MORAO SAM DA NOSIM 2 PARA GAĆA I ŠTITNIK ZA GENITALIJE DA BIH SE ODBRANIO! Legendarni glumac izbegao opasno nabacivanje za DLAKU

Američki glumac Robert Redford priznao je da je nosio dva para uskih gaća tokom snimanja scene seksa s Barbrom Strejsend u filmu "Devojka koju sam voleo" (u originalu "The Way We Were") kako bi se zaštitio od glumice koja je bila zaluđena njime, navodi Robert Hofler u knjizi koja je izašla početkom godine.

Holivudska legenda, koja sada ima 86 godina, priznala je da je oklevala oko toga hoće li pristati na saradnju sa Strejsend, te da se dodatno zaštitio pre nego što je prvi put legao u krevet s koleginicom.

U knjizi se otkrivaju detalji iz pretprodukcije, sa snimanja i postprodukcije romantičnog filma iz 1973, koji je Strejsend doneo nominaciju za Oskara u kategoriji najbolje glumice.

Međutim, prema navodima autora, Redford u početku nije želeo da sarađuje na filmu sa "ženom koju nije smatrao ozbiljnom glumicom", te je "želeo da se zaštiti od nje" s obzirom na to da je bio srećno oženjen i imao četvoro dece.

Strejsend je pak, s druge strane, bila "opčinjena" Redfordovom fizičkom lepotom i očajnički je želela da bude s njim. Čak je obukla bikini za snimanje njihove scene seksa, ali Redford je bio spreman - obukao je dvoje gaća, te se pobrinuo da scenu snime tako da smeju da je gledaju čak i deca, navodi autor knjige. Film je snimljen u periodu između avgusta i novembra 1972, kada je on imao 36, a glumica 30 godina.

U knjizi se takođe navodi da je tokom snimanja druge scene seksa odbio da izgovori repliku: "Ovog puta će nam biti još bolje" jer je mislio da će ljudi pomisliti da je u stvarnom životu promašaj u krevetu.

"Redford nikada nije bio loš u krevetu, pa ni njegov lik nije mogao da bude", smatra pozorišni kritičar Hofler.

Radnja filma odvija se oko Kejti Moroski i Habela Gardinera, dvoje studenata koji se upoznaju 1930-ih i zaljubljuju se uprkos različitim karakterima, poreklu i stavovima. Na kraju se i venčaju, ali kada 1950-ih krenu progoni levičara, razdvajaju se. Film je bio tadašnji hit i osvojio je dva Oskara, uključujući onaj za najbolju originalnu filmsku muziku u izvedbi same Strejsend ("The Way We Were"). Ta pesma je dosegla i prvo mesto na Billboard Hot 100 listi.

Međutim, Redford u početku nije bio zainteresovan za scenario, te je reditelju Sidniju Polaku rekao da je njegov lik Habel poput "lutke Kena". Polak nije želeo tako lako da odustane, pa je osam meseci neprekidno nagovarao Redforda da pristane na ulogu. I dalje je jedna od glavnih prepreka bila Redfordova netrpeljivost prema radu sa Strejsend.

"Prati je reputacija osobe koja jako voli da kontroliše stvari. Ona će hteti sama da režira film. To nikada neće upaliti", govorio je tada glumac, koji je čak prigovarao i zbog njenog pevanja. "Neće valjda ona da peva? Ne želim da počne da peva usred filma", govorio je.

Takođe je bilo "zle krvi" između producenta Reja Starka i Redforda, a glumac je rekao da mu se film činio kao "još jedan Starkov ego trip, koji ne želi ni da čita". Stark mu nije ostao dužan. Nazvao ga je "nezahvalnim laktarošem", ali Polak se borio da glumca zadrži u filmu. Vrhunac napetih odnosa bio je trenutak kada je Stark postavio Polaku ultimatum - ili dovedi Redforda ili će ulogu dati nekome drugome. A ime o kome se tada razmatralo bilo je ono Rajana Onila.

Tek nakon tog ultimatuma Redford je pristao da glumi u filmu, a za to mu je ponuđeno 1,2 miliona dolara. Kako bi "umirili njegov ego", ponuđen mu je honorar koji je za 200 hiljada dolara bio veći od Strejsendinog. Ali, ni tu drami nije bio kraj. On je tada odbio da se sastane s njom, navodno zato što je vrlo snažno verovao u to da ako se kolege ne poznaju, to će doprineti njihovoj hemiji u filmu, stoji u knjizi.

