Shvatanje veličine Rusije i ruske istorije nije moguće bez shvatanja uloge Tatara u ruskoj istoriji i pozitivnu ulogu koju su igrali u njoj. Tatari su potpunu integrisani u rusko društvo, rusko-tatarski brakovi nisu tabu. Zbog toga smo odlučili da ispričamo ovu priču kroz intervju sa Raisom Ravkatovičem Sulejmanovim politikologom, istoričarem, koji se bavi proučavanjem nacionalnih i religioznih problema sa kojima se susreće u Povolžju i Tatarstanu, perspektivama njihovog uticaja kako na državu, tako i na region. Takođe se bavi inistranim uticajima kako na Povolžje, tako i na rusku nacionalnu bezbednost u celini.
Intervju je objavljen daleke 2014, sa Raisom Ravkatovičem Sulejmanovim razgovarao je Boško Jovanović, magistar međunarodnih odnosa koji je magistirao u Moskvi i koji se bavi Rusijom. Cilj intervjua je da sprska javnost dobije bolji pogled na narod sa kojima Rusi imaju jake istorijske veze
Objasnite nam sledeće: RISI - da li je to nezavisna ili državna institucija? Da li ona ima kontakte sa rukovodećom partijom?
RISI je federalna, državna, budžetska naučna ustanova čiji je utemeljitelj Predsednik Ruske Federacije. Ona se bavi stvaranjem analitičkih radova, pregleda i materijala za Administraciju Predsednika Rusije, Saveta bezbednosti, Službe inostranih dela, Minoboronы, tj. u osnovi za visoke organe vlasti Ruske Federacije. RISI specijalno ne pripada niti jednoj partiji, kao što nije ni analitički centar samo za Rusiju. Institut radi za državne organe, a pre svega za Administraciju Predsednika Ruske Federacije. U Institutu je 180 osoba, a ispostave Instituta su od Kaliningrada do Vladivostoka. Jedna od njih je u Kazanju, i to je Privolžski centar RISI. Svi naši saradnici godišnje stvaraju na desetine radova, pregleda, analiziraju materijal po različitim temama kojim se bave. Kako sam ja angažovan u ovoj filijali, bavim se situacijom u našem regionu i perspektivom njenog daljeg razvoja.
Koliko su objaktivne analize RISI ukoliko on ,,postoji” zahvaljujući federalnom budžetu?
Analize koje nastaju u RISI zaista su objektivne. One nisu izrežirane nego pružaju uvid u realnu situaciju u regionu ili prostoru kojim se bavimo. RISI se ne ograničava samo proučavanjem situacije unutar države. Naime, Institut se bavi proučavanjem događaja u državama koje okružuju Rusku Federaciju i time pomažemo ruskoj vlasti da preduzima potrebne korake. Mi nemamo cilj angažovanosti ili da određene događaje okarakterišemo sa znakom plusa ili minusa. Naš zadatak je iznošenje objektivnih informacija. Sve što saradnici RISI iznose za javnost ne prelazi 5% od ukupnog broja informacija koje se arhiviraju u zatvorene dokumente. RISI se može uporediti sa RЭND korporacijom (SAD), tj. sličnim analitičkim centrom koji se bavi stvaranjem analitike za Administraciju predsednika SAD. Uveren sam da u svakoj državi postoje slični centri ili instituti koji se bave prikupljanjem podataka za svoje vlade. Naravno, reč je o objektivnim informacijama. Rukovodstvo Instituta i njegovi saradnici mogu imati svoja politička ubeđenja, ali kao pravilo je da svi imamo državne patriotske stavove. Naša politika rada jeste objektivna ocena događaja i usmerenost ka ,,pozitivnoj strani”. Upravo u tome i jeste razlika između našeg i ostalih naučnih instituta u kojima njihovi saradnici, baveći se naučnim radom, ispred sebe ne stavljaju kao cilj da se prevashodno iskoristi njihova praktična strana. Isključivo administrativno istraživanje bez predlaganja praktičnog rešenja religioznih i etničkih problema ne daje željene rezultate.
Po Vašem mišljenju, kakav je stav države prema situaciji u Povolžju?
Potrebno je napomenuti da je to oblast ,,muslimanskog sveta” - Turska, arapske države kao što su Saudijska Arabija i države Persijskog zaliva. U nešto manjem prostoru to je i Iran, dok je uticaj država poput Indonezije ili Malezije minimalan i gotovo beznačajan pogotovo u oblasti ekonomije. Uporedo sa graničnim državama Bliskog istoka, nastojimo da imamamo isti odnos prema SAD i Evrosavezu. Uticaj ostalih država kao što su Kina ili Indija gotovo je neprimetan. Naravno, ovde govorimo samo o Povolžju. U Habarovskoj oblasti uticaj Kine je ogroman, dok ga, na primer, u Tatarstanu praktično i nema. S druge strane, uticaj arapskih država i Turske neuporedivo je veći. Kao i SAD i Evropa, koje pažljivo proučavaju mogućnosti osnaženja spomenutog uticaja. Tokom poslednjih godina bilo je situacija kada su bivše sovjetske republike takođe tražile mogućnost da utiču na društveno-političku situaciju u Tatarstanu. Konkretno, reč je o Gruziji i Azerbedžanu. Ali, kako je reč o pojedinačnim slučajevima, još je rano govoriti o nekakvoj sistemazičnosti.
Očevidno da se uticaj Turske na situaciju u vašem regionu objašnjava time što i u Tatarstanu i u Turskoj imamo proces osnaženja islama. Da li se slažete sa ovom konstatacijom?
Svakako. Religijska bliskost ima veliki značaj, a takođe je prisutna i nacionalna i etnička bliskost. Zbližavanje je bio prirodan proces posle raspada SSSR-a. Istorijski posmatrano, kontakti kazanskih Tatara sa Turskom jesu realnost. Posle raspada SSSR-a ovi odnosi poprimaju i politički karakter.
