Na fotografijama se vidi da Merčep vrijeme u toplicama provodi kao bilo slobodan čovek, čak ga ne prati ni pravosudna policija, a kamoli regularna.
Portal Index je, podsećamo, nedavno objavio da Tomislav Merčep, koji je pravosnažno osuđen na sedam godina zatvora zbog dokazanog ubistva 43 srpska civila, zatvorsku kaznu ne izdržava u ćeliji, nego u Krapinskim toplicama.
To su mu omogućila ministarstva boraca i pravosuđa.
Koliko je Hrvatskoj bilo stalo da Merčepa osudi i kazni govori i podatak da je od počinjenja zločina za koje je osuđen do pravomoćne presude prošlo neverovatnih 25 godina. I kad je konačno osuđen, hrvatska vlada mu je omogućila da svako leto provodi u banji, a ne u zatvoru.
Tomislav Merčep je 2016. godine na Županijskom sudu proglašen krivim za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i za to je osuđen na kazno od samo 5 i po godina. Osuđen je za ubistva 43 srpska civila, koliko je moglo da se dokaže. Vrhovni je sud godinu kasnije povećao kaznu na sedam godina zatvora.
"Znao je da njegovi podređeni muče, pljačkaju i ubijaju u Pakračkoj Poljani i nije poduzeo nikakve mere da ih u tome spreči, čime im je dao prećutno odobrenje da to čine", zaključio je između ostalog predsednik sudskog veća Zdravko Majerović čitajući prvostupanjsku presudu Merčepu.
Na sudu je dokazano i da su njegove jedinice protivzakonito uhapsile ukupno 52 Srba. Samo šest je preživelo tretman merčepovaca, a tri osobe se vode kao nestale.
Merčepove jedinice bile su poznate po posebnoj okrutnosti, a iza njih je ostao krvav trag koji se nije mogao sakriti. Upravo zbog te stravične okrutnosti i zločina počinjenih bez ikakvog pokrića te njegove uloge u svemu tome, Merčepa su zvali "gospodarom života i smrti", i to, kako smo već spomenuli, od Vukovara, preko Zagreba pa sve do Pakračke Poljane.
"Zovem se Miro Bajramović i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom činjenicom uveče zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom rukom ubio sam 72 ljudi, među njima je bilo i devet žena. Nismo pravili razliku, ništa nismo pitali, oni su za nas bili četnici i neprijatelji. Najteže ti je da zapališ prvu kuću i ubiješ prvog čoveka. Poslije sve ide po šablonu. Ja znam imena i prezimena svih ljudi koje sam ubio", ispričao je davne 1997. Feral tribjunu jedan od merčepovaca koji je prvi progovorio o strašnim događajima u Pakračkoj Poljani.
Otvoreno je progovorio o Merčepovoj ulozi u užasima koje su počinile njegove jedinice.
"Tomislava Merčepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo skupa ratovali. Prošli smo puno toga zajedno. Naša jedinica zvala se Jesenje kiše, odnosno službeno Prva zagrebačka specijalna jedinica pri MUP-u. Među hrvatskim borcima i u narodu jako dobro se zna ko su Jesenje kiše. (…) Tomislav Merčep je bio zapovednik Poljane, a ja sam bio dozapovednik. Merčep je sve znao. On nije lično učestvovao u egzekucijama, ali on je čitao sve što smo mu pisali u izveštajima, mada je većina informacija saopštavana usmeno.
On je znao za svaku likvidaciju jer je bio zapovednik i bio je za nas harizmatična osoba. (…) Mi smo u Pakračkoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plašili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noć slušalo jauke i zapomaganja iz zatvora, ljudi nisu mogli da spavaju, ali nisu smeli ništa da nam kažu. Svi su znali da bi, ako nešto priupitaju, i sami mogli da završe u zatvoru", ispričao je, među ostalim, Bajramović u Feralu, koji je intenzivno pisao o zločinima u Pakračkoj Poljani.
Ali to je tek površina strahota koje su merčepovci radili.
"U Pakračku Poljanu stigli smo 6. oktobra 1991. godine, posle povratka iz Gospića. (…) Zatvorenike smo držali u podrumu osnovne škole, a kad ih je bilo više, onda bismo ih stavljali i u učionice. Za njih su najgore bile noći kad smo ih operativno obrađivali, a to je značilo da smo pokušavali da pronađemo način da im nanesemo što veći bol da bi što više priznali.
Znate li koji je najbolji način? Palite zatvorenika plamenom iz boce gasa, i onda ga polijete sirćetom, a to radite uglavnom po genitalijama i očima. Zatim, postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina priključiš na to. Radi se o jednosmernoj struji, ne može da ga ubije, ali stvara užasan osećaj kod čoveka", ispričao je odvratne detalje Miro Bajramović.
No to nije kraj jezivih zverstava koja su pravili Merčepovi ljudi.
"Pitaš onda tog priključenog Srbina odakle je, on ti kaže iz Dvora na Uni, a ti onda, okrećući poljski telefon, nazoveš Dvor na Uni. Zatvorenicima se u guzicu znao gurati petožilni kabel, to bi im ostavili po nekoliko sati da ne mogu da sednu. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili sirće. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu da krvare. Isto tako, svi su istog dana morali da nauče 'Lijepu našu'…
Kad se setim svih tih mučenja, pitam se kako su se uspeli da se dosete svega toga. Na primer, najbolnije je zabiti male eksere pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju, od čoveka ne ostane ni traga. Pepeo! Ja se toga nikad ne bih dosetio, a znam Lencov zakon. Ja sam ispitivao privedene, ali ih nikad nisam maltretirao, niti to činio iz zadovoljstva, ali bilo je onih koji su u tome uživali. (...)
A i tako, i tako se znalo da će svi oni biti likvidirani, pa nije važno boli li ga više sad ili sutra. Ljudi su pod takvim mučenjima priznavali sve što su znali i što se od njih tražilo. U početku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da napišu sve što znaju, a tražilo se što više imena i lokacija", stoji u Bajramovićevu šokantnom priznanju Feralu.
Sledi poduži spisak zločina, ali jedan od najstrašnijih možda je jezivo ubistvo porodice Zec u Zagrebu.
Zagrebačku porodicu Zec - oca Mihajla, suprugu Mariju i njihovu 12-godišnju ćerkicu Aleksandru - Merčepovi su ljudi pobili u noći na 8. decembar 1991. Aleksandra Zec imala je samo 12 godina kad su joj ispalili metak u glavu.
Imućni zagrebački mesar Mihajlo Zec ubijen je kada je pokušao da pobegne iz svoje kuće na Trešnjevci, u koju su oko 23 sata upale naoružane osobe, a njegovu suprugu i maloletnu ćerku ubice su odvele do planinarskog skloništa doma "Adolfovac" na Sljemenu i tamo ih ubili. Na njihova tela nabacali su đubre.
Ubrzo pošto je policija pronašla tela, uhapšeni su pripadnici Merčepove jedinice Munib Suljić, Igor Mikola, Siniša Rimac, Nebojša Hodak i Snežana Živanović. Neki su pred istražnim sudijom priznali ubistva, ali pošto nisu imali advokata, što propisuje zakon, njihovi raniji iskazi su odbačeni i oni su oslobođeni.
Kakva-takva uteha onima koji su izgubili najmilije od ruke merčepovaca, i to po pravilu uz strašna mučenja i iživljavanja, mogla bi da bude samo činjenica da je Tomislav Merčep u zatvoru. Naravno, kada bi zaista i bio u zatvoru, a ne u banji, pod sponzorstvom hrvatske države.
Uteha bi im možda bila da je Merčep tretiran kao ono što jeste - ratni zločinac. Ali Merčepa Hrvatska tako ne tretira. Osim što leta provodi u toplicama, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je isti taj Merčep bio uvaženi gost Kolindi Grabar-Kitarović na njenoj predsedničkoj inauguraciji.
Kurir.rs/Index.hr
Foto: Index.hr
NE PROPUSTITE