Kad su se konačno našli na večeri, Strejsend se "odmah zaljubila" u svog kolegu i, prema Polakovim rečima, "bila je zaljubljena u njega i pre nego što su počeli da snimaju". Redford je pak pokušao da postavi stroge granice, pa joj je rekao: "Ako želimo da radimo zajedno, moraš da imaš na umu da će sve što ti kažem o sebi biti moja dobra volja, jer želim da to znaš. Neću ti govoriti te stvari zato što ti misliš da imaš pravo da znaš".

U knjizi se navodi i da je Strejsend volela snažne muškarce, a njegove reči samo su je još više privukle. Kada su konačno seli i odradili prvo čitanje scenarija, bilo je kao da je prostorijom sevnula munja. Hemija je bila prisutna, a reditelj je zadovoljno trljao ruke.

Problemi su se ipak i dalje nizali. Redforda je prvo napao šišmiš na njegovom ranču, pa je morao da primi injekcije protiv besnila, tako da je snimanje moralo da se odloži. Započelo je u septembru 1972. u kampusu u Njujorku, a grad nije bio spreman za zvezde s A-liste. Redford se skrivao u Holiday Inn-u dok je Strejsend unajmila viktorijansku vilu za sebe i svog petogodišnjeg sina. Ekipa koja se morala da brine o njenoj šminki i frizuri čupala je kosu od muke jer je bila prisiljena da ide autobusom iz Los Anđelesa, ali na kraju su joj osigurali let avionom kada su producentima pripretili da će u protivnom otići.

Strejsend je Polaku i Redfordu neprestano postavljala mnogobrojna pitanja, a to je išlo toliko daleko da joj je reditelj u jednom trenutku rekao: "Hoćeš li samo da se opustiš?" Redford je rekao da ih je ona udavila svojom pričom, a on je postao poznat na setu po svojoj "ekstremnoj nonšalantnosti", dok je ona s druge strane pokazivala "hroničnu anksioznost".

"Strejsend je teška za saradnju. Često zna samo da nestane i onda moramo da je čekamo. Nikada se nije družila s nama i uvek bi otišla u vreme ručka. Redford je znao da razgovara s nama i šali se na setu", rekao je jedan student koji je radio na setu za lokalne novine.

Svakog dana u 11 sati uveče Strejsend bi nazvala Polaka i onda bi u dugačkom telefonskom razgovoru raspravljali šta se tog dana dogodilo i šta će se dogoditi sledećeg dana na setu. Reditelj je priznao da mu to nije bio problem, ali je na to trošio previše vremena.

Strejsend i Redford stvarali su probleme snimateljima jer su oboje želeli da ih snimaju s leve strane lica. Snimatelj Hari Stradling Džunior otkrio je da su tokom scena koje su se snimale u Njujorku morali da blokiraju svetlost koja je Strejsend udarala u lice jer bi joj u protivnom "nos izgledao užasno".

Redford je takođe insistirao na tome da mu se prikazuje isključivo leva strana lica kad god je to moguće, jer mu se nisu sviđala njegova tri madeža koja je imao na desnoj strani.

Strejsend se na kraju mnogo više radovala prvoj ljubavnoj sceni i prema rečima jednog člana glumačke ekipe koji je citiran u knjizi, imala je "afere s mnogim glavnim glumcima s kojima je glumila".

U sceni u kojoj Strejsend ide u krevet s Redfordom, čiji je lik ubijen od alkohola, ona ga oživljava i na kraju imaju seks. Kako piše Hofler, iz filma nije bilo jasno da li je Redford "zaista ubacio" jer se čini da nijedan lik ne doživljava orgazam. U romanu na kom se film temelji, likovi imaju seks, te je opisano kako Redfordov lik doživljava vrhunac, ali Strejsendin ne.

Iako je bila reč o jednostavnoj sceni, mnogo puta su je ponavljali, pa je nakon nekog vremena Redford izgubio strpljenje.

U drugoj sceni seksa trebalo je da se hrane grožđem, a Habel je u jednom trenutku trebalo da kaže Kejti da će "ovaj put biti bolje". Međutim, on je to odbio. Stark je pak insistirao na tome da Redford izgovori rečenicu kako bi Habel "pokazao malo ljudskosti, a možda čak i malo žaljenja zbog načina na koji se ponašao prema Kejti u prethodnom pijanom vođenju ljubavi". Stark je čak poslao desetak dopisa Polaku kako bi pokušao da nagovori Redforda da izgovori rečenicu, ali to se nikada nije dogodilo.

Nakon što je film postao hit, raspravljalo se o njegovom nastavku, ali Redford je tu opet podvukao crtu. Insistirao je na tome da nikada nije pokazao interesovanje za snimanje drugog dela, a jednom prilikom je čak izjavio: "Ja nisam, ali Barbra jeste."

(Kurir.rs/Jutarnji)

Bonus video: