Najnovije vesti

KAKO SAM NA ZLATNOM KRSTU RADIO ZGIBOVE, ČIJE SU REČI "VIDIMO SE U ČITULJI", KAKO SAM PROZVAO ARKANA I KROZ REŠETKE ŠAPUTAO SA JOCOM AMSTERDAMOM: Jedna od najvećih ispovesti Kristijana Golubovića krije detalje koje dosad niste znali
Foto: Stefan Jokić

ispovest kakvu niste čitali

KAKO SAM NA ZLATNOM KRSTU RADIO ZGIBOVE, ČIJE SU REČI "VIDIMO SE U ČITULJI", KAKO SAM PROZVAO ARKANA I KROZ REŠETKE ŠAPUTAO SA JOCOM AMSTERDAMOM: Jedna od najvećih ispovesti Kristijana Golubovića krije detalje koje dosad niste znali

Crna Hronika

Hodao sam ulicom, kad me umalo  da me pregazi taksista. Izašao je iz auta, nabildovan, istetoviran i opsovao mi majku. Zalepio sam mu šamarčinu i on je pao u nesvest. Dao sam mu vode i izmasirao ga. Kad se osvestio rekao je: O Bože, kakva bomba koja grize. Bilo je kao u snu, bio sam u toplom krevetu. A sve od ljute bombe iz tvoje ruke. Zato sam bombu sa zubima istetovirao na desnom bicepsu. Od tada Beogradom kruži pitalica - šta bi radije hteo, da te j.be magarac, da te zmija ugrize za oko ili da te Kristijan udari desnicom” - tom anegdotom Kristijan Golubović počeo je svoju prvu ispovest hrvatskim medijima.

Novinar sa kojim je razgovarao popularni Kiki opisuje njihov susret:

 - Upoznajemo se, pa nas vodi u malu sobu od dva metra kvadrata u koju jedva stajemo. Uzima ključ i zaključava vrata. Skida se do pasa i pokazuje tetovaže. Više od 122 kilograma mišića prekriva petnaestak tetovaža i doslovno stotine ožiljaka od noževa i metaka. Kaže da je u zatvorskim obračunima s Albancima proboden ili zarezan tačno 128 puta. Slomio je oba zapešća, propucan je Kalašnjikovim na Kosovu.

Sin kao otac

Rođen je 1969. u Minhenu. Otac mu je završio na dugogodišnjoj robiji zbog teške pljačke. S majkom, stjuardesom u JAT-u, i sestrom kao dečak se vratio u Srbiju, u zloglasni beogradski kvart Zvezdaru. Ime njemu i sestri dao je Ljubomir Magaš, poznat kao Ljuba Zemunac, vođa zemunskog klana - piše hrvatski Jutarnji list.

- Od malena sam osećao da letim više od svih vršnjaka kao avion. Jurio sam ulicama kao divlji tenk i svojim cevima (tu digne šake) rušio zgrade oko sebe. Nisam imao nikoga da me usmeri na pravi put. To ime koje mi je dao Ljuba Zemunac, a koje je bilo jedinstveno osamdesetih godina u Beogradu, odzvanjalo je ulicom. Kao Ljubino kumče imao sam najbolju odeću, najviše zlata, prvi sam imao motor kao klinac, prvi sam imao auto. Međutim, danas mi je jasno da su me kroz celi život iskorišćavali. Svako ko me je dovodio u svoje redove gledao je kako da me iskoristi da nekoga upucam, prebijem ili mu stavim bombu pod auto ili na kuću. Ja sada želim da pokažem mladima da ne moraju biti na ulici da bi bili muškarci. Neka svoju energiju donesu u naš ring i neka ovde postanu ime, dobro plaćeni profesionalci. Ulica će im doneti tragediju, probleme i zatvor. Da je neko mene vodio pravim putem, i ja bih to znao. Da mogu promeniti ceo svoj život, učinio bih to. Ali iz ove kože ne mogu. Zato želim drugima da pokažem da ne moraju tako da pogreše. Nazovite to iskupljenjem ako želite - priča Golubović.

Kroz kriminalni milje plivao je od najranije mladosti. Dokazivanje na beogradskom asfaltu, konflikti sa suprostavljenim klanovima, pucnjave i okršaji s policijom. Gotovo pola od 40 godina života proveo je u zatvorima -srpskim, holandskim i grčkim.

