Prošli su i ovi izbori. Velike reči, velika očekivanja, velika nadanja, velika razočaranja, ali i nešto novo. Ovoga puta to su glasači uvezeni iz susednih država, dovoženi, razvoženi i prevoženi autobusima, registrovani u Areni i upućivani na „svoja“ biračka mesta. Kaže vladajuća stranka, nema ništa sporno u tome da građani i građanke Republike Srpske imaju dvojni državljanstvo. Tačno je da nema. Kažu, nema ništa sporno ni u tome da ljudi koji imaju srpsko državljanstvo glasaju na izborima u Srbiji. Tu već ima onih koji bi rekli da ima svašta sporno u tome da neko ko ne živi u nekoj zemlji odlučuje o budućnosti te zemlje, ali te stvari su političke prirode, a ne pravne. Pravno gledano, po važećim zakonima Republike Srbije, zbilja oni koji imaju državljanstvo mogu da glasaju na izborima za Skupštinu Srbije. Pa šta je onda sporno?
Sporno je to što oni, po našem zakonu, imaju pravo da glasaju samo na republičkim izborima - onim za Narodnu skupštinu, a ne na lokalnim ili pokrajinskim. A i na njima smeju da glasaju u svojoj zemlji, u konzularnim predstavništvima, baš kao neko ko živi u Parizu, Čikagu ili bilo gde drugde van Srbije. Jer naši zakoni su više nego jasni. „Pravo da bira odbornike i da bude biran za odbornika ima punoletni državljanin Republike Srbije koji ima prebivalište na teritoriji jedinice lokalne samouprave u kojoj ostvaruje izborno pravo“ (Zakon o lokalnim izborima, čl. 2).
Dakle, na republičkim izborima imaju pravo da glasaju SVI koji imaju državljanstvo (doduše u svojoj državi na mestima gde je organizovano glasanje - obično u ambasadama ili konzularnim predstavništvima Srbije), a na lokalnim izborima pravo da glasaju imaju samo oni koji u tom gradu ŽIVE. E tu dolazimo do problema. Jer su se u nedelju, po raznim mestima širom Srbije u kojima su se održavali izbori, pojavile desetine hiljada birača iz susednih država i glasale na biračkim mestima na kojima ne samo da nesumnjivo ne žive nego je svakome na prvi pogled bilo jasno da je ovo i prvi put da se na njima, pa čak i u tom delu grada, nalaze. Ukoliko se radi o ljudima koji su, kao vi ili ja, u tu nedelju odšetali do svog biračkog mesta, koje se svakome nalazi u blizini kuće ili stana, kako objasniti to što su najpre dovoženi u Arenu, da su, o čemu brojni snimci svedoče, tamo čekali da im se kaže gde treba da glasaju i da ih autobus odveze do tamo, jer sami ne samo da nisu znali gde se nalaze njihova biračka mesta nego čak nisu znali ni da se nalaze na Novom Beogradu.
Među ovim turistima biračima nalazi se i Nenad Nešić, ministar bezbednosti BiH, koji se sam pohvalio na svojim nalozima na društvenim mrežama da je glasao na republičkim i gradskim izborima i prikazao snimak kako ubacuje dva glasačka listića u glasačke kutije. Postavlja se pitanje kako je ministar unutrašnjih poslova susedne države mogao da smesti „centar svojih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i dugih veza“ u drugu državu, a ne u onu u kojoj obavlja jednu od najznačajnijih funkcija. Dodatnu zabunu unosi i to što je bosanskohercegovački ministar, dokazujući nekome da je imao pravo da glasa u Srbiji, ranije tog dana na Tviteru sam napisao da je imao na to pravo jer ima prijavljeno prebivalište u Novom Sadu. Kasnije je ministar taj tvit obrisao, ali misterija ostaje kako je ministar, sve i da ima prebivalište u Novom Sadu, mogao da glasa na gradskim izborima u Beogradu.
NE PROPUSTITE
