Početak emitovanja serije "Crna svadba", u kojoj Jelena Đokić tumači lik renomiranog psihologa Nataše Janković, savršen je povod da se osvetli onaj deo karijere ove dramske umetnice koji pred kamerom traje dve decenije. Uloge su, kako sama kaže, češće birale nju nego ona njih, a splet okolnosti stvari je postavio tako da Jelena još s prvim filmom oseti sve čari sedme umetnosti. Svetski festivali, glamur i sjaj koji sa sobom nose nisu joj strani, ali je suština bavljenja glumom ono što ovoj glumici ispunjava dušu.
Poklapaju li se reakcije publike na seriju "Crna svadba" sa onim što ste zamišljali dok ste je snimali?
- I moja najbliža familija, moji Novljani i veoma bliski prijatelji po Beogradu, ne usuđuju se da je gledaju. Kažu mi: "Nema šanse, Jelena." To mi je veliki kompliment jer je horor kao žanr vrlo je klizav teren. Baviti se njime je kao hod po oštrom nožu, a reakcije gledalaca su samo potvrda da smo donekle uspeli. Serija je autorsko delo reditelja Nemanje Ćipranića i pisca Strahinje Mađžarevića, koji su bili sigurni šta hoće i pravili su kasting bez audicije. Naše je bilo samo da im verujemo. Želim da im ovo budu vrata za sve buduće projekte.
Imponuje li vam što je uloga Nataše Janković pisana baš za vas?
- Kako da ne. Za sve značajnije uloge koje su dobile najviše priznanja reditelji su me konkretno zvali. U takvim situacijama odmah se otvori okean poverenja i onda je prijatno raditi jer znaš da je to dobro oko koje te vodi s razlogom htelo tebe.
Za vaše nedavno emitovane "vrele" scene kritičar Đorđe Bajić je rekao da je Jelena Đokić je u "Crnoj svadbi" kao Nikol Kidman u "Širom zatvorenih očiju".
- O zaboga! U nezahvalnoj sam poziciji da o tome pričam. Mene oduvek prati poređenje s Džulijen Mur, valjda zbog riđe kose. Ipak smatram da je najvažnije biti autentičan i svoj.
Da li biste na takav izazov pristali i u pozorištu?
- A priori bih rekla - ne, ali ipak bih razmislila šta on znači u celoj priči. Na ove scene u seriji pristala sam na jedvite jade, pošto se prvobitna zamisao i te kako ublažila. Za to što je prvo pisalo rekla sam: "Nema šanse!" Onda sam pristala na dublerku, ali su s vremenom scenu dodatno pripitomili. Možda bih se i ovoga uplašila da je na početku odmah tako pisalo. (smeh)
I kod dublera postoji bojazan da publika kasnije ne poveruje da to niste vi?
- Tačno, pomislila sam da je bolje da imam kontrolu nad scenom. Mada, sve je to stvar ličnog osećanja, neko nema problem sa svojim telom i osvešćen je. Iako su mi najbolji prijatelji i kuma vrlo slobodni, ja nisam. Malo sam veća konzerva. (smeh)
Tema serije jeste i crna magija. Jeste li sujeverni?
- Nisam, i ako slučajno osetim da se za nešto vezujem, odmah se toga i oslobađam. Ne volim da budem rob ničega osim svoje dece.
Šta vam je najvažnije kada birate ulogu?
- Ne biram ja uloge, one biraju mene. I nema pravila, uvek je različito. Nekada je uloga kao takva, nekada je najlepše kada imaš najdivnije partnere, nekada je to reditelj, a nekad i honorar. Sve je to isti posao, radiš ga na isti način, samo su različiti razlozi zbog kojih ga prihvataš.
Raste li uzbuđenje u glumi s godinama? - I te kako, jer sam sigurnija i slobodnija, srećnija i zadovoljnija. Iskustvo je začin koji ti daje i mišićnu masu i krila u isto vreme.
Znači li vam popularnost koju donosi televizija?
- Popularnost ove serije traje već dve nedelje, ali nisam osetila ništa više osim novih pratioca na Instagramu koji mi pišu neke čudne poruke. Možda ću se s njom tek suočavati. Vodim svakodnevni život. Ujutro šetam psa sa svojim kučkarima u parkiću, posle sam na probama u teatru na Brdu s kolegama i vraćam se kući svojoj deci.
Smatrate li da vaše vreme tek dolazi?
- Kad bih tako razmišljala, značilo bi da nešto očekujem, a to povlači sa sobom razočaranje. Moje vreme je sada. Tako je bilo i juče i pre 10 godina. To je nešto što naizgled mogu da kontrolišem, da živim svoj život sada najbolje što mogu i radim ovaj posao najbolje što znam, a hvala bogu, donosi mi radost.
Plašite li se prolaznosti vremena?
- Ne mogu da kažem da mi se sa 44 godine ne javljaju takvi strahovi u raznoraznim oblicima, od tih nekih hormonskih promena, koje će se neizostavno desiti, do pojava sedih i pitanja gde si bio i šta si uradio. Ali kad pogledam iza sebe, zadovoljna sam i da sada sve stane. U glumi sam maratonac i spremna sam za duge trke, pa verujem da to neće trajati samo dok mogu da nosim crveni ruž i štikle. Usudila bih se da sebi poželim karijeru kakvu ima Mira Banjac - uz jedno večito trajanje ostala je šmeker i drug. A tu su i dalje i čašica i pljuga i osmeh i sve.
