U nameri - ili po naređenju - da se sroza na nivo Informera, približi narodnom ukusu i tako namlati pare, menadžment moje nekada omiljene žutare Blica eufemistički je „raskinuo saradnju“ sa svim saradnicima čiji bi napisi moglo biti pogrešno shvaćeni tamo gde treba.
Blic se najpre rešio najneprijatnijeg saradnika - umal, grešna mi duša, ne napisah „svedoka“ - Biljane Srbljanović, posle izvesnog vremena iz žutare su, da li jedan za drugim ili đuture, nestale/proterane kolumne Orhana Dragaša i Milana St. Protića. Informerizaciji Blica i astronomskim tiražima više ništa nije stajalo na putu, ali pokazalo se da se menadžment zajebao u računu.
Bila je to pogrešna računica. U startu. Govno tabloida se ne može napraviti od pite prethodno solidnih novina; tabloidno govno mora u startu biti napravljeno od govana, u suprotnom stvar završi u stanju ni novinske ribe ni tabloidne devojke u kojem su - svako na svoj način, završili Politika i Blic.
Biljana je nastavila da piše na Fejsbuku, Orhan (koliko znam) nigde, Milan St. Protić je svoju sedmičnu kolumnu preselio u vikend izdanje Danasa. Tema poslednje od St-ovih kolumni - naslovljene „Smokvin list petooktobaraca“ - „nametnula“ se kao tema naše današnje kolumne.
Milan kolumnu počinje svakom ka vladičinom, citiram: „Ključna tačka iz koje proizilaze sve, unutrašnje i spoljašnje, posledice po Srbiju je ova. Peti oktobar nije doneo radikalan raskid s Miloševićevim režimom i politikom, već je nastavio i pravni i međunarodni pravac određen u doba prethodne vlasti.“
St. potom kreće u (uglavnom korektnu) analizu uzroka neraskidanja s Miloševićevim režimom. Moja neznatnost - koja se već godinama bavi istom problematikom kao i St. - kao Velikog Sotonu Petog Oktobra i glavnog krivca za neraskidanje s Miloševićevim režimom obavezno „targetira“ Koštunicu. Ali to je basnoslovno preterivanje i pojednostavljivanje proisteklo iz ličnog animoziteta, potkrepljeno imunitetom umetničkih sloboda, koje mi daju odrešene ruke da lupam ko maksim po diviziji, pod uslovom da stil lupetanja bude na zadovoljavajućem nivou.
Kao istoričar, Milan nema - ili bar ne bi trebalo da ima - tu privilegiju. Kao istoričar, St. bi morao da zna - a siguran sam da zna - da u iole ozbiljnim razmatranjima postpetooktobarskog zamešateljstva upotreba složenica „mi smo ovo“, „mi nismo ono“ (sram nas bilo) samo zamagljuje ionako nejasnu sliku.
Pre svega i na prvom mestu, mora se jasno i glasno saopštiti sledeće: neraskidanje s Miloševićevim režimom i politikom i nastavak „međunarodnog pravca“ nisu bili iznuđeni, nego su pošteno plaćeni, doduše nepošteno stečenim novce, ali parama se u zube ne gleda.
Nikakvi „mi“ nismo uzimali pare za otkup i oproštaj grehova od perjanica Miloševićevog režima; uvek je to bio neki „on“, a ni jedan od tih „on“ nije bio Koštunica, za tačnost informacije garantujem. Ono, fakat, korupcija, koja je počela 6. oktobra, znatno je olakšala Koštunici da uradi sve ono za šta jeste odgovoran. I - šta. Ništa. Čiča Miča, gotova priča.
NE PROPUSTITE