Pukanićeve ubice

Što se slučaja Pukanić tiče, Golubović kaže da Jocu Amsterdama poznaje više od 25 godina, a Željka Milovanovića je upoznao jednom na treningu specijalnih jedinica.

- Joca je bio jak igrač u Srbiji i ja sam bio jak igrač u Srbiji, zato smo se međusobno uvažavali, ali nikad nismo sarađivali. Pričali smo kroz prozore ćelija zatvoru u Holandiji, a za Milovanovića znam da je jako tih i povučen pa niko nije mogao da veruje da je spreman da uradi takvu stvar. Mnogo toga se šapuće o Pukanićevom ubistvu, ali mi iskusni igrači svoja razmišljanja držimo za sebe, ćutimo kao ribe - kaže Golubović.

KRistijan je govorio i o možda najčuvenijem dokumentarcu sa ovih prostora “Vidimo se u Čitulji”

Borac u ringu

- Otkriću vam da su reči ‘vidimo se u čitulji’  moje i kako su nastale. Vođa voždovačkog klana, Goran Vuković zvani Majmun, bio je narkomančina i loš čovek. Ubio je mog kuma Ljubu Zemunca u Frankfurtu ispred suda. Po gradu se pričalo da jedino ja mogu da ga osvetim. Pitali su me: Kristijane, znaš da ih je 20, da se svi drogiraju i da žele tvoj skalp? Ja sam rekao da će konflikt između mene i njih biti rešen na samo jedan način. Pobednik će biti onaj koji će ime poraženog čitati u čitulji. Rekao sam: tvrdim da sam nepobediv i zato Majmune, vidimo se u čitulji - prisetio se Kristijan. Vuković je ubijen 1994. u centru Beograda dok je ulazio u automobil.

Kristijan je u zatvoru redovno bio u sukobu s albanskim bandama. Rezali su ga, ubadali noževima i mlatili. On se istovremeno tukao i sa čuvarima. U zatvoru nije bilo papira i nije bilo dozvoljeno crtanje, a on je njima u inat crtao po svom telu, piše hrvatski list.

O Arkanu

Ja sam sa Arkanom bio u večnom sukobu i rivalstvu. On je bio moćniji, ali nije mogao da ubije. Hteo je da mi podrežei krila dok sam još mlad da mu kao stariji ne bi jeb.. majku. Ali ja sam znao za sve njegove pucače i metode da mi naudi i nije mi ništa mogao - prisetio se sukoba sa Željkom Ražnatovićem Golubović.

Takmičili su se oko svega. Golubović je imao najveći zlatni lanac u Beogradu, težak 790 grama. Onda je Arkan napravio lanac težak kilogram.

- A praviš kajlu od kile? - pitao sam ga.

- E pa ja ću da napravim dvaput veći. I stvarno sam napravio lanac težak 2 kg i 860 grama. Na njemu su bila obešena zlatna slova koja su ispisivala ime Kristijan, a nedostajao je još krst koji je trebalo da teži kilogram i 200 grama. Ali brate, preterao sam i boleo me vrat pa sam ga skinuo. Znao sam da ga prebacim preko šipke na tendi od terase kafića i na njemu da radim zgibove. Nikad nije pukao. Lanac je odavno pretopljen i od njega sam napravio zanimljiva umetnička dela - ispričao je tada Kristijan objašnjava.

Svuda s telohraniteljima

Kristijan je ispričao i kako se nikada ne odvaja od telogranitelja.

- Ja sam bio najluđi vozač u Beogradu. Za mene nije bilo crvenog ni pešačkog. Ali i mene su smorili, ovo je strašno - kaže i tvrdi da je uvek bio okružen s desetak naoružanih telohranitelja i imao blindirani automobil.

- Oni koji su me zvali curicom danas su pokojni, a ja ću se paziti do kraja života. Uvek ima neki klinac koji da se dokaže i zapuca na mene. Ali ako me neko upuca nakon pedesete, reći ću mu: budalo ubio si starca. Ne želim da živim večno kao kornjača. Još 15-20 godina i meni dovoljno - poručio je tada Kristijan.

(Kurir.rs/Jutarnji list)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...