Šarmu doprinosi i vizuelni identitet. Da li biste prefarbali svoju riđu kosu?
- Ne znam kako bi promena išla s mojim pegama, mislim nakaradno i nepripadajuće. Riđa kosa je nekako moja. Spremna sam da se menjam zbog uloga, ali privatno nema potrebe.
Posebna vizuelna promena nije bila potrebna ni za lik u seriji "Branilac"?
- Samo fenomen istinitog događaja odmah podiže nivo kvaliteta uloga, za sve te drsatične i nemoguće situacije svako bi rekao da su preterane u scenariju, ali ovako imamo alibi jer se to zaista desilo. Što bi rekli glumci, takve uloge su "bifteci" za igranje. Imala sam privilegiju da glumim Ljubicu Satirovski u slučaju Točilovac, koji mi je do sada bio nepoznat, ali je sedamdesetih tresao Jugoslaviju. I imala sam sreću s predivnim partnerom Mladenom Soviljom, s kojim je bilo uživanje raditi.
Čini se da vas je sreća pratila još od prvog filma Srđana Karanovića "Sjaj u očima"...
- Nas troje mladih, Ivana Bolanča, Senad Alihodžić i ja, dobili smo uloge na velikom kastingu, što je prijalo i pomazilo nam ego. Prepustili smo se dirigentskom štapiću reditelja, a sve dalje što se dešavalo nismo mogli da slutimo ni u najluđim snovima. Pre svega, da će nam prvi film biti u zvaničnoj konkurenciji na festivalu u Veneciji. On nas je odveo na onaj crveni tepih, bajke od hotela i sve nestvarno. Plivali smo ko bačeni listići po talasima, nesvesni koliko je to veliko i značajno.
Ipak, i najnoviji film "Kelti" dobio je pre nekoliko dana nagradu na filmskom festivalu Viennale u Beču.
- Mislim da je to jedan od najlepših domaćih filmova ikada koji je već dobio nagrade i u Sarajevu, Berlinu, Tajvanu... Premijeru u Srbiji imaće 27. novembra na Festivalu autorskog filma. To je prvenac Milice Tomović, koja je vanserijska svetska rediteljka, a uz plejadu pretalentovanih glumaca to mi je bilo možda najzanimljivije snimanje u životu.
Ali je i film "Turneja" nosio neku svoju priču...
- Magija je počela kada je reditelj Goran Marković došao kod mene kući da mi ponudi tu ulogu. Bila sam u devetom mesecu trudnoće sa ćerkom. Imala sam 30 godina, a predložio mi je da igram studentkinju Jadranku. Odbijala sam govoreći da će me zezati svi po gradu. A onda mi je rekao: "Jelena, sve se glumi, i lepota, i pijanstvo, i zaljubljenost. Ti ćeš da glumiš mladost i hoću tebe." Ostavio mi je samo prostora da se zapitam ko sam ja da ne verujem ako mi tako veliki reditelj veruje. Šest meseci nakon porođaja, bila sam po velikoj hladnoći na svim onim lokacijama, po šumama, na tenkovima i s puškama. I Klara je bila sa mnom jer sam je još dojila. Bilo je to neverovatno iskustvo i zahvalna sam što mi je taj film deo života.
Čini se da ni "Smrdljiva bajka" sa Žarkom Lauševićem nije doneo manje uzbuđenja?
- Reditelj i pisac Miroslav Momčilović doneo je mudru odluku kada je doveo Lauša u Beograd mesec dana pre snimanja, a svakodnevne probe nešto su što se na filmu danas ne dešava. Bila je to prilika da se opustimo i zavolimo kao partneri i kolege koji će provesti dva meseca u kontejneru, u nekim jezivim uslovima, ali sa osećanjem da nam je na kraju bilo lepo. Uvek je lepše kada se pre samog iskustva pred kamerom desi privatno poznanstvo. Lakše se spuštaju zidovi, lakše se otvaramo jedno drugome i lakše može da dođe do razmene, što je magija koju kamera hvata.
Nikada niste poželeli drugu profesiju?
- Gluma je najlepši posao na svetu jer istovremeno razboleva i leči. Milion puta mi se desilo da slomljena ili bolesna odigram predstavu i drugi sam čovek. Ona prosto leči ali, s druge strane, nanosi neke sede i duševne boli koje nisu tvoje, ali prolaze kroz tebe, pa opet sebe opravdavaš da su to ventili gde izlaze demoni koji bi možda ovako ostali zaglavljeni u ćelijama. Moj posao je simbioza ljubavi i slobode. Ona je život životniji od života gde ima više iskrenosti nego u realnosti.
Ali neretko glumom pokušavate i da ukažete na neke realne probleme u društvu, kao sada komadom "Mačka pečena"?
- Prvi put gostujem u Teatru na Brdu. Po tekstu Milene Depolo, Đurđa Pešić je režirala ovu predstavu čija premijera treba da izađe 25. novembra, na Svetski dan borbe protiv nasilja nad ženama. Radimo je pod pokroviteljsvom UN žene Srbije i norveške ambasade, a pod inicijativom Mladi protiv nasilja. Ovo je priča o nezdravom odnosu muškarca i žene u kojem, kad se isprepliću strasti i požuda sa ljubavlju, teško je pronaći šifru i izađi iz te klopke.
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
