Posmatrano s ove distance, VHS je bio idealan format za filmove strave, gde nije presudno nasilje, već ona istinska nelagoda i strah. Reč je o nečemu teško vidljivom, neizrecivom, uhvaćenom u titraju.
"Cenzorka" je jedan od novijih britanskih filmova strave, ne baš kvalitetan, ali zanimljiv, jer podseća na ne tako davno vreme video-klubova i filmova na VHS kasetama, kao i aktuelno pitanje cenzure.
U Britaniji je sredinom 80-ih pokrenuto pitanje tzv. "video nasties" (u prevodu, video-gadosti), najčešće horora, ponekad akcionih filmova i trilera, u kojima su postojale scene strave i eksplicitnog nasilja. Ranije je čak i Oskarom nagrađen "Isterivač đavola" bio zabranjen za bioskopsko prikazivanje u nekim okruzima, a sa pojavom video-rikordera i šire nekontrolisane dostupnosti filmova, naročito deci, ozbiljno se radilo na tome da brojni naslovi do publike dođu u skraćenom obliku ili ne dođu uopšte.
Principi slobodnog tržišta i zabranjeno voće, koje publiku dodatno mami, tu nisu važili, distribucija zabranjenog ili necenzurisanog sadržaja bila je tretirana kao krivično delo. Film je sa sve jeftinijim video-rikorderima postajao dostupniji u mnogim domovima, ali je sadržaj bio strogo kontrolisan. Pojedini naslovi izazivali su efekte "moralne panike", kada je javnost suviše burno reagovala i u filmovima nalazila lake krivce, pa i opravdanja za stvarne zločine. I danas se vodi rasprava oko toga da li i koliko odgledani nasilni sadržaji utiču na ponašanje i postoji li veza između viđenog i učinjenog. Duboko uverenje autora ovih redova jeste da filmovi, serije i video-igre nisu isto što i rijaliti, informativni i dokumentarni programi, jer je čak i prosečan gledalac misleće biće svesno razlike između stvarnosti i izmaštanog. Međutim, nauka nije dala definitivan odgovor.
Film "Cenzorka" prati službenicu britanskog cenzorskog tela, preterano posvećenu svom poslu zbog traume iz detinjstva, tajanstvenog nestanka sestre. Svakodnevno izložena filmskom nasilju, granica između stvarnosti i mašte počinje da se gubi i ona ulazi u potragu za sestrom i preispituje svoju, možda brutalnu, ulogu u njenom nestanku. Zanimljivo, bez obzira na izjave same režiserke i koscenaristkinje, "Cenzorka" jasno povezuje filmsko nasilje, moralnu paniku u narodu i mentalne probleme osobe izložene svemu tome. Objašnjenje može biti da je reč o već psihički labilnoj osobi koju bi preko ivice gurnulo bilo šta, ali, svejedno, ostaje utisak da je autorka stala na jednu stranu dugotrajne debate. Posmatrano čisto estetski, autorka ulaže trud da film izgleda kao da je sniman 70-ih i 80-ih, sa sivim tonovima kojim je predstavljen cenzorkin svakodnevni život, ali i drugačijim formatom slike i crvenom rasvetom u scenama gde se filmska strava meša sa njenom ličnom.
Posmatrano s ove distance, VHS je bio idealan format za filmove strave, gde nije presudno nasilje, već ona istinska nelagoda i strah. Reč je o nečemu teško vidljivom, neizrecivom, uhvaćenom u titraju. Nesavršena slika i razlivene boje koje su se javljale posle nekoliko kopija ili duže eksploatacije VHS traka dodavale su filmovima nove dimenzije strave, čak i onim umetnički manje vrednim. Danas, kada su klasici horora dostupni na vrhunskim kopijama, dobro se vidi i tehnička nesavršenost nekih od njih. U doba kad je slika podrhtavala zbog oštećenja na traci ili večito neuhvatljivog " trekinga", nesavršenost je bila dodatni kvalitet, a nesigurni VHS medij doprinosio je tom neobičnom uživanju.
Deluje da je tu dimenziju gledanja filma kod kuće, kao i davno prevaziđeni "sneg" analogne televizije na kanalima na kojima bukvalno nema ničega, tog istinskog ništavila, danas teško dočarati, a postaje i zaboravljena. "Cenzorka" je slab film jer je za izazivanje iskrene strave potrebno nešto više od nekoliko dobrih dosetki, retro dizajna i nekoliko šokantnih scena. Potrebno je da čačne, što u filmu reče jedan lik, u "stravu u nama".
Kurir/ TV ekran
NE PROPUSTITE
Bonus video:
