Glumac Sergej Trifunović govorio je o svom životu u velikoj ispovesti.
O školi
Dakle, izbacili su me iz Učiteljske škole, pa su me vratili na polugodištu. Onda su nas na kraju masakrirali. Iz mog odeljenja je ponavljalo nas sedam. Odem i upišem jezičku gimnaziju u koju su išli: Dimitrije Tucović, Radovan Dragović, kasnije Ljubomir Simović, Svetislav Basara. Kada su me izbacili iz škole, bilo je kao iz one pesme Đorđa Balaševića „Kad sam prvi put pao u školi…“ Uglavnom pakao je bio za mene. Istovremeno nađem u ćaletovom ormanu požuteli list na kome piše da se Tomislavu Trifunoviću zabranjuje upis u sve učiteljske škole na teritoriji Srbije. Ćale je bio izbačen iz deset škola. U jednoj od njih na Ubu, legenda kaže, po učenika Dragana Džajića je dolazio crni mercedes. Igrali su mali fudbal na velikom odmoru. Da li je u Džaju ušao neko malo jače sa startom, Džaja mu lupi šamar, a moj ćale se potuče sa budućim najboljim levim krilom sveta. Nije došao do trećeg časa, već je bio izbačen iz škole. I pitam ga: „Kako to meni s…š a ti si izbačen iz deset škola?“, a on kao svaki roditelj kaže: „Zašto moraš da budeš kao ja?“ Ćale je siromah skupio pare i otišao u Novi Sad. Pre toga je bio u amaterskom pozorištu u Jagodini - rekao je Sergej za Nedeljnik.
O snimanju filma „Stršljen“ na Kosovu devedesetih godina
To je bilo ludilo mozga i to snimanje je obezbedio Ljubiša Samardžić. U tom trenutku na Kosovu su ratna dejstva, a mi nemamo pojma o tome. Odlazimo sa specijalnom dozvolom i po dolasku shvatamo da je sve pusto. Ne čuje se ništa. Ali…
U kojim mestima ste bili?
Prizren, nekoliko noći. Velika Hoča, kod divnih domaćina, jedino srpsko selo, dečanski podrumi. Tu je bio jedan baš ludački incident. Trebalo je da idemo u Junik koji je u tom trenutku OVK utvrda. Tada Ibrahim Rugova izjavljuje: „Evo sad na Kosovu snimaju antialbanski film koji se zove „Ubistvo s predumišljajem“. Pokojni Tika Arsić je tvrdio da je u Prištini video poternice za mnom. Tako da sam bio i na albanskoj poternici, a kasnije sam postao albanski Majkl Korleone.
O SAD
Trebalo je podneti to bad guys from Serbia. Mogao sam da napravim karijeru na takvim idiotskim ulogama. Samo što bih tu sam sebi umro kao glumac. Neko je rekao: karijera glumca se zasniva na ulogama koje je odbio. Imam u portfoliju dosta tih. A taj razgovor koji si pomenuo, u tom momentu ti je puna ona stvar da su Srbi „bad guys“. Mi smo svi tih devedesetih godina agitovali protiv domaćih diktatora u Srbiji, a onda odlazim napolje, snimam filmove i suočavam se s tim „you fuckin’ bad guys“.
A najbolji fazon je kada ti onaj Afroamerikanac beskućnik kaže: „Srbi, vi ste crnci Evrope.“
Da, ali to što je rekao je bila jedna od prijatnijih reakcija devedesetih godina. A bilo je mnogo neprijatnih. Bilo je komentara na nekim snimanjima tipa „Fucking Serb“. Na ivici tuče. Ali ja ne pamtim ružne događaje. To brišem odmah. Takođe, u Los Anđelesu sretnem unuka Hajla Selasija koji je deset godina stariji od mene. Završio koledže tamo. Kad smo se sreli, rekao mi je: „Ja sam odrastao u dnevnoj sobi sa gigantskim lusterom koji je Tito poklonio.“
O glumcima
Za sve što sam stekao u životu trebalo je da se najedem g…na. Kad kažu: „Ti to lako izvodiš na sceni“, odgovaram: „E burazeru, dok sam ja došao do toga da to tebi izgleda lako, ja sam propišao krv.“ Gluma ne sme da se vidi. A kod nas je gluma pejorativna stvar. One rečenice „Šta glumiš?“, „Šta glumataš?“. Dragan Nikolić se možda ponekad i stideo glume. Bio je ozbiljan čovek. Slušao sam jednu strašnu raspravu dva velika čoveka. Jednog koji sad odlazi, a drugi je otišao. Dušan Jovanović i Dragan Nikolić. Gostovali smo sa „Buretom baruta“ u Ljubljani i mi smo bili prva grupa koja je prešla zvanično hrvatsku teritoriju devedesetih. Vozač, izbeglica iz Vukovara, neće nigde da stane na teritoriji Hrvatske. Mi kukamo da stane, da idemo u WC. Petrovo Polje, piše: WC dve kune. Ne znamo šta nas čeka. Jedno vreme su se hrvatski granični policajci obraćali na engleskom. Bilo je presmešno. Iz tog vremena je fora kad dolaziš u Hrvatsku, a graničar pita: „Give me a passport please. What is your name?“ „Nikola Đuričko.“ „Occupation?“ „No, only visiting.“ A onda su kasnije počeli da pričaju na hrvatskom. Ali mumlaju te rečenice kao da im je neprijatno što govorimo isti jezik. Ulazi pandur i: „Pokažite mi svoje isprave“, mumlajući pita. A Boris Milivojević njemu: „Izvinite, ne znam da li me razumete, ali ja uopšte ne razumem šta vi pričate.“
Kurir.rs/S.M./Nedeljnik
NE PROPUSTITE
Bonus video:
