Brojni likovi kojima je pred kamerom dala život ispisali su stranice bogate karijere glumice Lidije Vukićević. Iako su je reditelji uglavnom doživljavali kao zavodnicu i heroinu, danas ipak nema razloga da za nečim u poslu žali. Publika je najviše pamti kao Violetu, kojom je doprinela oživljavanju čuvene porodice Popadić iz kultne serije "Bolji život", a nostalgija prema tom radu deo je pokretačke energije kojom danas ide napred. Dok snima novi sezonu serije "Igra sudbine", Lidija se priseća prelomnih trenutaka u karijeri.
Imate li vi vremena da gledate televiziju dok snimate punom parom?
- Veoma slabo. Gledam filmove i ponešto što mi se dopada. Desi se da i mesecima ne uključim televizor, oduzima mi vreme i nudi informacije koje možda ne bih želela da čujem. Radije čitam knjige. Imam šest biblioteka, od kojih je jedna samo psihologija, i uz njih se opuštam i uživam.
Ali deo ste veoma gledane serije, koja druge opušta dok je gledaju.
- Ne pamtim da sam u karijeri imala teže snimanje. Vremena su se promenila, radi se brže, sve više odlazimo od umetnosti, a štancujemo serijsku proizvodnju. Za jedan dan snimi se od osam do 12 epizoda, učim po 30-40 strana teksta uveče za sutra. Ali ipak sam srećna što je "Igra sudbine" okupila porodicu poput "Boljeg života" nekada. Mogu da je gledaju sve generacije, zabavnog je karaktera. Zadovoljna sam kako sam napravila svoj lik ministarke, jer je drugačiji od onoga kako je publika navikla da me vidi.
Koliko vam je bavljenje politikom pomoglo u ovom glumačkom zadatku?
- Ma ništa, nema to veze. Nisam se ugledala ni na Jorgovanku Tabaković, s kojom sam nekada radila, niti na neku aktuelnu ministarku, pogotovo što sad slabo pratim politiku. Pravila sam tu ženu u seriji po svom nahođenju. Pre svega sam nastojala da budem advokat svom liku. Iako je negativac, ona je zapravo žena iz naroda koja se bori za svoje dete, da je dobro uda. I gleda samu sebe, što je meni strano. U suprotnom, možda bih više igrala svih ovih godina.
Šta hoćete da kažete?
- Samostalni sam umetnik otkad znam za sebe. Uvek su mi smetali klanovi. To jeste mnogo teži put, ali imate slobodu. Ne postoji cena za moj lični integritet. Ne može neko da me uceni, to prezirem. Kratak mi je fitilj. Ali shvatila sam da u životu morate nekad da izgubite da biste duplo više dobili. Možda izgubim ulogu i finansijski deo, ali dobijem na samopouzdanju i na poštovanju same sebe, što je vrednije od svega.
Jeste li nostalgični prema vremenu kada se sporije i drugačije radilo?
- Mnogo. Raditi u staroj Jugoslaviji i sada u Srbiji potpuno je drugačije. Bila je veća i jača konkurencija. "Bolji život" je dostigao neverovatan uspeh. Gledali su nas šest republika i dve pokrajine. Sada neko uspe u ovoj maloj zemlji i odlepi, misli da je zvezda. Mi smo onda bili zvezde, a niko od nas se nije ponašao tako. Sve je postalo prebrzo, a što je brzo, nije dobro. Bojim se da tehnika ne nadvlada kreativnost. Onda se razočarate u glumu, pa pomislite da je najbolje da snimate samo reklame. Gluma je nešto tanano, a ne prodaja na pijaci. Razočarana sam 21. vekom u svakom smislu, ne samo u glumi. Kvalitet se gasi, a na površinu izlazi trenutna atrakcija. Srećom, imam svoj svet u kojem sviram klavir, čitam knjige i bavim se kučićima. Deca su mi, naravno, na prvom mestu, a potom i prijatelji.
Pogledate li nekada reprizu "Boljeg života"?
- Mogla bih stalno da ga gledam, aktuelan je i dan-danas. Za tu seriju vežu me veliki glumci, od Borisa Dvornika, kog sam obožavala i on mene. To je serija koja je dopuštala i lepa druženja i uvek me vrati u neka lepša vremena.
Kako ste dobili ulogu Violete?
- Igrala sam u predstavi "Poltron" u JDP. Režirao ju je Aca Đorđević po tekstu Siniše Pavića, a oni su se u konsultaciji sa Vojkanom Milenkovićem, urednikom zabavno-rekreativnog programa, odlučili za mene. I niko drugi nije trebalo da igra Violetu. To kažem jer mi je čudna priča koju je neko plasirao u medijima kako je navodno trebalo da je igra Ena Begović. Uz dužno poštovanje, znale smo se, bila je divna i fantastična, ali nije mogla hrvatska glumica da igra u tipično srpskoj porodici.