Recite nam, kako je tekao proces islamizacije Povolžja?
Preci današnjih Tatara koji žive u Povolžju bili su Bugari. U 7. veku na teritoriju današnje Krasnodarske oblasti nalazila se država Velika Bugarska sa Tanogorom kao prestonim gradom. Han Kubrat, upravitelj Velike Bugarske, pred smrt zahtevao je od svoje trojice sinova da se ne razdvajaju ali, kao što to obično biva, oni nisu poslušali očev zavet. Jedan od njih, han Asparuh, odlazi na prostor uz Dunav, pokorava pomesno slovensko življe i kroz neko vreme ga asimiluje. To je prostor na kome nastaje Bugarska koju danas poznajemo na prostoru Balkanskog poluostrva. Na taj način, pomesna slovenska oblast poprima etnonim zavojevača ali, istovremeno, i sami zavojevači potpadaju pod proces asimilacije.
Drugi deo Bugara, na čelu sa Batbajem, nastavlja da živi na prostoru Severnog Kavkaza. Njihovi potomci su Balkarci koji i danas žive u Republici Kabardino-Balkariji.
Treći deo spomenutog naroda odlazi u predele Srednje Volge osnivajući tamo državu Volžska Bugarska. Današnji povolžski Tatari jesu direkti potomci ovih Bugara.
Možemo reći da između Bugara koji žive na Balkanu i onih koji žive u Povolžju (mada se oni danas nazivaju Tatarima), postoji direktna istorijska veza. U 9. veku, na prostoru Donjeg Povolžja pojavljuje se država poznata kao Hazarski Kaganat. Za to vreme, reč je o velikoj državi u kojoj je oficijelna religija bio judaizam. Njeni najbliži susedi – Kijevska Rusija i Volžska Bugarska bili su pod snažnim uticajem ove države, tako da su i jedni i drugi plaćali danak. Kako bi to izbegli, upravitelji Volžske Bugarske odlučuju da stupe u diplomatski savez sa starim neprijateljem Hazarskog Kaganata, tj. sa Bagdadskim Halifatom. Bugarski han Almuš odlučuje da prihvati islam, tada dominantnu religiju u Bagdadskom Halifatu. Godine 922. iz Bagdada dolazi poslanstvo u Volžsku Bugarsku, konkretno u grad Bolgar, gde se i obavlja oficijelno prihvatanje islama. Od spomenute godine pa do danas, na prostoru Srednjeg Povolžja ispoveda se islam. Ovo je Bugarima pomoglo da se oslobode zavisnosti od Hazarskog Kaganata ali, naglasimo, ne i bez pomoći ruskog kneza Svjatoslava koji je pokrenuo pohod na Kaganat i porazio tu državu. Od tog vremena Volžska Bugarska, kao nezavisna država, jeste najsevernija muslimanska država u svetu. I do današnjeg dana se smatra da su Tatari, istorijski posmatrano, najseverniji muslimanski narod. U 13. veku Volžska Bugarska postaje žrtva zapadne ekspanzije Džingiz-Hana i njegovih sinova. Tokom 1236. godine, han Batij preduzima pohod na Evropu. Tom prilikom napada Volžsku Bugarsku i uništava ovu zemlju. Godine 1241., Batij, saznavši za smrt upravitelja Velike Mongolije, prekida svoj evropski pohod i sa vojskom se vraća u Mongoliju kako bi učestvovao u izboru novog hana. Ne došavši do Karakoruma, saznaje da je novi han već izabran. Tada odlučuje da ostane na prostoru uz Volgu pošto je ta oblast svakako odgovarala njihovom načinu života. Tu nastaje država Zlatna Orda, tj. ,,zlatna jurta”, ime u čijoj se osnovi nalazi praksa da se šator vladara pokriva svilom boje zlata. Na taj način, Volžska Bugarska potpada pod vlast tatarsko-mongolskih upravitelja. Vremenom, narodi koji su živeli na prostorima Zlatne Orde počinju da se nazivaju Tatarima, a među njima i volžski Bugari. U trenutku raspada Zlatne Orde na nekoliko hanstava o tamošnjim žiteljima već se uveliko govori kao o Tatarima. Naime, u 14. veku nastaje Kazansko, Krimsko, Astrahansko i Sibirsko hanstvo, a poznato nam je da i danas postoje Tatari koji se geografski svrstavaju po ovim prostorima. Svi oni imaju njima razumljiv jezik, a opet, kao samostalni narodi, međusobno se razlikuju i nemaju međusobno jedinstvo. U 16. veku, prvi ruski car Ivan Četvrti (Grozni) napada na Kazanj i osvaja Kazanjsko Hanstvo. Od tada, pa do danas, povolžski Tatari nalaze se u sastavu ruske države. Kao i Bugari koji su dobili ime od zavojevača koji su ih pokorili, tako su i povolžski Tatari dobili savremeni naziv. U antropološkom smislu, povolžski Tatari su tipični evropeidi i nemaju ništa zajedničkog sa Mongolima. Ono što ostavlja snažan utisak na turiste koji Tatare doživljavaju kao Mongole i čemu se uvek čude kada posećuju Kazanj, jeste da oko sebe primećuju evropski narod.
Recite nam odakle nastaje tatarsko pravoslavlje?
Postoji narod koji se naziva Krjašeni. Prema jednoj verziji, koju mahom iznose Tatari, Krjašeni su Tatari koji prihvataju pravoslavnu veru nakon osvajanja Kazanjskog Hanstva od strane Ivana Groznog. Poznato nam je da je Grozni sprovodio politiku hristijanizacije pokorenih naroda. Rezultat toga jeste da su i neki među Tatarima prihvatili pravoslavlje i da su nastavili da ispovedaju ovu veru i danas. Krjašeni za sebe smatraju da nisu isti narod kao Tatari, tj. da su samostalni. Ovo objašnjavaju na sledeći način: kao prvo, sam naziv Krjašen zapravo je deformisani oblik reči ,,kršteni”, i da ovo ime nema apsolutno nikakvu osnovu u tatarskom jeziku jer oni koji su kršteni, po jeziku Tatara, nazivaju se щukыngan. Kao drugo, Krajšeni navode brojne primere da su još u vreme Volžske Bugarske živele grupe pomesnih žitelja koje su ispovedale pravoslavnu veru. Naglašavaju da su iz njih proistekli i pojedini sveti koje priznaje i Ruska Pravoslavna Crkva, kao na primer, Avramije Bugarski koji je živeo u Volžskoj Bugarskoj tokom 13. veka. Prema tome, Krjašeni smatraju da je pravoslavna vera među njima postojala i pre vremena Ivana Groznog. Danas ne postoji ujednačeno mišljenje u vezi sa tim da li su Krjašeni samostalan narod ili su konfesionalna grupa unutar tatarskog naroda. Po mom mišljenju, Krjašeni jesu samostalan narod pre svega zbog toga što sami Krjašeni sebe tako doživljavaju, kako u domenu etničnosti, a još više u domenu samosaznajnosti. Ukoliko čovek, na primer, kazuje za sebe da je Srbin, to je zaista tako. Još snažniji primer iz istorije Balkana jesu Bosanci. Danas žitelji Srbije ne smatraju Bosance Srbima mada oba naroda imaju zajedničko proishođenje. Naime, Bosanci su javno prihvatili islam pod uticajem Turaka kao osvajača i, na osnovu toga Bosanci danas pokušavaju da formiraju samostalan narod. Takva situacija je i sa Krjašenima. Oni su danas samostalan narod i ne gledajući na to što govore tatarskim jezikom, on se ipak leksički izdvaja: u njihovom govoru nema arapskih pozajmica, malo je persijskih termina i primetno se razlikuje od jezika Tatara koji su muslimani koji je, naglasimo, prepun termina u čijoj je osnovi islam. Danas u Tatarstanu ima oko 250 hiljada Krjašena i oni se zaista bore da budu priznati kao samostalan narod. Potrebno je naglasiti da im se ovo pravo uskraćuje, pogotovo prilikom popisa. Na primer, tokom popisa iz 2002. i 2010. godine, Krjašenima u Tatarstanu doslovno je zabranjeno da se izjašnjavaju kao Krjašeni i morali su sebe da označe kao ,,Tatari”. Lokalne vlasti su to objašnjavale time da ukoliko se Krjašeni budu izjasnili kao samostalan narod, da će se smanjiti broj Tatara, te da je zbog toga potrebno ovaj narod sačuvati kao tatarski. Na taj način, borba Krjašena za svoju nacionalnu identičnost jeste jedan od problema. Spomenimo da se među njima širi Pravoslavlje. Danas u Tatarstanu ima 26 krjašenskih sveštenika, ali ne služe svi na crkveno-krjašenskom jeziku (faktički tatarskom).
U kojoj meri su Tatari integrisani u rusko društvo? Da li se danas Tatari smatraju drugim korenom nacionalnosti Ruske Federacije?
Da, upravo se tako može reći. Tatari žive na teritoriji Rusije od 16. veka i tu činjenicu niko ne osporava, kao ni to da su oni koreniti narod pogotovo što broju žitelja u mestima Ruske Federacije dolaze odmah posle Rusa. U Rusiji ima 5, 5 miliona Tatara što čini 3,8% od opšteg broja stanovnika Ruske Federacije. Svi Tatari koji žive u Rusiji govore ruskim jezikom što samo po sebi pokazuje koliko su oni integrisani u rusko društvo. Osim što govore ruski, Tatari stiču obrazovanje kao i sve ostale necionalnosti. Tatari žive praktično po čitavoj teritoriji Rusije iako je njihova istorijska oblast Povolžje. Njihova nacionalna kultura značajno se razvija u Tatarstanu. Ovde je podržavana od strane lokalnih vlasti. U školama se uči tatarski jezik zahvaljujući čemu se on zaista čuva od zaborava. U ostalim regionima faktički nema nacionalnih škola. Zbog toga nije retkost što je ubrzan proces jezičke asimilacije i što mlađa pokolenja već ne znaju tatarski jezik. Spomenimo da je mnogo međunacionalnih (i međureligijskih) brakova između Rusa i Tatara. U Tatarstanu broj tih brakova je oko 30% što je praktično nezamislivo za druge države gde hrišćani i muslimani ne žive baš u najboljim odnosima.
Kako je poznato, Vladimir Iljič Lenjin rodom je iz Povolžja. Kako su se Tatari poneli prema boljševicima, revoluciji i kakvo mesto su Tatari imali u Sovjetskom Savezu?
Vladimir Iljič bio je rodom iz Simbirska. Pohađao je Kazanjski Univerzitet. Ilja, njegov otac, imajući lično dvorjanstvo imao je i vlast u selu Kakuškino, nedaleko od Kazanja. Naravno da su postojali Tatari-boljševici, kao što je bilo Rusa-boljševika, Jevreja-boljševika... Kako su sami boljševici sebe proglašavali za internacionaliste, ipak Tatari-boljševici podržavali su kurs stvaranja autonomne tatarske republike. To se činilo iz razloga kako bi k sebi privukli što je moguće veći broj Tatara jer su mnogi među njima služili u carskoj armiji u tatarsko-muslimanskim vojnim formacijama. Boljševicima je 1917. godine bilo važno da stvore vojnu podršku što je imalo važnu ulogu tokom Građanskog rata. Kada je Lenjin i njegov štab proklamovao ,,Pravo nacije na samoopredeljenje”, na stranu boljševika prelazi priličan broj Tatara. Kao primer može poslužiti admiral Kolčak pod čijom komandom je bilo mnoštvo Baškira (muslimanski narod koji je bio u susedstvu sa Tatarima). Oni su mahom bili u konjici, a poznato je da je ovaj rod vojske tada bio izuzetno značajan. Kada su Lenjin i Staljin (koji je tada bio komesar po pitanjima nacionalnosti, faktički misitar koji je opredeljivao nacionalnu politiku) obećali Baškirima stvaranje nacionalne republike, praktično je celokupna baškirska konjica prešla na stranu boljševika što je odlučilo rezultat sukoba sa Kolčakom, nakon čega je on bio prinuđen da se povuče prema Sibiru. Potrebno je reći da su boljševici ispunili svoje obećanje jer tokom 1920. godine nastaje tatarska, baškirska republika (?), kao i niz drugih nacionalnih republika. Posle Građanskog rata razvoj nacionalnih kultura išao je sledećim tokom: boljševici su sa jedne strane podržavali nacionalno (politika korenizacije), postavljajući na dužnosti osobe iz različitih naroda (nacionalnih manjina) što je naravno dovodilo do toga da su rukovodstva i bila potpuno neprofesionalna. Bila je potrebna samo pripadnost određenoj nacionalnosti i lojalnost, a sve ostalo bilo je potisnuto u drugi plan. To je, kao što znamo, dovelo do urušavanja ekonomije. U Sovjetskom Savezu Tatari su bili dobro integrisani u organe vlasti jer su od ranije dobro znali ruski jezik (to je i dovelo do današnje situacije kada nema ni jednog Tatarina koji ne zna ruski). Tokom sovjetske vlasti tatarska nacionalna kultura je procvetala. Tatari zbog toga svakako trebaju biti zahvalni boljševicima. Ne obazirući se na to što su boljševici bili u sukobu sa religijom, a samim tim i sa islamom, upravo zahvaljujući boljševicima bilo je uvedeno besplatno obrazovanje i zdravstvo od čega su svi imali koristi, a samim tim i Tatari čija se kultura razvijala zahvaljujući podršci sovjetske vlasti.
Šta se dešavalo sa Tatarstanom nakon raspada Sovjetskog saveza?
Kako smo videli, boljševici su, stvarajući nacionalne republike postavili tempiranu bombu. Nakon 74 godine ona je aktivirana i počeo je proces separatizma koji je prvo zahvatio Pribaltik, Ukrajinu, Belorusiju, Zakavkazje, Centralnu Aziju, da bi potom prešao na autonomije. Taj proces dogodio se i ovde, u Tatarstanu i Baškortostanu. Ideja da se istupi iz Sovjetskog Saveza zahvatila je Tatarsku ASSR, ne obazirući se na to što se republika, kao enklava, teritorijalno nalazila RSFSR. Nije baš najjasnije kako je to trebalo da se ostvari u praksi. Postoje primeri kada se nezavisna država nalazi u sastavu druge. Na primer, Svazilend u Južno Afričkoj Republici. U vreme nastanka spomenute ideje mislilo se da je takvo što moguće učiniti i sa Tatarskom ASSR. Kako je Tatarstan bogat naftom, pretpostavilo se da će zbog toga postati bogat poput Kuvajta. Ove separatističke tendencije započinju 1988. godine. Bilo ih je tada po čitavom SSSR-u i u trenutku njegovog raspada 1991. godine u Tatarstanu se govorilo o tome da nam je čak moguće ostvariti nezavisnost i suverenitet. Ovo je bilo aktuelno tim pre što je Jeljcin smenio Gorbačova i podržavao kretanja ka suverenitetu. Tokom 1992. godine Tatarstan je prošao kroz referendum na kome je bilo pitanje: ,,Da li ste saglasni da Tatarstan kao suverena država bude asocirana sa Rusijom?” Drugim rečima, Tatarstan se ne nalazi u Rusiji, nego u nekakvom savezu sa njom. Lokalne vlasti, falsifikovavši rezultate referenduma, učinile su da tobož 60% žitelja glasa ,,Za”, tj. da je Tatarstan suverena država. Ovo se iskoristilo kao svojevrsna demonstracija pred federalnom vlašću i prilika da se pokaže kako je narod za nezavisnost, za suverenitet. Tadašnji predsednik Tatarstana – Mintimer Šajmev, ipak traži način da se dogovori sa Moskvom i Jeljcinom. Štaviše, tada dolazi do zaoštravanja odnosa sa Čečenijom. Između Groznog i Moskve nastaju sukobi. Šajmev, videvši to, zaključuje dogovor sa Jeljcinom o razgraničenju punomoćja. Nastaje sfera odgovornosti regionalne vlasti i sfera punomoćnosti federalne vlasti. Na primer, Tatarstan ne može da ima svoju armiju, valutu. To je u Kazanju i prihvaćeno. Sa druge strane, u Tatarstanu je primetna nezavisnost, a pogotovo ona ekonomska. Boris Jeljcin je to prihvatio kroz dogovor iz 1994. godine. Potrebno je reći da su zaključci ovog dogovora značajno bolji korak nego li onaj na koji se odlučio tadašnji predsednik Čečenije, Džohar Dudajev, koji je odlučio da objavi nezavisnost i što je na kraju dovelo do vojnih dejstava i stradanja. Prvi čečenski rat od 1994. do 1996. bio je poraz Rusije. To se projavljuje i kroz zaključke Hasavjurtovskog sporazuma kojim je Čečenija faktički priznata kao nezavisna država, a pri tome se formalno nalazila u sastavu Ruske Federacije. Čečenska republika je mogla imati svoju armiju, a perspektiva te države i nije bila tako loša. Tri godine kasnije nastaje drugi čečenski rat u kome su islamski fundametalisti odlučili da zauzmu Dagestan i da proglase ,,nezavisnost” i islamsku državu. Tatarstan, zaključivši dogovor sa Moskvom, devedesetih godina u mnogom postaje nezavisna država. Na primer, predsednik Šajmev je u inostranstvu prihvaćen na najvišem nivou. Teško je predpostaviti da bi gubernator neke oblasti Rusije bio primljen od strane predsednika Turske, Egipta, kralja Saudijske Arabije ili da gubernator neke provincije u Turskoj na isti način bude primljen od strane Putina. Istina je da su Mintimera Šajmeva mnogobrojne prve ličnosti islamskog sveta primili na najvišem državnom nivou kao nezavisnog upravitelja.
Kako je Moskva reagovala na to?
Tokom devedesetih, u vreme Jeljcina, ona je praktično samo to posmatrala. Sa dolaskom Vladimira Putina na vlast situacija počinje da se menja. Započelo je sa ustrojenjem vertikale vlasti. Putin je odlučio da se započne sa rešavanjem složenog problema, tj. pitanja Čečenije. Bio je sproveden drugi čečenski rat koga, naglasimo, nije započela Rusija. Ruska armija reaguje na pokušaj da se Dagestan osvoji od strane islamista. Osnaženje vertikale vlasti nastavilo se time što su regionalni zakoni počeli da se dovode u saglasnost sa federalnim zakonima, kao i regionalne konstitucije. Ovaj proces bio je dugotrajan i u Tatarstanu je trajao deset godina. To je bilo u vezi sa Mintimerom Šajmevom koji se borio za ostatke suvereniteta. Početkom 2011. godine, Šajmeva faktički smenjuju sa dužnosti predsednika Tatarstana i za novog predsednika postavljaju nekadašnjeg premijera Rustama Minihamova koji se na toj funkciji nalazi i danas.
Rekli ste da su rezultati referenduma bili falsifikovani. Kakva je bila realna slika tokom 1992. godine i koliko je zaista procenata stanovnika bilo za suverenitet Tatarstana?
Danas je praktično nemoguće o tome govoriti sa preciznošću. Tada nije bilo Interneta i, za razliku od danas, malo toga od mahinacija je konkretno zabeleženo. U osnovi, biračima su branili da dolaze na izborna mesta. Pogotovo su branili radnicima državnih institucija koji su tada bili većina. Isto se događalo i po selima. Od onih kojima je dopušteno da dođu na glasanje, njih 60% glasalo je ,,Za”. Nemoguće je objasniti koliko je to glasanje zaista bilo iskreno. Ova situacija bila je poput onih izbora u SSSR-u kada su formalno svi glasali za jednog kandidata. Takva shema falsifikata upotrebljena je i u Tatarstanu, pogotovo kada je reč o spomenutim radnicima.
Slušao sam o tome da je tokom devedesetih postojao projekat da tatarski jezik prihvati latinično pismo, ali da ovo nije realizovano. Možete li nam nešto reći o ovome?
U toku hiljadu godina, sve do 1927. godine, Tatari kao pismo upotrebljavaju arapski alfavit (do prihvatanja islama oni imaju pismo sačinjeno od runa). 1927. godine prihvaćeno je rešenje u vezi sa time da latinica postane zvanično pismo. Potrebno je reći da su mnogi narodi tada prelazili na ovo pismo (čak je postojao i projekat da ruski jezik prihvati latinicu. Zagovornik ove ideje bio je Lunčarski – prim. V. S.). Boljševici su se nadali ostvarenju ideje o svetskoj revoluciji i da je stoga bilo potrebno učiniti određene korake i na ovom polju. Poznato nam je da se u većini država sveta koristi latinično pismo i da je to bio način da se ne prekida kulturna veza sa evropskim narodima. Ipak, dvanaest godina kasnije, tj. tokom 1939. godine, Staljin odlučuje da svi narodi SSSR (osim Gruzina, Jermena, Jevreja i Nemaca u Povolžju) koriste ćirilično pismo. Od tada, pa do danas, Tatari upotrebljavaju ovo pismo. Posle raspada SSSR-a tatarska dijaspora, koja većinom živi u Turskoj, poziva na prihvatanje latinice. Tokom devedesetih Azerbejdžan je prešao na ovo pismo, a 1997. godine i Uzbekistan. Pretpostavljalo se da će i Tatarstan krenuti istim putem, a poziv od strane dijaspore bivao je sve glasniji. Svesvetski Kongres Tatara (ovakva društvena organizacija postoji u Tatarskoj republici i objedinjuje svu tatarsku dijasporu), na svom zasedanju tokom 1997. godine prihvata rešenje o prelasku na latinično pismo. Kako Rusija nije mogla da kontroliše ovaj proces u Tatarstanu, ideja je u početku bila rasprostranjena i prihvaćena od strane regionalne vlasti. Faktički, to je značilo udaljavanje od ruske kulture i Rusije. O tome se javno nije govorilo, ali se to svakako podrazumevalo. Ipak, od 1939. godine, tokom šezdeset godina, tatarska kultura se uspešno razvijala na ćiriličnom pismu. Nije samo jedna, nego nekoliko generacija onih koji umeju da čitaju i pišu samo ćirilicu i sasvim je prirodno što je pokušaj prelaska na latinicu stvorio ogromne probleme u društvu. Doslovno se načinio procep između generacija. Uostalom, sam proces promene pisma je dugovremen i zašto ga činiti? Da li zbog toga, kako nam pojedini govore, da bi lakše mogli poimati Internet? Ali, izvinite, Arapi, Jevreji, Japanci ili Kinezi ne prelaze na latinicu, a to ih svakako ne sputava da pomno prate dešavanja u svetu. Naglasimo i to da se po školama danas uči engleski jezik i na taj način informacije sa Interneta su dostupne i nema potrebe da ih preinačujemo u latinično pismo. Kako se ovaj problem nije stišavao, Državna Duma Ruske Federacije donela je rešenje da svi narodi koji žive u Ruskoj Federaciji koriste ćirilicu. Kod tatarskih separatista, koji su želeli da se i na ovaj način približe Turskoj, ovo je izazvalo nemire. Ipak, poznato je da se problemi stvaraju u malim stvarima. Danas je to pismo, a sutra nešto veće... Ipak, bilo kako bilo, ideja prelaska na latinicu jednostavno nije prošla.
U upravi premijera Putina bila su dva predstavnika koji su poreklom Tatari. Koliko su Tatari integrisani u višim nivoima vlasti?
U pravu ste. Ja lično imam interesantan stav. Naime, na Zapadu vole Borisa Jeljcina. Njega smatraju ikonom demokratije i liberalizma. Ali, tokom njegove vladavine Tatara nije bilo u upravi. Sa dolaskom ,,krvavog diktatora i tiranina Putina”, Tatari zauzimaju mesta ministara. Ministarstvom Unutrašnjih poslova rukovodi Tatarin. Predsednik Centralne Banke Ruske Federacije rukovodi Tatarka. Čini nam se da u upravi ,,autoritarnog” vladara Tatari prolaze bolje i da se jednostavnije integrišu u centralne organe vlasti. Mislim da tako i treba da bude u jednoj velikoj i mnogo nacionalnoj državi. To je neizbežan proces. U vreme demokrate Jeljcina ničega sličnog nije bilo. Dodajmo da je na Evrovideniю u tom gradu Rusiju predstavljala Tatarka, upravo u vreme ,,krvavog diktatora i uništitelja slobode” Putina.
Mnoštvo Tatara je u federalnim strukturama, kulturi, sportu, organima uprave. Sve to u vreme Putina.
Da li federalni centar investira novac u Tatarstan? Ili, da li republika traži inostrane investitore jer Moskva ne obraća pažnju na ekonomske interese Kazanja?
U Tatarstanu, tokom vlasti Putina, ustrojen je unikalni model obezbeđivanja ozbiljnih investicija iz federalnog centra. Ovo se, pre svega čini radi sprovođenja različitih kulturnih dešavanja. Na primer, tokom 2005. godine proslavljena je hiljadugodišnjica Kazanja. Kao čudo se može okarakteristai da su pomesni arheolozi otkopali monetu uz pomoću koje su mogli datirati godinu osnivanja grada. Danas možda nema značaj da li je Kazanj postojao pre 1000 godina ili nije. Jubilej Kazanja bio je značajan događaj u Federaciji povodom koga je zatražena materijalna pomoć iz Moskve. Izgrađeni su mostovi, metro, grad je primetno ukrašen... To je učinjeno novcem iz Moskve. 2013. godine u Kazanju će biti održana Univerzijada, događaj koji je po značaju neposredno posle Olimpijskih igara. Razumljivo da će i za taj događaj sredstva biti dodeljena iz federalnog centra jer potrebno je izgraditi stadione, bazene, hotele, sportske centre, dvorane za sportove... Za 2018. godinu u planu je da se u Kazanju održi Svetski šampionat u fudbalu i još mnogo toga... Ogroman stadion, infrastruktura, dobri putevi, aerodrom i t.d i t.d. Ukoliko Severni Kavkaz dobije novac kao dotaciju regionu, Tatarstan će obezbediti novac za značajne događaje federalnog i svetskog značaja.
Stiče se utisak da Tatarstan nema potrebe da sebe doživljava da je ,,pod teškim pritiskom Moskve”.
Svakako da nije! Takvi stavovi su produkt separatista jer oni rado govore o uništavanju tatarske kulture. Kako sam već rekao, Tatari postaju ministri i nalaze se na čelu Centralne banke. Realnost je zaista drugačija.
Na jednoj srpskoj televiziji podrobno izložen događaj u vezi sa pokušajem likvidacije glavnog muftije Tatarstana. Da li je to tipična situacija? Da li je tatarsko sveštenstvo zaista u takvom položaju? Šta je razlog ovome i koji je cilj svega?
Posle raspada SSSR-a u Rusiji su sve strane započele proces religioznog preporoda. Prestao je progon religije na državnom nivou i započeo je proces obnove porušenih hramova i izgradnja novih. U Tatarstanu isto se događa sa islamom. Čovek se slobodno može moliti, započeta je izgradnja novih džamija i obnavljanje starih. U ovom značajno pomažu Saudijska Arabija i Turska. Oni su svoje propovednike poslali u Tatarstan, ali oni su započeli sa širenjem svoje verzije islama – vehabizmom. Reč je o radikalnoj ideologiji koja podrazumeva neophodnost postojanja konstantnog rata sa svima koji ne podržavaju islam ili sa onima koji ne podržavaju vehabijsku verziju islama. To daje mogućnost rata vehabista i sa samim muslimanima nevehabitima. Primer toga jesu događaji u Siriji gde muslimani ratuju jedni protiv drugih. Mi treba da shvatimo da vehabiti napadaju na zakonitu vlast u Siriji. Prema tome, vehabiti iz Saudijske Arabije počinju da pozivaju mlade Tatare koji su imali želju da se školuju, a istovremeno započinju da grade svoje medrese kao islamske religiozne škole. Kao prvi znak toga u kom pravcu stvari teku i da su se u mnogome otele kontroli jeste događaj iz 1999. godine tokom drugog rata u Čečeniji i učenicima medrese Joldis u Naberežnim Čelnam (drugi grad po veličini u Tatarstanu). Medresa je ustrojena od strane Arapa i u njoj su predavali arapski propovednici što je potaklo mnoge učenike da stupe na stranu Čečena i postanu teroristi. Lokalne vlasti su shvatile da je reč o opasnom procesu, da se među nama stvaraju radikali i da su teroristi realnost Tatarstana, pogotovo nakon napada na gasovod Urengoj-Užgorod i nanošenja značajne štete Ruskoj Federaciji. Nedugo potom usledio je zahtev da Arapi napuste teritoriju Tatarstana što su oni i učinili. Sa druge strane, pojedini Tatari odlaze u Saudijsku Arabiju i tamo se školuju. Po povratku u Tatarstan, to su vehabiti sa diplomama islamskih univerziteta koji postaju imami.
Vehabizam je ideologija unutar islama koja podrazumeva postojani sukob sa nemuslimanima. U Tatarstanu Tatari i Rusi žive mirno jedni uz druge i to je ono što smeta vehabistima. Od 2010. godine postalo je jasno da se situacija ne razvija u tom pravcu. Kada se u jednoj od šuma na prostoru Tatarstana pojavila banda islamista koji su sa oružjem u rukama objavili džihad poput Doku Umarova na Severnom Kavkazu, problem je počeo da se zaoštrava. Policija i Federalna Služba Bezbednosti neutralisali su spomenutu bandu. Razlog pojave terorista u Tatarstanu bilo je približavanje lokalne vlasti k Saudijskoj Arabiji gde su, kako sam napomenuo, na najvišem nivo primili Šajmijeva. I on je smatrao da se u Tatarstan mogu pustiti arapski propovednici radi približavanja sa muslimanskim svetom, ali to je zapravo dovelo do toga da je duže vreme muftija u Tatarstanu bio Gusman Iskhakov. On se zbližio sa Mintimerom Šajmevim i tokom trinaest godina postaje najvažniji musliman u Tatarstanu. Kada se tokom 2010. godine pojavila spomenuta grupa terorista, on umesto da ih osudi, počinje da ih štiti i da ih opravdava. Nakon toga, vlast je rešila da ga ukloni sa mesta glavnog muftije. Umesto njega naznačen je novi muftija – Ildus Fajzov, odlučni protivnik vehabizma. On i započinje borbu sa njima kroz smenjivanje svih imama – vehabita i zamenjujući ih novim sveštenicima koji su zagovornici tradicionalnog islama i mirnog suživota sa drugim religijama, a među njima i sa hrišćanima. To je islam koji je lojalan ruskoj državi. Vehabitima to nije išlo u prilog i oni ustaju protiv Ildusa Fajzova. 19. jula 2012. godine izvršen je atentat na njega, ali muftija, iako ranjen, uspeva da preživi. Nedugo potom ubijen je u sopstvenoj kući. Nakon toga na Internetu pojavljuje se obraćanje amira mudžahedina Tatarstana koji izjavljuje da on svu odgovornost preuzima na sebe. Takođe je objavio džihad Rusiji i borbu za stvaranje halifata na teritoriji Povolžja. Postalo je jasno da je terorizam stupio na tlo centralne Rusije.
Uporedo sa terorističkim aktivnostima, na političku arenu stupa partija islamskog oslobođenja ,,Hizb ut-Tahrir”, koja započinje sa organizovanjem mitinga u centru Kazanja sa ciljem davanja podrške stvaranju halifata i sirijskim ratnicima. Štaviše, u Siriju odlaze Tatari-vehabiti kako bi se borili na strani sirijske ,,Slobodne armije”, tj. protiv Bašara Asada.
Protiv muftije koji je stradao kao žrtva terorista u štampi je pokrenuta kampanja. Prozivali su ga na razne načine, a istovremeno naglašavali su da su vehabiti zapravo ortodoksni muslimani i da je svaka borba protiv njih pogrešna. Po takvim navodima, odnos koji je zauzeo muftija prema vehabitima bila je njegova greška i zbog toga je stradao. Regionalne vlasti tada se okreću ka turskom stavu u ovom problemu i bilo je predloženo da se izvrši smena muftije, tj. da se na ovo mesto postavi muftija koji je orjentisan proturski. U aprilu je bio izbor za novog muftiju. Izabran je veoma mlad imam Kamil Samigulin koji je obrazovanje stekao u Turskoj.
Ildus Fajzov je bio protivnik stranog uticaja, bilo onog koji dolazi iz Turske, a isto i onog koji dolazi iz Saudijske Arabije. Ipak, regionalne vlasti u Tatarstanu odlučuju se za tursku struju u islamu. Poznajem Kamil Simigulina koji je postao muftija 17. aprila. Mislim da je on svestan činjenice gde živi i da neće potsticati međukonfesionalnu netrpeljivost. Tatarstan nije Turska. Ali, kako će zapravo biti, pokazaće vreme. Ipak, potezi koji su do sada obavljeni daju nadu. Moguće da je razlog tome i činjenica da se približava održavanje Univerzijade. Lokalna vlast se plaši da vehabiti ne organizuju teroristički napad tokom održavanja ove manifestacije i svakako da su odlučni u tome da se pronađe kompromis sa vehabitima. Moje mišljenje je da ovo nije pravilno rešenje. Univerzijada je, u očima vehabita, odlična prilika da stupe u akciju i da na taj način ozbiljno uzdrmaju imidž organizovanja ovog značajnog događaja, te da pokažu nemoć vlasti da im se suprostavi. Takođe, nije nam baš najjasnije kako će se situacija razvijati u perspektivi. Činjenica da se vlast tako lako odrekla jednog muftije i da je on zamenjen drugim ipak nas primorava da se zamislimo.
Da li na sadašnju politiku Tatarstana ima nekadašnji predsednik Mintimer Šajmev?
Šajmev je bio na vlasti od 1989. do januara 2011. godine kada je Putin, preko Medvedeva, objavio njegovu smenu. Šajmev tada čini politički manevar jer da ne bi bio uklonjen s vlasti, prihvata se dužnosti ,,državnog savetnika Republike Tatarstan”. Slična dužnost ne postoji niti u jednom regionu Ruske Federacije. Čak po lokalnom zakonodavstvu, on je drugi čovek u republici. Obično je praksa da je drugi čovek premijer-ministar, dok kod nas, u Tatarstanu, prvi čovek je predsednik, drugi – državni savetnik, treći – premijer – ministar. U zakonu o Državnom savetniku propisano je da ga niko ne može navesti na ostavku. Očevidno da Šajmev namerava da na ovom položaju ostane do kraja života jer njemu je danas 76 godina.
