Pratio sam vijuge reke Mekong i njenih pritoka ka severu. Vodeni putevi ovde su glavne saobraćajnice.
U meandriranju Mekonga, nalik znatiželji, duž neobičnih ostrva reke koja više liči na okean života, drveni brodić pratilo je jato ptica i družina veselih rečnih delfina. Tako sam stigao do Laosa, jedine zemlje jugoistočne Azije bez izlaza na more, ali s rekom Mekong i njenim delfinima u "zemlji milion slonova", što je prevod imena prvobitne laoske države. Mekong je dvanaesta po veličini reka na svetu, a sedma u Aziji. Dugačka je 4.350 kilometara i predstavlja centralnu osu života i legendi naroda Indokine.
Centralni komitet
Centralni komitet Komunističke partije, zajedno sa Politbiroom, i dalje u Laosu drži sve konce u rukama, u međuvremenu kao religiju prihvativši budizam i sva pravila moderne ekonomije. Dakle, komunizam bez "komun" i bez "izam", ima ga, ali ga i nema.
Na sazvežđe tri bogate kulture, duge istorije i smirenih osmeha u toku Vijetnamskog rata, većim delom tajno u tepih-bombama, bačeno je skoro trinaest miliona tona vojnog materijala ili u proseku skoro tri stotine kilograma bombi po svakom čoveku, ženi i detetu koji ovde žive. Ostaci metala i čitave neeksplodirane naprave nalaze se svuda. Meštani udaljenih sela, gde je do rata metal bio prava retkost, zatrpani su otpadom. Koriste ga na raznovrsne načine: video sam čamce napravljene od ovalnog dela ogromne bombe, jeo sam priborom za jelo ručno napravljenim od gvožđa oborenog američkog aviona.
Spaljene prašume su se, ipak, posle nekoliko decenija, obnovile i danas je Laos šumovita oaza prepuna slonova. Među vodopadima koji se bacaju s planinskih vrhova i do sto dvadeset metara u dna klisura danas se najviše uzgaja čaj i jedna od najkvalitetnijih kafa na svetu. Upoznao sam ostarelog vlasnika poznate plantaže. Njegov lik se nalazi na kesicama kafe koja je već odavno simbol Laosa. Uz pomoć prevodioca pitao sam ga šta je za njega predstavljalo najveći problem u osnivanju tako velike farme. Odgovor je bio izričit i jezgrovit: očistiti zemlju od bombi!
Iznajmio sam motor i krenuo u obilazak udaljenih sela. Osmesi na licima ljudi koji žive često i sa manje od jednog dolara dnevno najvredniji su suveniri koje sam pokupio. Svuda su me dočekivali i ispraćali uz reči dobrodošlice. Kuće su uglavnom napravljene od drveta, pokatkad ispletene rukom kao najlepša narodna odeća.
Škole na otvorenom
Deca u školama uče na poluotvorenom, u objektima sklepanim od bambusa i trske. U centrima sela često se mogu videti žrtvenici i oltari oko kojih se izvode starinski rituali i na kojima se prinose žrtve kako bi se zadovoljili duhovi prirode i prošlosti. Oni nemo svedoče o tome da i najstarije religije još uvek vode neki svoj život. Dosta udaljenih naselja i dalje praktikuje animizam, verovanje u duhove prirode i predaka.
Kuće se grade izdignuto od zemlje kako bi bile sačuvane od poplava koje su ovde redovna pojava. Stubovi na koje su postavljeni domovi često su napravljeni od nizova bombi i raketa.
Vijentijan je glavni grad Laosa. U njemu živi oko 210.000 ljudi (730.000 u njegovom širem administrativnom području). Pravi naziv grada je Vijang Čan i potiče od sanskritske reči za sandalovinu, po čijoj proizvodnji i obradi je ovaj deo Laosa oduvek poznat. Francuzi nisu mogli da pravilno izgovore njegov laoski naziv, pa su ga preimenovali u Vijentijan, kako je danas poznat svuda na Zapadu.
Laos je nekada bio francuska kolonija, pa se u njegovim gradovima još uvek oseća duh kolonijalne arhitekture. Divna zdanja prošarana budističkim hramovima i katoličkim samostanima krase ulice s nazivima komunističkih vođa. Ruski kulturni centar u Vijentijanu već odavno organizuje tečajeve engleskog jezika, mada se u prodavnicama i dalje mogu naći slikovnice s likovima Marksa i Lenjina. Crvene zastavice sa srpom i čekićem vijore se na svakom ćošku. Svedoče o prošlosti, govore o sadašnjosti i na pomalo ekstravagantan način najavljuju vreme koje dolazi.
Stara prestonica
"Slika kraljevskog Bude", to je prevod značenja grada Luang Prabang, stare prestonice Laosa, jednog od bisera Uneska. Lang Sang je najpoznatiji kralj koji je ovde vladao. Bio je veoma okrutan sve dok se nije oženio Tajlanđankom, princezom iz kraljevstva Ajutaje. Ljupka i uvek nasmejana, omekšala je kraljevo srce toliko da je on, koji je dotad uništavao umetnička dela, počeo da finansira njihovo stvaranje.
Stigao sam noćnim autobusom koji samo što se nije raspao, ali sa najmodernijim ozvučenjem profesionalnog muzičkog studija. Autobus je ofarban svim mogućim bojama, a slonovske surle su iscrtane oko točkova. Muziku su pratile serije spotova na malenom televizoru sa sve karaokama, u stilu španskih serija. To je zapravo ljubavna drama u kojoj glumci umesto da govore dijaloge, pevaju ih, pa čitavo remek-delo laoske TV produkcije izgleda kao hibrid Grandovih zvezda koje pokušavaju da dosegnu Pavarotije, obučeni u cirkuska odela. Radnja je prigodno smeštena vozilu u kojem je gledamo - na autobusku stanicu. Glavni pevač je šofer koji se nesrećno zaljubljuje u kondukterku. Vozač našeg vozila pak srećno je zaljubljen. To se jasno moglo videti po tome što je svoje sedište podelio s ljubavnicom, tako da je pozadinom sedeo na svom sedištu tek napola. Uz to, često se koristio telefonom, pa je inače suluda vožnja u južnoj Aziji poprimila nijanse hazardskog cirkusa, pošto jednom rukom dodiruje ljubavnicu, a drugom telefonira. Na kontrolnom punktu policajac je pokušao da ga zaustavi. Džabe je pendrekom udarao po autobusu, ovaj lik je odlučio da nigde ne staje do Luang Prabanga...
Monasi na ubrzanom kursu komunizma
Stara prestonica sija sjajem nepoznatim Evropi. Hramovi se nižu kao biseri s nebrojenim statuama Bude. Tu i tamo visi pokoja petokraka, češće srp i čekić, da podsete da je ovo još uvek zemlja komunizma. Razgovarao sam s monasima koji i u najvećim zabitima ove zemlje, u tmini svojih prostorija, uče engleski. Od svakog muškarca se očekuje da živi monaškim životom u hramu barem nekoliko meseci. A svaki monah, da bi bio primljen u hram, mora prvo da prođe specijalni brzi kurs komunizma.
Brdima severa prolaze vijugavi tanani tragovi asfalta i misli. Tu žive plemena raznovrsna kao tropsko voće. Tu su i tajni hodnici utvrđenja građenih tokom Vijetnamskog rata; tu je i mesto na kom su Francuzi prvo poraženi onako kako će nešto kasnije biti Amerikanci. Tu žive ljudi vedrih lica i krepkih duša, trpeljivi i jaki. Vreme prolazi sporo; njih ne zanimaju vekovi, već svaki od šezdeset sekundi u minutu. Vodopadi presecaju put egzotičnim pticama. Majmuni pokušavaju da zajašu slonove, a ljudi nose narodne nošnje jarkih boja koje se utapaju u zube pocrvenele od prašumskog bilja. Dočekali su me vedro, ali nisu želeli da govore o periodu ratova i stradanja. Samo su mi rekli da su sigurni da bog neće ponovo potopiti planetu kako bi se ratosiljao ološa i dozvao ljude pameti kao u doba Noja. Shvatio je da je takva akcija uzaludna.
Glavno prevozno sredstvo šumskim predelom su slonovi. Da bih mogao lagodno da se krećem, morao sam da prođem obuku za slonojahača. Obučeni su tako da blagim bockanjem kanapom koji povlači ranicu koja im je napravljena kod uveta znaju da li treba da skrenu levo ili desno. Sa velikim koracima, dok se strmoglavo spuštaju nizbrdo ili penju uzbrdo, prava je veština ostati im na leđima. Neverovatno inteligentne životinje imaju svoj osećaj za ljude - ko im se ne dopadne, polivaju ga vodom iz surli, a umeju i da uberu čitav žbun i njime, kao prutom, mlate jahača.
Džak s ćupovima
Odjedanput smo naišli na predeo iznikao iz praistorije, polje između visokih brda po kojem leže ogromne posude nalik džinovskim amforama. Deluje kao da je nekom džinu ispao džak sa ćupovima koji su se raštrkali svud okolo. Napravljeni od po jednog komada kamena, na stotine, možda i hiljade ovih neobičnih činija pružaju se u nedogled.
Neke su malene, kao za decu, dok u druge može stati i nekoliko ljudi. Najveći ćup je težak čak šest tona i visine je tri metra! Legende govore o džinovima koji bi savršeno našli dom u pećinama ogromnih brda. Arheolozi nikako da se slože šta bi ovim strukturama mogla biti svrha. Neki tvrde da je obližnja pećina sa rupom izdubljenom rukom u njenom krovu služila kao krematorijum, a posude kao urne. Možda je to najveće praistorijsko skladište pirinča ili pak pirinčanog vina? Ili su, kako govore legende jednog od okolnih sela, posude služile da se u njima skuplja kišnica kako se putnici namernici ne bi mučili tražeći retke izvore vode? Možda su pak služili za molitve? Ili su u ovim posudama jednostavno skrivane - u njih izgovarane - najveće tajne?
Viktor Lazić
NE PROPUSTITE