Jeste li znali kakva vas popularnost čeka?
- U početku nas nisu baš prihvatili i nismo očekivali toliki uspeh. Ali likovi su postali popularni, a i mi kao ličnosti. I danas da odem u neko hrvatsko ili slovenačko selo, svi će me prepoznati.
Slava vam nije udarila u glavu?
- Nikada nisam gubila sebe. Gluma nije moj život, ona je deo mog života. Najbitnije mi je ono što mi je u kući. Verovatno sam zato i opstala, nisam imala velike uspone i padove, nisam deset godina radila nakon što sam se razvela, ali mi to nije bilo važno. Igrala sam u pozorištu, zarađivala od predstava i bilo mi je važno da sa svojom decom mogu pristojno da živim. Nisam se osećala manje vrednom što se nedeljom uveče ne pojavljujem na televiziji.
Kakvi su bili kao roditelji Ceca Bojković i Marko Nikolić?
- Fantastični, Ceca je velika glumica i veliki čovek, a ne mogu da nabrojim mnogo takvih glumaca. Beskrajno je duhovita i suprotna Emiliji koju je igrala. Topla je i srdačna, tačna, precizna, a ja volim takve osobe. Ne volim one koji nemaju svoj stav i ne umeju da kažu ne. Ne mogu da se pomirim s tim da stasavaju glumačke generacije bez stava. Mogu da nemam dinara u džepu, ako nešto nije kulturno i profesionalno, tog momenta napuštam sve.
Tako ni u "Žikinoj dinastiji" niste pristali da se skinete nagi?
- Jeste, ali i pre toga Želimir Žilnik mi je ponudio ulogu u filmu "Lepe žene prolaze kroz grad". Zvao je takođe i Enu i Miju Begović. Bilo mi je drago da posle diplomiranja dobijem odmah ulogu na velikom platnu, ali kada sam videla scenario po kojem treba samo da budem lepa, zahvalila sam se i rekla da ima mnogo manekenki koje to mogu da odigraju. Tako i za skidanje, ako nije opravdano, nema tih miliona za koje bih pristala na to. Ali, ako je opravdano scenom dojenja ili silovanja, glumac mora da bude rasterećen. To onda nije golotinja, nego glumačka bravura. A da se skinem da me gleda cela Jugoslavija, glupo je.
I niste imali posledice?
- Nisam, igrala sam posle u svim filmovima Zorana Čalića. To je reditelj osporavan godinama, a kada je preminuo, nema deteta koje nije znalo bar jednu repliku iz serijala "Žikina dinastija". Mi smo narod koji vrlo lako osuđuje, što je pogubno za nas.
Tu ste imali priliku da igrate sa čuvenim Gidrom.
- Bio je fenomenalan.
Ali i Nikolom Kojom, koji je tek počinjao?
- Napravio je divan uspeh, ali još se sećam kako mi je u Domu sindikata na premijeri filma rekao: "Blago tebi, napravila si ime i karijeru." A eto koliko je on stvorio veliku karijeru kasnije. Kojo je ozbiljan glumac.
Pamtite li prvo televizijsko pojavljivanje u kabareu Pavla Minčića?
- Trebalo je da prođem nekom pistom i pevam. Bila sam srećna, jer Pavle je bio veliki umetnik i divan čovek, pun blagonaklonosti prema mladim glumcima. Kada sam sutradan izašla na Bulevar revolucije da nešto kupim na onim tezgicama, svaki drugi čovek mi je prišao da kaže kako me je gledao na televiziji. Bilo je fascinantno da me od jednog pojavljivanja toliko ljudi prepozna. To se zove sreća, dar od boga ili majke i oca da fizički budem drugačija, što mi je kasnije kroz život mnogo značilo.
I nikada niste poželeli da promenite frizuru?
- Bilo je onih koji su me uveravali da treba da ispravim kosu, a ja sam se čudila zašto mi se mešaju u život. Za potrebe uloge hoću da uradim sve, postoje vlasuljari i perike. Ali privatno ne može ništa lepše da mi stoji od onoga što mi je priroda dala.
Da li vam je lepota pomogla u karijeri?
- Mnogi reditelji su veoma površni. Uglavnom sam igrala heroine, zavodnice i žene koje nekim drugim ženama mrse konce jer se nikada nisu usuđivali da od mene pokušaju da naprave nešto drugo, neku radnicu... A meni bi bio izazov da od nekog napravim ono što nije. Ipak, u pozorištu sam igrala i neki drugi repertoar, i Natašu u predstavi "Na dnu" Narodnog pozorišta i svoju monodramu "Istina"... Sve što sam želela, ostvarila sam.
Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