Uticaj Šajmeva na Tatarstan je prisutan. U osnovi, on se bavi ustrojavanjem dva religiozna centra: pravoslavnog – na ostrvu Svijažsk i muslimanskog – u Bulgaru (nekadašnja prestonica Volžske Bugarske u kojoj su Tatari prihvatili islam). Pored ovoga, značajan je i uticaj njegovih saradnika i rođaka. Jednostavnije rečeno, uticaj Šajmijeva u Tatarstanu je značajan. Mnogi smatraju da se kurs Mintimera Šajmeva nastavlja i da je sadašnji predsednik Minimahov najbolji pokazatelj toga. Dužnost državnog savetnika uporedio bih sa dužnošću ajatola u Iranu ali iz svetovnog ugla. Ova tužnost u mnogome je slična dužnosti Den Sijaopina posle njegove ostavke, kada on nastavlja da bude duhovnim liderom i da realno utiče na politiku Kine.
U kojoj meri je vehabizam rasprostranjen među Tatarima? Da li vehabizam u Tatarstanu ispovedaju i drugi islamski narodi koji ovde žive?
U Tatarstanu živi dva miliona Tatara od kojih su oko 3000 vehabiti. Ali, procenat vehabita ne znači ništa jer iako ih može biti manje od 1%, oni i salje predstavljaju ogroman problem.
Znači li to da vehabite ne podržava većina stanovništva?
Svakako. Vehabiti su u osnovi orjentisani samo na podršku iz Saudijske Arabije.
Da li vlast ovaj proces drži pod kontrolom? Poznato nam je da je Uprava Federalne Službe Bezbednosti u Naberežnih Čelnah prošle godine objavila saopštenje da oni nadziru sve Tatare koji su se vratili iz Sirije?
To je potpuno tačno. Reč je o tome da danas u Siriji ratuje oko dve stotine osoba iz Rusije. Mahom su to ruski muslimani-hevabiti u redovima ,,Sirijske Slobodne armije” koja ratuje protiv Bašara Asada. U spomenutom broju ljudi ima i Tatara. Deo njih, preko Turske, periodično se vraća kući kako bi se odmorili ili iscelili rane. Oni ne skrivaju da će posle Sirije ratovati po Rusiji. Ove osobe su u Siriji stekle vojničko iskustvo i iskustvo potrebno za obavljanje diverzija. Da li su nam potrebne takve osobe u društvu?
Kakve metode su potrebne da bi se suzbio radikalizam u Tatarstanu? Po mom mišljenju, na tatarsku ,,Zlatnu Ordu” Rusi mogu odgovoriti sa akcijom ,,Ivan Grozni”.
(Rais, kroz osmeh, odgovara:)
Interesantno je da ovo Rusima ne pada na pamet. Iako su to mahom gluposti, ipak ih ne treba olako shvatiti.
Slažem se da je to glupost jer radikalizam s jedne strane svahda stvara radikalizam na drugoj strani.
Naravno. Činjenica je da se u Tatarstanu pojavila organizacija pod imenom ,,Zlatna Orda” sa ciljem da se obnovi istoimena država. Oni se ne bore za nezavisnost Tatarstana u njegovim današnjim granicama, nego da se obnovi Zlatna Orda u njenom srednjovekovnom obimu. Reč je o malobrojnoj organizaciji, ali njena pojava govori nam o neaktivnosti vlasti u republici na takve provokacije. Setimo se samo sličnih primera iz Pribaltika.
Da li je predsednik Tatarstana spreman da se obračuna sa vehabistima? Ima li on mogućnosti da to učini?
To nije nešto što se tiče samo predsednika. Među vehabistima postoji tzv. vehabistički lobi unutar činovničkog aparata. Naime, neki činovnici realno podržavaju vehabiste i zalažu se za ustrojenje Tatarstanskog Halifata. Kada predsednik želi snažno rešenje problema vehabita dešava se da se susreće sa opstrukcijom od strane spomenutih činovnika koji obično napominju da bi se takvim akcijama pokvario stečeni imidž Tatarstana, da vehabisti baš i nisu toliko loši, da će podrška vehabijama doneti odgovarajuću materijalnu korist iz Saudijske Arabije... Sve to odlaže problem rešavanja vehabista i oni nesmetano nastavljaju da ostvaruju svoje ideje.
To je svakako izazvalo određene probleme u Kazanju?
Da, to je bilo šokanstno saznanje! Do sada se u Kazanju nisu događale takve situacije, pogotovo od momenta kada su teroristi preko Interneta počeli da iznose svoje stavove i daju tzv. fetve.
Kako je Moskva reagovala na to? Da li je ona prepustila lokalnoj vlasti da se samostalno izbori sa tim pitanjem? Da li je, po Vašem mišljenju, uopšte moguće rešenje problema bez učešća federalnog centra?
Smatram da se bez federalne vlasti situacija ne može rešiti. Moskva ponekad demonstrira nekakvu nepojmljivu pasivnost. Počela su poređenja: dva – tri atentata u Tatarstanu naspram dva – tri atentata svake nedelje u dagestanu. Kod vas u Tatarstanu problem je tek u povoju, dok je u Dagestanu problem već ozbiljno veliki. Na taj način pažnja se usmerava ka Severnom Kavkazu. To je neoprostiva greška. Ukoliko se tako nastavi, ubrzo će Povolžje postati poput Severnog Kavkaza.
Rais, puno Vam hvala na ovim iscrpnim odgovorima.
Kurir.rs/Boško Jovanović (intervju priredio Andrej Mlakar)
NE PROPUSTITE
