Mlada nada srpskog glumišta Ana Lečić, ćerka glumca i bivšeg ministra kulture Branislava Lečića, sjajno je odigrala u filmu "Dara iz Jasenovca" Božicu, jednu od tri nadzornice logora Stara Gradiška.
Ana za Kurir otkriva kako se spremala za samo snimanje i šta je osećala kad je gledala potresne scene na malom ekranu.
Kako je došlo do saradnje s Predragom Antonijevićem i vašeg angažmana u filmu "Dara iz Jasenovca"?
- Za kasting je bila zadužena Sara Marinković, ona je došla do mene preko mog kolege Pavla Popovića i pozvala me na kasting.
Glumcu se ne pruža često prilika da igra negativca. Igrate Božicu i vaša scena zatvara film. Sa kakvim osećanjem ste ušli u njenu kožu i kako ste razumeli i branili njene postupke?
- Izuzetno mi je inspirativno da igram likove koji su toliko drastično drugačiji od mene. Božica je bila veliki glumački izazov, ali pre svega emotivni i psihički. Kao pripreme za lik gledala sam dokumentarce na temu Jasenovca i slušala razna iskustva žrtava. Sa tim posle ležete, to nisu stvari koje se lako svare. Bilo je tu i neprospavanih noći i nekog jezivog straha koji vam se uvuče u kosti. To snimanje pamtim kao sve samo ne lako, ali ujedno ga se sećam kao katarzičnog iskustva u kom su sve lične neprijatnosti ostavljene po strani zarad višeg cilja.
Da li vam je nešto sa snimanja posebno ostalo u urezano u sećanju?
- Apsolutno sva deca u filmu, kod koje me i dalje fascinira prirodnost igre i potpuno razumevanje zadatka, od njih treba učiti. Isto tako Tanja Kecman i Jelena Mur, koleginice s kojima sam ostvarila divno prijateljstvo, koje se nastavilo posle snimanja.
Kako ste doživeli film na velikom platnu?
- Jako potresno. Film sam pogledala i na televiziji i mnogo mi je bio snažniji doživljaj kad sam ga gledala na velikom platnu.
Film je ovih dana izazvao veliko interesovanje u celom svetu. Napadan je, nije prošao ni u trci za Zlatni globus, a ni za Oskar. Da li ste iznenađeni? Šta mislite o celoj ovoj situaciji oko filma?
- Nisam iznenađena, napadi su, nažalost, očekivani. Mislim da su najvažniji upravo taj odlazak filma u svet i pažnja koju je izazvao. Ne priča se uvek najlepše o Srbima u svetu, sad svet ima jedan film da vidi šta je naš narod preživeo pre nego što uperi prstom. Nije u interesu filma da se stvaraju novi konflikti, već da se jasno vidi dokle su ljudi spremni da idu, i koliko treba da pazimo koga slušamo i u šta verujemo, i da li to uopšte ima veze sa zdravom pameću. U filmu vidimo jedan narod, kao i mnoge druge u istoriji, koji je poverovao da je superioran u odnosu na drugi. Mislim da čovek koji stvara rasne i nacionalne podele mora da je baš odsečen od prirode, jer da nije, imao bi spoznaju da smo svi jedno. Svi smo ljudi od krvi i mesa i svi smo smrtni. To nam je i korona sad posebno naglasila. Uostalom, umara ta mržnja, ja bih stvarno volela da ljudi to osveste i da se već jednom međusobno čuvamo i uzdižemo dok smo još ovde.
Kurir/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
NE PROPUSTITE
