Obrazovana i ozbiljna, novinarka s jasnim stavovima. Majka dvojice dečaka, navikla je da bude "taksista i čekalica", ali zna da radi pravu stvar i da se trud isplati
Prošla je svaku stepenicu da bi postala omiljena i poštovana voditeljka. Sećamo je se s kanala B92, kao prezenterke vesti, dok nije došla na Prva televiziju i nastavila gde je stala. Dostojno je divljenja umeće da, pored informativnih priloga, već duže vreme uspešno vodi izuzetno gledanu emisiju o agraru "Plodovi dobre zemlje".
Koliko je važno da uz posao voditelja budete i dobar novinar?
- Televizijsko lice je ceo paket. Lako je ući u studio, ali osim glasa i izgleda treba da imate ličnost, harizmu, da vas ljudi zapamte i da vam veruju. Meni je dragoceno reportersko iskustvo, rad na terenu. To sam radila od 23. godine. Novinar tu vidi sve aspekte društva, od bolnica i škola do kulture i dnevne politike. Mnogo je lakše vladati prostorom u studiju ako znate proces od početka - kako se stvarno prave vesti, kako se zovu sagovornici, kako da se snađeš ako gost otkaže... Kad se to nauči, onda ćete baš verodostojno preneti sve ono na čemu su radili ceo tim i cela redakcija.
Da li novinar može da bira šta će da radi?
- Novinar mora da se, kao mačka, uvek dočeka na noge. Posao mora da se obavlja moralno, da se stoji iza svakog priloga i pitanja. Treba se adaptirati, transformisati, nadograditi, jer ni mediji više nisu isti kao pre 25 godina. Velika je umetnost opstati. Najveći uspeh u elektronskim medijima je da godinama trajete u onome što umete da radite. I da ste prepoznatljivi.
PREPOZNATI PRAVI MED
Kako vam se dopalo da vodite inače odličnu poljoprivrednu emisiju "Plodovi dobre zemlje"?
- Oberučke sam prihvatila tu ponudu pre dve i po godine. Svi volimo da jedemo, da živimo zdravim životom i uživamo u prelepim bojama života napolju. Bilo mi je izazov. Jesam se bavila poljoprivredom na nivou vesti, ali nisam imala mnogo veze sa selom. Zato sam učila, kao za još jedan ispit na fakultetu. Naši reporteri širom Srbije donose divne reportaže s terena i potrebna je ozbiljna priprema. Nisam smela sebi da dopustim da preko puta mene sedi profesor poljoprivrednog fakulteta, a da nemam adekvatna pitanja.
Svaka televizija ima agro-emisiju. Jesu li gledane?
- Kako da ne! Ljudi ih cene. Imaju svoje verno gledalište. Osim poljoprivrednika, koji traže stručne savete - šta da seju, kako da prskaju, gleda nas i urbana publika. Tu traže nove ideje za biznis-planove. Na primer, sada je borovnica u ekspanziji. I dalje su atraktivni malina i lešnici. Često dovodimo ljude koji pričaju svoja iskustva i kako su, recimo, uspeli na inostranim tržištima. Posvećujemo veliku pažnju i marketingu.
Jeste li naučili nešto iz agrara što vam pomaže u svakodnevnom životu?
- Mogu, recimo, da prepoznam šta je domaće voće, a šta prepuno pesticida. Uvek sam se trudila da se zdravo hranim, a sada mogu kvalitetnu hranu da nabavljam iz prve ruke, od proizvođača koji garantuju da je koka kljucala, da je med pravi, proveren. Eto, to su benefiti posla.
Imate li nekog na selu?
- Sada imam. Kad je moj otac pre tri godine otišao u penziju, dohvatio se poljoprivrede prvi put u životu i zasadio nešto lešnika. Još nisu porasli, ali on je srećan dok ih gleda kako rastu u jednom mestu kraj Velike Plane. Ima dosta posla, mi mu pomažemo kad zatreba. Mama ostaje u Beogradu jer mora da nam pomogne oko čuvanja dece, da "uskoči". Ujke i tete su tu da se igraju i uživaju s decom. Imaju lepu ulogu.
PRIČE ZA LAKU NOĆ
Majka ste dva dečaka, Filipa i Dušana. Iznenade li vas ponekad?
- Filip ima šest i po godina i u septembru kreće u školu. Obojica idu u vrtić od druge godine, prvenstveno zbog društva vršnjaka, učenja mnogih veština i borbe još od malih nogu. Nekad budem zadivljena nekom veštinom koju ne forsiram kod kuće, a oni je donesu iz vrtića. Na primer, tamo posle ručka svako svoj tanjirić očisti od ostataka hrane i stavi ga na mesto. I eto, sada to rade i kod kuće, što je vrlo bitno, pogotovo za dečake.
Kako se borite za budućnost dece?
- Ja sam više tradicionalni model roditelja, tako sam vaspitana. Volim deci da napravim rituale, da se tačno zna kad se jede, spava, ide u šetnju, gledaju crtaći. To je dobro za psihički mir i stabilnost deteta. Nisam liberalna da ih pustim da do jedan noću budu uz televizor. I suprug i ja smatramo da dete treba da ima obaveze, ne zato što smo preambiciozni, daleko od toga. Ali obaveze moraju da postoje - idu na džudo, kroz igru uče engleski jezik...
Koliko je sport važan?
- Moja deca imaju višak energije i treba je kanalisati na pravi način, da razviju duh i telo, zdrav rivalitet, nauče da prime poraz, nekad istrpe bol, ali i razviju drugarski odnos. Nedavno su dobili žuti pojas u džudou i videla sam koliko im to znači. Nekad im se ne ide, pa i ja sam umorna da ih vozim i budem "mama taksi, mama čekalica", ali onda vidim kako taj trud nije uzaludan. Imaju bolji apetit, bolje spavaju, telo im se lepo razvija, nisu besni i agresivni. Tako znam da radim pravu stvar.
Pričate li priču za laku noć?
- Obavezno! I to ne jednu, nego više. Trenutno su potpuno zaluđeni grčkom mitologijom. Dušanu je najdraži Ahil i stalno pita zašto ga mama nije celog umočila u vodu, nego ga je držala za petu, pa ima slabu tačku! Suprug i ja čitamo na smenu, sada je na redu Atlantida. Jedina roditeljska greška nam je to što ne mogu da se uspavaju sami, već čitamo dok im ne padne glava.
TOKSIČNI HEJTERI
Kako vi zaspite?
- U sekundi. Mogu i stojeći! Ne pomeram se dok ne zazvoni alarm. Brzo živim, ali mi prija. Volim teretanu, radim kardio-program i za to vreme čitam knjigu. Bilo bi mi dosadno da ne čitam. Trenutno čitam "Istoriju ljubavi" Nikol Kraus. Uvek "uštinem" vreme za trening i to mi zaista vrati energiju. Zahvalna sam što nisam odustala, a vrlo je lako odustati.
Kako da kao TV lice uvek lepo izgledate?
- Sve je stvar ukusa i kako ko sebe želi da vidi. Važno je da žena izgleda negovano, sveže i odmorno. Radim posao u kom sam pet dana nedeljno pod teškom šminkom i koristim samo kvalitetne medicinske kreme za lice. Umesto firmiranih krema, bolje je platiti nekoliko tretmana da nahranite kožu.
Kakve ljude volite oko sebe?
- Pozitivne, vredne, koji rade na sebi. Ne volim hejtere i uznemiravaju me "kritičari opšte prakse". Udare na sve i svakoga, a iza sebe nemaju ništa što im daje vetar u leđa. To mi je toksično i nemam takve u okruženju.
Da li ste razmišljali da napustite Srbiju u opštem egzodusu lekara, s obzirom na struku supruga?
-Oboje smo se trudili i uspeli da radimo ono što volimo, na respektabilnim mestima. Opet, i deca nam rastu ovde, tu su nam bake i deke, svi naši. Ne razmišljamo o odlasku.
DOKTOR U KUĆI Vaš suprug je Srđan Babić, poznati vaskularni hirurg klinike na IKVB Dedinje. Da li se u kući oseća prisustvo medicine?
- Kad smo se upoznali, Srđan je bio mlad lekar na specijalizaciji i pričali smo o svemu osim o medicini. Danas kad ja njemu krenem da objašnjavam zašto je domaća supa mnogo bolja od nekih lekova, on se nasmeje i kaže: "Samo čitaj te tvoje ženske časopise!" Ipak, učestvujem u njegovom poslu na svoj način. Kad se spremao za specijalistički ispit, preslišavala sam ga i oboje smo imali koristi, on u prezentaciji, a i ja sam nešto naučila, dobro mi dođe kad radim medicinske teme. Srđan je iz porodice lekara, u društvu lekara se krećemo i zdravlje je česta tema razgovora. Na izvoru sam!
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Privatna arhiva)
NE PROPUSTITE
