Nekada mlada i zdrava devojka sanjala je velika atletska takmičenja, osvajanje medalja u skoku udalj i trčanju na 1.000 metara, dok publika gromoglasno navija. Međutim, snovi se često rasprše, a stvarnost postane nešto što se ni u najgorim košmarima nije moglo zamisliti. Jedna lekarska greška pre 38 godina Dragicu Kovačević (57) iz Srpske Crnje zauvek je prikovala za invalidska kolica. – Radila sam tek tri meseca u fabrici ulja Banat kada sam osetila da gubim kontrolu u nogama. To me je zabrinulo, jer sam bila mlada i zdrava, pa sam se obratila lekaru. Prvo su me uputili u zrenjaninsku bolnicu na odeljenje reumatologije, gde su me tri meseca lečili od upale zglobova. Poboljšanja nije bilo, pa me šalju na dalja ispitivanja u Novi Sad na odeljenje neurologije. Mnogo je teško kada lekari ne znaju šta vam je, a vi se osećate sve gore. Kada su mi su mi punktirali kičmenu moždinu, nalaz je pokazao da imam tumor od prvog do četvrtog pršljena na torakalnom delu kičme. Lekari su mi savetovali operaciju jer tumor pritiska kičmene nerve i objasnili da u suprotnom postoji opasnost da ostanem nepokretna. Bila sam uplašena jer sam strahovala od posledica operacije, ali pošto nije bilo drugog rešenja, pristala sam. Otišla sam na operaciju na nogama, a kući se vratila totalno nepokretna – počinje svoju priču Dragica.Kako mlad čovek završi u kolicima?Preplašena i iznenađena, pitala je lekare zašto ne oseća noge. Odgovor je bio da je to posledica spinalnog šoka i da će nakon osam meseci, uz rehabilitaciju, ponovo hodati.– Poverovala sam u to i celim bićem prionula na naporne vežbe. Međutim, uspela sam tek neznatno da se oporavim i još uvek sam zavisila od tuđe pomoći. Prošao je i taj period spinalnog šoka, a ja sam i dalje u kolicima, i tako već punih 38 godina. To saznanje da više neću hodati jeste nešto najstrašnije što može da zadesi mladu osobu pred kojom je čitav život. Nikada nisam ni pomišljala da mlad čovek može biti u kolicima. Smatrala sam da nepokretnost dolazi samo u poznim godinama, a eto, desila se i meni. Odjednom se sve promenilo. Suočila sam se s novim načinom života, neuporedivo težim od prethodnog, a mnogi su počeli da me sažaljevaju, što ja nikako ne volim – iskrena je naša sagovornica.Pošto je bila spremna da se i dalje bori, Dragica je dala kompletnu dokumentaciju o svojoj bolesti prijateljici, koja je zatim kontaktirala s lekarima u Londonu. Preostalo joj je da sačeka i napokon je stigao njihov odgovor da joj verovatno mogu pomoći. – Mnogo ljudi iz mog mesta i okoline učestvovalo je u prikupljanju novca za moj odlazak na lečenje. Mesec dana sam bila tamo, a njihovi stručnjaci su mi predložili boravak od tri meseca u specijalnom centru za rehabilitaciju Stoke Mandeville u mestu Ejlsberi. Pošto su mogućnosti u našoj zemlji posle tri godine moje invalidnosti bile iscrpljene, obratila sam se tadašnjem Pokrajinskom SIZ-u da mi odobri lečenje, ali proces je bio težak i spor. Pomoć je stigla od ljudi koji su tada bili na određenim položajima. Otputovala sam ponovo posle godinu dana, u maju 1985. Smestili su me u specijalni centar za pacijente sa oštećenom kičmenom moždinom. Bolnica je bila opremljena svim najmodernijim spravama, na kojima sam vežbala da bih se što više osposobila. Puna životne snage da se što pre oporavim, zamolila sam lekare da mi uključe što više vežbi. Bilo je veoma naporno – seća se Dragica.Pomoći ipak nije biloEngleski lekari su potom obavili novu operaciju.– Tom prilikom konstatovali su da su mi naši lekari prilikom ubrizgavanja rendgenološke boje (kontrasta) sabili nerve, koji zbog toga nisu mogli da funkcionišu, te su ih oni razdvojili. Međutim, otkrili su i da mi je povređen cervikalni (vratni), a ne torakalni ( grudni) deo kičme, kako su naši u dijagnozi napisali, kao i da mi je tumor nestručno odstranjen i tom prilikom povređena kičmena moždina. Nažalost, rekli su mi da sam zakasnila. Da sam došla samo malo ranije, sve bi bilo u redu i ponovo bih stala na noge – objašnjava naša sagovornica.Čak i posle 38 godina provedenih u kolicima, Dragica se nije pomirila sa sudbinom.– Smatram da nauka i medicina sve više napreduju i da će kolica jednog dana postati muzejski eksponat. Jednostavno, ne razmišljam o bolesti, već uvek nađem nešto da radim da bih skrenula misli. Družim se s prijateljima, idem na kulturne događaje, a kad me nešto zainteresuje, napišem i poneki članak. Živim s majkom i ženom koja nam pomaže, ali ja sam domaćin kuće i o svemu vodim računa. Svakodnevno idem u nabavku. Kada nešto ne mogu sama, potražim pomoć i svi mi rado izlaze u susret. Omiljena sam u društvu jer sam vedra osoba, puna optimizma. Mnogo mi je žao što nigde u blizini nema pozorišta koje obožavam. Trudim se i da vežbama održavam fizičku kondiciju, a ako se možda nekad bude ukazala prilika, spremna sam da se podvrgnem eksperimentu – kaže Dragica.Susret s princezom DajanomBoraveći tri meseca u Engleskoj, Dragica je upoznala mnogo ljudi, s nekima se i zbližila, pa su joj ponudili da ostane ako su joj uslovi za život kod kuće loši. – Nisam htela da ostavim majku samu, a ona je želela da se vratim. Te godine održavale su se Paraolimpijske igre, koje je otvorila princeza Dajana. Kasnije je obišla i našu bolnicu, zastala kod svakog kreveta i popričala sa svakim pacijentom. Rukovala sam se s njom i požalila joj se da moram da se vratim. Ona mi je ponudila da ostanem ako želim i rekla da će mi biti sponzor za sve što mi zatreba. Ostavila je na mene snažan utisak lepe i mile žene, koja pleni dobrotom i ljudima koji su posustali vraća volju za životom. Srećna sam što sam je upoznala i mnogo tužna što je tako nastradala – kaže naša sagovornica.
Tekst: Vanja Ostojić
