Kada se pogleda spisak imena srpskih (i jugoslovenskih) pisaca koja su imala čast da otvore Beogradski međunarodni sajam knjiga, među brojnim imenima nema imena Dobrice Ćosića. Među znanim i neznanim, značajnim i beznačajnim piscima, mnogima već zaboravljenim, nema Ćosićevog imena.
Kako to da srpski Solženjicin i Tolstoj nije zavredio da otvori najveću kulturnu manifestaciju Balkana?Uvek u protivstavu, uvek angažovan, „levo” ili „desno”, nacionalno ili patriotski, Ćosić očito nije bio ničiji miljenik do miljenik svojih čitalaca. Da ova teza nije istinita verovatno bi se i njegovo ime našlo na spisku počasnih za otvaranje Sajma.
Poređenjem prodatih tiraža pisaca koji su otvorili Sajam i Ćosićevih nesumnjivo bi zaključili da su, u najmanju ruku, egal. Uz Ivu Andrića i Mešu sigurno bi bio među najčitanijima.
Bio sam u prilici da pet godina budem član Saveta Beogradskog sajma knjiga. Po volji i odluci Skupštine grada, činilo ga je nas devet srpskih izdavača („Kreativni centar”, „Klio”, „Svetovi”, IP „Rad”, IP „Filip Višnjić”, IPS „Stubovi kulture”, „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva” i „Čigoja štampa”). Godine 2006. Savet je odlučivao, kao i uvek do tada, o domaćem piscu koji će otvoriti Sajam knjiga. Počasni gost bila je književnost SAD. Uobičajeno je bilo da je kandidat već dogovoren negde gore. Na sednici Saveta, početkom oktobra, moja malenkost je predložila da Ćosić otvori Sajam knjiga. Obrazložio sam da više volim Andrićevu literaturu, ali da pisac Dobričinog formata i u tim godinama treba u svojoj književnoj biografiji da ima ubeleženu i tu odrednicu. Na moje zgražavanje, jedan od članova Saveta, inače referentan da sudi o svim srpskim piscima jer je nepisac, u kraćoj diskusiji izgovorio je rečenicu „da bi to izazvalo uznemirenje javnosti”.
Zgranut, izneo sam svoje mišljenje o tome da mi nije poznato da prisustvujem sednici Komisije za idejni rad u kulturi CK. Posle onoga „star je”, „možda ne prihvati” i sl. prešlo se na glasanje. Ćosić je protiv nepostojećeg protivkandidata izgubio sa šest protiv i tri glasa za (Simon Simonović, Jagoš Đuretić i ja). U svom inaćenju provere podobnosti, predložio sam Dragoslava Mihailovića. Sretni Dragoslav izgubio je sa pet glasova protiv. Kroz tri godine je, ipak, otvorio Sajam knjiga.
Toliko o srpskim izdavačima, časti i poštenju.
Nakon ukidanja Saveta, formiran je Odbor kao radno telo Skupštine grada. Milovan Vitezović, pisac, kao član Odbora je u nekoliko navrata predlagao Dobricu. Ni u tom sazivu Dobrica nije mogao proći nečije pregusto "sito". Uvek ga je neko "zabetonirao" kao večnu opasnost. Nekako je Vitezović prošle godine „provukao” Ršuma. Nisu mogli da odbiju jer im deca i unuci pevaju i čitaju tog istog Ršuma. Na našu sreću. Da demantujem Mandu i Ćosića - izgleda da čast nije naša jedina imovina.
Ovo je mala biografska napomena za nepristrasne istoričare srpske književnosti. Možda jednog dana neko i doktorira na temi zašto, kako i ko je sve otvarao Sajam knjiga. Možda mali master rad.
(Žarko Čigoja)
