ramštajn. Ja bih zapravo voleo da nađem grupu koja stvarno kopira Ramštajn, možda neki tribjut bend, da s njima radim, ali da onda ja kopiram sebe. Da napravim parodiju na svoj spot (smeh). Bilo bi super da se taj kopirani Ramštajn izvodi, recimo, samo na sintisajzeru, ili na nekim tradicionalnim instrumentima, možda na trubama. To bi bilo ludo! Ali to mora da se odmah vidi da je parodija, da bude sarkastično.
S frontmenom grupe Tilom Lindemanom Zorana veže i prijateljstvo, a više puta je isticao da su njih dvojica bili izuzetno kooperativni i da su „gurali“ jedan drugog tokom stvaranja spotova.
- Til je gurao mene, ja sam gurao njega, bili smo perfektna simbioza, ali malo i brutalna. Radio sam s njim iskreno i s punim srcem, a i on sa mnom. Ovo što sada radi s drugim ljudima je kao Ramštajn sa Ali ekspresa. To vidi i on, ali glasno kaže samo kad se napije.
- Lindeman jeste iskren u tome što radi, on je zaista privatno tako kontroverzan i mračan, više prema sebi nego prema drugima, njegov deo priče je sasvim iskren. Kad je ušao u solo projekat, to je na neki način bio raspad Ramštajna. Zato sam želeo da spotove za njegov samostalni projekat radim sasvim drugačije. Spot za pesmu „Prise Abort“ radio sam s porukom koja objašnjava tu situaciju. Video počinje s „Ramštajn Tilom“, a onda dolazi „solo Til“ s likom svinje i šutira ga s bine. To veliki broj ljudi nije shvatio. Posle rada na Tilovom solo projektu ostali članovi benda mi je rekao da više neću raditi Ramštajnove spotove. Oni nisu mogli da podnesu Tilov uspeh bez njih. Tako su oni odlučili da pauziraju saradnju sa mnom. Til je to znao, ali ja nisam, to je bila cena koju sam morao da platim.
Pornografski sadržaj
Najviše kontroverze izazvali su spotovi za pesme „Platz Eins“ i „Til the end“, koji imaju pornografski sadržaj, zbog čega je Bihać čak izgubio nekoliko poslova.
- Ljudi samo vide ono što je brutalno, scene iz tog spota su slike iz njihovih noćnih mora. Oni ne vide šta sam hteo da kažem takvim spotom. To je priča o čoveku koji je uvek gladan i, koliko god da jede, ne može da bude sit. A najusamljeniji je čovek na svetu i ne može da pronađe ljubav koju traži. Mnogo je ljudi to shvatilo, ali erotikom nismo hteli nikog da uvredimo, već samo da izazovemo šok. To mi je stvorilo mnogo problema u Nemačkoj, otkazano mi je nekoliko poslova.
Bihać ima u planu da u skorije vreme počne da stvara u Beogradu, gde posle smrti roditelja ima stan u naselju Braće Jerković. Postoje potencijalni projekti, ali o njima ne želi da priča da ih „ne urekne“.
- Svi režiseri koji rade spotove ili reklame žele da snimaju i filmove. Mene nervira što još nisam počeo da snimam, ali pišem scenarije. Verujem da će se jednog dana to desiti, da ću baš u Srbiji snimati velike filmove. Felini, Linč, Fon Trir...
- Filmovi koji su meni dragi su, na primer, Felinijev „Dolče vita“, volim sve što je radio Dejvid Linč, pogotovu „Eraser Head“ i „Lost Highway“. Obožavam „Die Hard“, njega sam baš gledao u Beogradu kad je izašao. Volim rad Džonata Glejzera, još kad je radio spotove za Rejdiohed, jedva čekam da pogledam „The Zone of Interest“. Lars fon Trir je uvek izazivao kod mene snažan utisak, skoro da mi se smuči, ali to je „ultrakrindž“. Generalno, ne gledam mnogo filmova, moram da održavam mozak praznim, mada me novi mediji kontrolišu. Provedem sate na Tiktoku, gde ima mnogo različitih sadržaja, i ja samo vrtim i vrtim. I posle budem pospan, ne mogu da se fokusiram na druge stvari. Na naše insistiranje da nam otkrije šta možemo da očekujemo od njega u budućnosti, Zoran Bihać nam je dao tek nekoliko naznaka.
- Žanrovski ne bih mogao da se svrstam, ali najviše volim zabavne drame sa elementima empatije, možda crni humor. Razmišljam da to budu filmovi za koje bi moja keva rekla: „Vau, ovo je zabavno.“ Da ima malo plakanja, malo smeha, može i u isto vreme (smeh). Meni je najbitnije da ljudi koji gledaju ono što stvaram imaju osećaj da sve to stvarno, da nije gluma. Važno mi je da radim iskreno i da ljudi to vide. Spot za pesmu „Mein Teil“ je, recimo, jedna od najiskrenijih i najrealnijh stvari koju sam uradio i zato je i dan-danas toliko dobar.
Poseta Beogradu
l Jednom je Til bio u Beogradu sa mnom, mislim da je bila 2019. Hteo sam da mu pokažem postavku Marine Abramović, jer on je Marina Abramović za rokenrol. Moja, sada pokojna, majka je spremila rusku salatu, sarme... To mi je sigurno najemotivniji doživljaj u Beogradu otkad znam za sebe. Taj dan nikad nećemo zaboraviti ni Til ni ja. Sedeli smo u kuhinji u stanu moje majke u naselju Braće Jerković na četvrtom spratu i bilo nam je fenomenalno. On je gledao fotografije mog ćaleta, koji nije baš uvek bio dobar prema majci ni prema sebi. I kad je Til pitao: „Zašto si to trpela i ostala s njim?“, ona mu je rekla: „Zato što sam ga volela.“ Tada smo svi plakali, celo veče je bilo emotivno, i sada se zaplačem kad se setim.
Kad smo rešili da izađemo uveče, sav komšiluk nas je redom zvao da svratimo na rakiju. Svuda smo bili, mnogo smo se napili. Til je rekao da ga je ta atmosfera podsetila na Istočnu Nemačku, u kojoj je odrastao. Nadam se da ću uspeti da organizujem taj komšiluk da svi zajedno dođemo na koncert Ramštajna u maju na Ušću. I da mu donesemo sarme.
Završili smo u striptiz-klubu, jedna dama je plesala samo za Tila, neko je tražio intervju, Til je ovde velika zvezda.
Posle smo radili spot za pesmu „Alle Tage ist kein Sonntag“ ovde u Beogradu.
Kurir.rs/ Jelena-Katarina Mitrović
NE PROPUSTITE
